Naš velikan pesnik i svetac Petar Petrović Njegoš je jednom zauvek formulisao kosovski zavet našeg naroda i od njega ne smemo odustati, a svi napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori liče na donkihotovske juriše na vetrenjače. Nadam se da će rezultati parlamentarnih izbora omogućiti da u parlament dođu razumniji ljudi koji će ukinuti bezakoni zakon o crkvenim zajednicama.
Ovo, u razgovoru za „Vesti“, poručuje vladika Kirilo (Bojović), episkop buenosajreski i južno-centralno američki.
Odbrana svetinja
Uspevate li da pratite događaje u Crnoj Gori? Očekujete li da će prevladati razum kada je reč o spornom zakonu o verskim zajednicama?
– Pre svega da poželim redakciji ovog lista koji je veoma važan za dijasporu i njeno informisanje blagoslov i pomoć Božju u radu. Naravno da pratim stanje u Crnoj Gori i nažalost možemo konstatovati da kod onih struktura koje imaju vlast zasad nije preovladao razum, bez obzira na nedvosmisleni stav Crkve i većine naroda u Crnoj Gori. Nadamo se da će rezultati predstojećih parlamentarnih izbora omogućiti da u parlament Crne Gore dođu razumniji ljudi koji će ukinuti taj bezakoni zakon.
Ovo vas pitamo i zato što ste se najpre bili iskušenik, a zatim se i zamonašili u Cetinjskom manastiru. Odlično znate tamošnje prilike. Može li država da pobedi veru?
– Ni vrata pakla ne mogu pobediti Crkvu Božju, tako da svi ti napadi na Crkvu liče na donkihotovske juriše na vetrenjače. Ovo kažem i zato što je to poređenje odlična asocijacija u vezi sa korupcionaškom aferom sa vetrenjačama poznatijom i kao slučaj „Možura“. Narod u Crnoj Gori kliče: „Ne damo svetinje!“ i pored toga „Život damo, svetinje ne damo!“. Takav se narod ne može pobediti, posebno kada je narod predvođen svetim vladikama kao što je mitropolit Amfilohije, episkop Joanikije i drugi.
Ništa manje bolno pitanje je sudbina Kosova i Metohije. Može li se Kosovo oteti?
– Pozicija naše Crkve u vezi sa Kosovom i Metohijom je više puta izrečena i ona je jasna i nedvosmislena. Naravno da i ja u punoći delim stav Svetog arhijerejskog sabora SPC. Kosovo i Metohija jesu, nažalost, za sada, oteti, tačnije rečeno, okupirani od albanskih vlasti potpomognutim NATO paktom. Međutim, ono što je važno to je da mi nikada ne pristanemo na takvo stanje i ne potpišemo taj bezakoni akt, kao što su to uradile na primer vlasti Crne Gore. Naš velikan, pesnik i svetac Njegoš je jednom zauvek formulisao kosovski zavet našeg naroda i od njega ne smemo odustati. Pećka Bogorodica, Sveti kralj Stefan i naši sveti arhiepiskopi kao i episkop Teodosije, naše sveštenstvo, monaštvo i preostali verni narod koji je ostao na Kosovu i Metohiji čuvaju naše svetinje i to nam uliva nadu na povratak otete zemlje.
Gradnja hramova
Slično kao u Crnoj Gori, tako su i na Kosovu počele da se prisvajaju srpske svetinje. Šta je vaš odgovor?
– Izgleda se radi o jednom projektu. Vidljivo je da su naši neprijatelji usmereni protiv Srpske pravoslavne crkve jer je ona čuvar narodnog pamćenja i tradicije, jedinstva našeg naroda i naravno bescenog blaga pravoslavne vere. Uostalom, to oni uopšte i ne kriju tako da su nam poznate njihove namere. Nažalost, neke od antipatriotskih vladajućih struktura kao na primer sadašnja vlast u Crnoj Gori im ide naruku, a što govoriti o marionetskoj vlasti u Prištini. Ono što je važno je da mi kao Crkva i kao narod moramo biti jedinstveni i dati svemu tome jedinstven i snažan odgovor. A Bog će srušiti planove moćnika ovoga sveta.
Episkop ste najmlađe eparhije SPC. Šta ste očekivali, a sa čim ste se susreli po dolasku u Južnu Ameriku?
