Bog je sa nama!

Ključna poruka Božića je da je Bog sa nama jer Bog je ljubav, poručio je povodom najradosnijeg hrišćanskog praznika Episkop bihaćko-petrovački Sergije i istakao da Božić i Vaskrs predstavljaju dva krajeugaona kamena svetske istorije i proističu veru, nadu i ljubav koje izvor imaju u ličnosti Bogočoveka Hrista.

U intervjuu za „Vesti“ vladika Sergije ističe da su nevolje vekovni saputnik srpskom narodu na istorijskom drumu, a da Srbi na Kosovu i Metohiji, u Dalmaciji, Lici, Slavoniji ili u zapadnom delu Bosanske Krajine daju nauk da je sloboda u miru i mir u slobodi.

Koja je Vaša božićna poruka za pravoslavne hrišćane u otadžbini i dijaspori?

– Poruka za ovaj praznik ogleda se u tome da je Bog sa nama, ali i da će zauvek biti sa nama, jer „Bog je ljubav“ (1. Jov. 4. 8). Božić je praznik koji označava Hristovo Rođenje u Telu, dolazak među nas ljude. Zato je Božić praznik koji svedoči o ljubavi iznad žrtve i žrtvi kojom se ta ista ljubav potvrđuje. U tom činu, gde je ljubav i polazište i ishodište, skriva se neskrivena tajna Hristovog Rođenja iz kojeg je dovoljno da izvučemo jedinu moguću poruku: na ljubavi smo sazdani, ljubavlju postojimo i ljubav, u nama i među nama, jedini je put našeg istorijskog hoda. Sve ostalo su stranputice koje nas neće odvesti u naručje Hrista Gospoda. Istovremeno, Vaskrs je praznik pobede života nad smrću. Božić i Vaskrs su dva praznika najvažnija su za celokupnu istoriju sveta i čoveka, ali i za hrišćanski život svakog od nas. Iz ta dva događaja, dva krajeugaona kamena svetske istorije, proističe sve ono u šta verujemo, čemu se nadamo i čemu stremimo, a to su vera, nada i ljubav, koji svoj izvor imaju u ličnosti Bogočoveka Hrista. Ako u sebi imamo te tri vrline, koje treba da krase svakog hrišćanina, onda ćemo voleti Boga i svoje bližnje, a onda će nas i Gospod poznati kao Svoje učenike. Bog od nas ne traži nemoguće, nego da činimo ono što možemo, da budemo i ostanemo ljudi. Zato svaki dan moramo imati na umu da ćemo kad-tad izaći pred lice Gospodnje, pa je na nama da se i ponašamo tako kao da će se to desiti sutra. Budimo ljudi, budimo nelicemerni hrišćani, pa ćemo tako zadobiti Carstvo Božije.

Bez sumnje, najteže je našem narodu na Kosovu i Metohiji. Šta im poručujete?

– Našem narodu nigde nije lako, a na Kosovu i Metohiji naročito. I nije tako od juče, već su nevolje naš vekovni saputnik na istorijskom drumu kojim hodimo. To nas čini jačima nego što bismo bili da nam je sve potaman. Zato je važno ne roptati na životnu sudbu, već u datim okolnostima činiti ono što možemo, jer po rečima Svetog Petra Cetinjskog: „Ko učini koliko je kadar, učinio je koliko je dužan.“ Znaju to dobro Srbi na Kosovu i Metohiji, ali i oni u Dalmaciji, Lici, Slavoniji, pa i u zapadnom delu Bosanske Krajine. Ne treba njima naša poruka, već su njihov život i njihova istrajnost najbolja poruka svima nama, jer najbolje poruke ne sastoje se od reči, već od dela koje oni čine. Ugledajmo se na njih i više blagodarimo Bogu na onome što imamo, a to su pre svega sloboda u miru i mir u slobodi.

Plašite li se da bi ta situacija mogla dodatno da se pogorša?