– Došao sam kao arhimandrit da bih pomogao Njegovom visokopreosveštenstvu mitropolitu Amfilohiju, koji je tada bio administrator te najmlađe eparhije Srpske crkve. Nisam se rukovodio očekivanjima nego poslušanjem, a ono što sam zatekao u Južnoj i Centralnoj Americi gde se prostire naša eparhija, samo su neka ostrvca naše pravoslavne emigracije u latino-američkom moru. U značajno skromnijim ekonomskim uslovima u kojima su živeli naši ljudi, od uslova u SAD, Evropi ili Kanadi na primer, oni ipak nisu zaboravili na svoju veru. Izgrađeno je nekoliko pravoslavnih hramova i parohijskih domova na čitavom tom prostoru, veoma skromnih po dimenzijama i arhitekturi u odnosu na hramove koje je, na primer, izgradila naša emigracija u SAD. Naši ljudi su dobro grupisani samo u Argentini i Venecueli, pa stoga tamo i postoje pomenuti hramovi: tri u Argentini i dva u Venecueli. Naravno da je jedan od prvih hramova koji su podigli naši ljudi posvećen Svetom Savi prvom arhiepiskopu srpskom i nalazi se u Buenos Ajresu. Ono što nas je više zabrinulo je to da su već u drugoj ili trećoj generaciji naši ljudi ovde, a tu mislim na sve pravoslavce sa Balkana: Srbe, Crnogorce, Makedonce… izgubili su svoj jezik, delom i naše običaje kao što je običaj proslave krsne slave. Moguće je da je to posledica toga što su dugo bili ostavljeni bez svog sveštenika i u tom periodu su posećivali druge pravoslavne crkve.
„Naški“ jezik
Za koje sve države ste zaduženi i kako to funkcioniše u praksi? Koliko nas je u Južnoj Americi?
– Po nekim istraživanjima, ali ne znam da li su precizna, ljudi našeg porekla ima oko pedeset hiljada na čitavom prostoru Latinske Amerike. Oni su poreklom iz bukvalno svih područja gde živi naš narod na području Balkana: Srbija, Crna Gora, BiH, Srpske Krajine (današnja Hrvatska), Makedonija, Slovenija… Eparhija buenosajreska i južno-centralno američka SPC se prostire na celu teritoriju Latinske Amerike jer joj je odnedavno pripojen i Meksiko koji je ranije bio u sastavu Zapadnoameričke eparhije. Kao što rekoh, naših ljudi ima posvuda, ali su dobro grupisani samo u Argentini i Venecueli i tu imamo po nekoliko parohija gde se oni okupljaju. Pored rada sa našim iseljenicima mi smo otvoreni i za prijem lokalnog stanovništva koje hoće da se prisajedini pravoslavlju. Već u vreme episkopa Mitrofana koji je ovde bio administrator dugo godina, prisajedinilo nam se nekoliko parohija u Brazilu, a zatim u vreme mitropolita Amfilohija i neke druge parohije u Ekvadoru, Čileu, Kolumbiji… Pored pomenutih zemalja imamo misiju i u Dominikani, Panami, Gvatemali, Čileu, Peruu, Kostariki, Nikaragvi. Reč je o parohijama koje su sastavljene uglavnom od lokalnog stanovništva i ta tendencija je u porastu s obzirom na to da nam se stalno javljaju grupe inoslavnih hrišćana koji žele da pređu u Pravoslavnu crkvu.
Pretpostavljamo da je, kada je reč o ljudima sa Balkana mahom reč o potomcima emigranata iz Drugog svetskog rata. Grešimo li?
– Naši iseljenici su, a izraz „naši“ sam naučio ovde jer ljudi i svoj jezik nazivaju „naški“, dolazili na ova područja već krajem devetnaestog veka posebno moreplovci. Oni su učestvovali u gradnji prvog pravoslavnog hrama Svete Trojice na području Južne Amerike koji i danas postoji u Buenos Ajresu, o čemu postoje i pismeni dokumenti. Taj hram finansirao je car mučenik Nikolaj Drugi i on pripada zagraničnoj Ruskoj crkvi. Ali većim delom naši iseljenici su došli ovde posle Prvog i Drugog svetskog rata.
Koliko oni znaju srpski, koliko su verujući?
– Već sam rekao da srpski ili naški jezik govori veoma malo ljudi ovde, mahom stariji, i da se već u drugoj trećoj generaciji jezik ovde gubi. Nažalost, bez škole jezik se ne može sačuvati, a zbog skromnih materijalnih prilika naši ljudi ovde nisu bili u stanju da imaju svoje škole. Iako Crkva pokušava da organizuje vikend škole jezika to ipak nije dovoljno da bi se jezik očuvao. Što se tiče vere, i tu su se nažalost desile nepovratne duhovne migracije i mnogo ljudi je prihvatilo katoličku veru. Crkva se trudi da održi naš narod u pravoslavnoj veri i u značajnom broju to zasad uspeva.
Od magistra matematike do monaha
Pripadate grupi vladika koji su imali „neobičan“ predmonaški put. Vi ste magistar matematike, bili ste asistent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Podgorici. Da li je nepristojno da vas pitamo šta vas je odredilo ka monaškom životu?