– Teško da može biti gore, a isto tako ne očekujemo neko dramatično poboljšanje njihovih životnih uslova. Tako je kako jeste, ali oni najbolje umeju i znaju kako se nositi sa svim nevoljama. Rat je najgora opcija, ali se nadamo u razum onih koji odlučuju da do rata neće doći. Ipak, ne treba da budemo ni naivni pa misliti da će sve biti onako kako bismo mi to hteli. Oprez je potreban, pa se i život mora odvijati u tom oprezu, a ostalo šta nam Bog da. Nije to ništa novo. Tako se živi vekovima. Ko to uspe izdržati, postaće jači nego što je iko mislio. U tome je snaga našeg naroda na Kosovu i Metohiji, našeg raspetog, velikomučeničkog naroda na koji smo, s pravom, ponosni.

Svedočimo da Priština ne odustaje od jednostranih poteza na štetu srpske zajednice, ali Zapad sem verbalnih osuda kao da nema načina ili ne želi da to spreči?

– Kosovo i Metohija, dobro je poznato, više nisu u fokusu svetske politike. Stvorena su nova žarišta, geopolitički mnogo značajnija za dalju političku budućnost čovečanstva. To je s jedne strane dobro, jer Kosovo i Metohija nisu više najznačajniji poligon belosvetskih mešetara, a s druge strane patnja srpskog naroda prolazi ispod radara evropske politike. U tom procepu odvija se život kosovsko-metohijskih Srba, tako da je teško očekivati razumevanje i pomoć Zapada, jer ih ni do sada nisu imali.

Sve otvorenije je i svojatanje srpskih crkava i manastira od strane Prištine. Može li se i kako to zaustaviti?

– Pokušaji otimačine našeg duhovnog i kulturno-istorijskog nasleđa nisu od juče, ali teško je da će uroditi plodom, isključivo zbog toga što Evropa i svet znaju pravu istinu, bez obzira koliko se to danas možda ne čini tako. Teško je prevariti pismene i učene ljude, pa verujem da je to uzaludna bitka onih koji bi da prekroje našu prošlost, koji žele naše svetinje i koji bi u svoje biće utkali identitet onih koje progone.

Na čelu ste eparhije koja ne trpi ništa manje pritiske, posebno kada je reč o očuvanju vere, kulture i istorije srpskog naroda. Koliki su pritisci i kako im se odupirete?

– Područje Eparhije kojom upravljam ratom je devastirano, ali ne toliko u materijalnom smislu koliko zbog stanovništva koje je izbeglo, a nikad se više nije vratilo na svoja ognjišta. To je naš najveći gubitak od kojeg se nećemo moći nikad oporaviti, dok se materijalni gubici uvek mogu nadoknaditi. Hramovi su u najvećoj meri obnovljeni, ali ljude koje smo izgubili nećemo moći da vratimo. To je neprebolna rana koja dovodi u opstanak naš narodni i crkveni život. Sela su gotovo pusta, a slično stanje je i u manjim gradovima.

Šta su najveći izazovi kada je reč o eparhiji bihaćko-petrovačkoj?

– Sve manji broj pravoslavnih Srba je problem sa kojim se moramo svi pozabaviti, jer to je pitanje svih pitanja. Ali ne samo na području Eparhije bihaćko-petrovačke, već i u mnogim drugim eparhijama. Uzalud će nam biti i hramovi i putevi, i škole i bolnice, i nove ulice i široki trgovi, ako ne bude našeg naroda. Mora se pod hitno osmisliti dobar, dugoročan i održiv plan za demografsku obnovu, ali i za povratak bar dela našeg naroda koji sada živi u inostranstvu. To treba da bude zadatak svih. Ako tu bitku izgubimo, izgubićemo sebe.

Mladi i vera

Koliko je teško približiti se mladim generacijama i imali li recepta?

– Mladima se mora prilaziti na golubijim nogama, što kažu naši stari. Dakle, sa puno strpljenja i ljubavi, ali sa željom da ih pridobijemo za veru, za Crkvu, za Boga, a kad jednom probudimo u njima ono što već u sebi imaju, onda smo uspeli. Najlakše je osuđivati mladi naraštaj, ali to ne treba činiti, zato što su mladi naša budućnost. Mladost je, sama po sebi, prepuna izazova, jer mladi ljudi traže svoje mesto u svetu, ali mi u Crkvi im moramo ponuditi istine naše vere, vezati ih za Sveto Pravoslavlje, da bi imali smisao u ovom vremenu prepunom besmisla. To je ispit koji moramo položiti. Nije jednostavno i lako, ali se može i mora.

Crkva – stub sabiranja

Vladika Sergije ističe da je za Srbe u rasejanju važno da sačuvaju svoj jezik, ime, veru, istoriju i tradiciju.

Svi poručuju da je očuvanje tradicije i vere imperativ za srpsku zajednicu rasutu po svetu. Na koji način se to uspešno može učiniti?

– Važno je da naši ljudi u rasejanju sačuvaju jezik, ime, veru, istoriju i tradiciju. Sve je podjednako važno, zato su od presudnog značaja trud i želja da ostanemo svoji pa makar i u tuđoj zemlji. Zato postoje institucije, a Crkva je stub oko koje treba da se sabira srpska dijaspora. Nadam se da će tako biti i u budućnosti, jer ako se naš narod ne bude sabirao oko svojih svetinja, vremenom će izgubiti sponu sa Bogom, a onda i sa otadžbinom i precima. Ne trebamo se ugledati na druge narode, već slediti svoj unutrašnji glas koji od nas traži da budemo i ostanemo svoji. Znam da to znaju i naši ljudi širom sveta, ali na nama je da ih iznova podsećamo na vrednosti koje trebaju biti njihova zvezda vodilja ma gde živeli i zarađivali koru hleba.

Znanjem protiv laži

Koliko je važno što dijaspora ima „Vesti“, jedini dnevni list na ćiriličnom pismu?

– Kultura i informisanje imaju nemerljiv značaj, naročito u dijaspori gde nema naših medija ili ih ima veoma malo. „Vesti“ su godinama uporno gradile i izgradile svoju prepoznatljivost, a to je rezultat velikog truda, izuzetne upornosti, ali i želje da naš narod u dijaspori može da se svakodnevno informiše i to baš na svom ćiriličnom pismu. To je od velikog značaja, kako u dugoj prošlosti „Vesti“ tako i danas, jer ljudi se u ovom vremenu globalizma lako odriču svog identiteta, ali „Vesti“ to nisu učinile. Zahvaljujući njima mnoga naša deca, koja su rođena u inostranstvu i koja su se tamo školovala, sricala su ćirilična slova upravo iz „Vesti“. Samo taj detalj dovoljan je da bi se sagledala važnost srpskih pisanih medija, naročito onih koji izlaze na ćirilici, a „Vesti“ su tu neprikosnovene.

Ipak, poslednjih godina „Vesti“ su suočene sa ogromnim pritiscima, od političkih do ekonomskih. Kako ih pobediti?

– Samo trudom, poštenjem i znanjem. Nema drugog recepta, ako želimo Božji blagoslov. Nevolja je bilo i biće, ali se vredi boriti na sve dopuštene načine, a prvenstveno istinom koju iznosite u svojim tekstovima. Od srca Vam želim mnogo uspeha, nadajući se da ćete prevazići teškoće sa kojima se suočavate.

Srpska dijaspora

Pre deset godina ste postali episkop i preuzeli najbrojniju eparhiju SPC kad je reč o srpskoj dijaspori, tadašnju srednjoevropsku. Koliko je srpska dijaspora verna svojoj veri, ali i otadžbini?

– Srpska dijaspora, u velikoj meri, odana je svojoj Crkvi, svojoj otadžbini i svome zavičaju, ali kako se tamo rađaju deca, pa čak i unučad i praunučad prvih gastarbajtera, pečalbara, tako će se vremenom gubiti i nit koja ih spaja sa njihovim korenima. Vreme čini svoje, pa se plašim da će biti sve više onih koji neće znati da pričaju jezikom svojih predaka, kao što je slučaj u prekookeanskim zemljama. Niko nije otišao da zauvek ostane u tuđini, a mnogi su se tamo i upokojili. To treba da nas zabrine, jer se moraju pod hitno stvarati uslovi da vratimo, koliko je moguće, one koji su otišli.