– Nekada sam se ozbiljno bavio prirodnim naukama i moram priznati da mi je matematika mnogo rekla o Bogu. Nauke izučavaju Božju tvorevinu i zato ako su te nauke prave nauke, a potrebno ih je razlikovati od nekih lažnih ideologija kao marksizam ili lažne hipoteze kao Darvinova teorija evolucije, tada one mnogo govore o Tvorcu posebno za čoveka koji ima elementarno religijsko osećanje. Međutim, nije to bilo odlučujuće za moje opredeljenje prema monaškom putu. Mislim da ono što je na mene najviše uticalo je susret sa našim, ruskim i grčkim svetinjama i razgovori sa duhovnicima. A zatim i čitava, da kažem zavera, jednog dela ovoga sveta protiv našeg naroda. Videći stradanje naroda u Republici Srpskoj Krajini, posebno na Kosovu i Metohiji, te sve mreže laži koje su naši neprijatelji izrekli o našem narodu, osećao sam da smo dužni da svi kao narod i pojedinci prinesemo pokajanje Bogu da bi nas on izbavio od tih neprijatelja i sačuvao od zla i od oca laži to jest Đavola. I kad se sve to raspadalo u tadašnjoj Jugoslaviji, od vojske, policije… uz narod je jedino ostala Crkva stamena kao kamen vere. Bila je zajedno sa svojim narodom da bi mu osvetlila put u tom teškom vremenu. Razmišljao sam zašto više ljudi ne krene monaškim putem, putem vere i te misli su me dovele do zaključka da ipak treba prvo početi ispravljati samog sebe, a onda druge, prvo treba lično prineti plodove pokajanja.
Eparhiji neophodna pomoć
Vladika Kirilo kaže da je najveći problem njegove eparhije u nemogućnosti da ekonomski opstane bez tuđe pomoći. Otuda i poziva pravoslavnu dijasporu da, koliko je ko u mogućnosti, pomogne.
– Najveći naš problem je ekonomsko izdržavanje naše misije, jer sa terena nažalost ne dobijamo dovoljnu pomoć čak ni za plate sveštenika, a šta govoriti o zidanju hramova i drugih objekata. Međutim uz pomoć najviše Mitropolije crnogorsko-primorske, naših eparhija iz Severne Amerike i Kanade, i uz krajnje napore, uspevamo zasad da idemo napred. Ja bih hteo da ovaj intervju vaši čitaoci shvate i kao apel za pomoć našoj misiji u Centralnoj i Južnoj Americi.
O hrvatskoj migraciji
Činjenica je da je Južnoj Americi veoma jaka hrvatska emigracija. Da li imate problema sa njima ili su problemi druge vrste i koji?
– Mislim da su prošle mnoge godine i decenije i da je i u hrvatskoj emigraciji ovde utihnuo ekstremni nacionalni naboj. Tako da hvala Bogu nemamo problema takvog tipa.
Srbi i u Ognjenoj zemlji
Gde nas sve ima na ovom kontinentu? Ima li Srba u amazonskim prašumama ili na nekim mestima za koja ste se i vi iznenadili?
– Srbi i drugi naši ljudi su rasuti po čitavom kontinentu, lično nemam podatke za Amazoniju, ali je moguće da su i do tamo došli. Od tih egzotičnih mesta gde živi naš narod pomenuću Ognjenu zemlju na samom jugu Argentine blizu Antarktika.
Manastiri u Brazilu, Gvatemali, Peruu…
Koliko je srpskih svetinja u Južnoj Americi i gde se sve nalaze. Ima li ih i tamo gde ne bismo očekivali?
– Nažalost, ne možemo se pohvaliti da ima mnogo hramova naše Crkve s obzirom da govorimo o ogromnom prostoru. Ali Bogu hvala, zasad imamo četiri hrama i jedan crkveno-narodni dom u Argentini, i u toku smo izgradnje petog novog, a i najvećeg, hrama Svete Trojice na severu Argentine gde živi najviše naših iseljenika. Dalje imamo dva hrama u Venecueli i jedan u Brazilu gde imamo i jedan manastir sa svojim hramom. Imamo i jedan manastir u Gvatemali sa svojim hramom i gradimo jedan manastir na jugu Čilea. Takođe, imamo i jedan manastir u Peruu. Ostale naše parohije imaju svoje prostorije uređene u vidu paraklisa u kojima obavljaju bogosluženja.
Onlajn univerzitet
Negde smo pročitali da su u Južnoj Americi i četiri monahinje. Gde su one i kako ste zadovoljni ukupnim radom sveštenstva i monaštva?
– Da. Odnedavno nam se prisajedinilo sestrinstvo manastira Svete Trojice u Gvatemali na čelu sa igumanijom Ines koja je Gvatemalka. Oni imaju ogromnu manastirsku teritoriju, divan hram sa pratećim objektima. Bave se raznim rukodeljem, imaju i svoj onlajn univerzitet koji je uglavnom usmeren na obrazovanje siromašne dece i drugo. Moglo bi uvek bolje. Ali mi smo navikli da budemo zadovoljni onim što imamo i da blagodarimo Bogu za sve. Ono što svakako nedostaje je živa Crkva, to jest verujući ljudi posebno monaštvo i sveštenstvo. Na primer, u pomenutom manastiru u Peruu, koji nam je poklonjen, za sada nemamo monaštva.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
