Ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan Harčenko, u intervjuu za „Jedinstvo“ povodom 75. godina ovog srpskog lista govorio je o povodima, uzrocima i posledicama agresije NATO na Srbiju krajem minulog veka, duplim standardima i kosovskom problemu.
Kao dobar poznavalac Balkana i učesnik mirovnih pregovora, upoznati ste sa procesom koji je pratio raspad bivše Jugoslavije. U kojoj meri je uplitanje sa strane i primena duplih standarda na narode u bivšoj SFRJ doprinelo da se desi krvavi građanski rat?
Dupli standardi su, zaista, bez griže savesti korišćeni od strane zapadnjaka svuda, a i dalje se koriste. Tokom raspada Jugoslavije Zapad je namerno odustao od izbalansiranog pristupa stranama, kako u ocenama njihovih poteza, tako i u pregovaračkom procesu. Posebno, pokušali su da predstave dešavanja na prostoru bivše SFRJ kao agresiju srpske strane, dok je u stvari jugoslovenska kriza, kao što ste tačno rekli, bila upravo građanski rat u bivšoj zajedničkoj državi.
Više od 500 hiljada Srba je proterano iz Hrvatske, oko 250 hiljada sa Kosova i Metohije, takođe sa teritorije Federacije BiH. Učinjeni su strašni zločini nad srpskim narodom, a imovina oteta i uništena. I, pored toga, Srbi su okrivljeni za sva dešavanja i rat u bivšoj zajedničkoj državi. Da li kreatori i izazivači ratnih sukoba unapred isplaniraju, ko će biti pozitivna, a ko negativna strana u projektovanim sukobima?
Skoro u svim sukobima za krivca je od početka proglašena srpska strana, nakon čega se tražio izgovor koji bi opravdao mešanje NATO-a. Takvi povodi su bile eksplozije na pijaci Markale u Sarajevu, zatim isceniranje u Račku. Za međunarodna prisustva, takođe, nije bila svojstvena nepristrasnost. Tendencija je uočljiva i danas – na primer, u BiH, gde su za sve uvek a priori krivi Republika Srpska i Milorad Dodik.
NATO je izvršio agresiju na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, uništavajući fabrike, infrastrukturu i ubijajući narod radi otimanja teritorije Republike Srbije. Zar to nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i svim poveljama UN?
Upravo u tom periodu u Vašingtonu, koji je sebe imenovao za pobednika u „hladnom ratu”, pojavilo se uverenje u sopstvenu neporecivu nepogrešivost. U slučaju Jugoslavije je svesno izabrana tvrda linija sređivanja krizne situacije silom, u cilju da se definitivno sruši zemlja, a zatim da se utvrdi njihovo vojno prisustvo u tom delu Evrope. Kada nije uspelo da se taj scenario sprovede preko SB UN, gde su mu se odlučno suprotstavile Rusija i Kina, kao i Argentina i Brazil (tada nestalne članice Saveta), SAD su angažovale NATO pa su otpočele jednostranu agresiju protiv suverene zemlje, što je bilo u suprotnosti sa Poveljom UN, dokumentima OEBS-a i uopšte svim principima međunarodnog prava. Bilo je nemoguće shvatiti da bombardovanje civilnog stanovništva i civilne infrastrukture, varvarsko izrugivanje nad suverenom državom jeste stvarnost kraja 20. veka.
Postoje razne spekulacije zašto je došlo do povlačenja ruskih mirovnjaka sa prostora Kosova i Metohije…
Da se odmah ogradimo: Rusija 2003. godine i današnja Rusija se potpuno razlikuju po političkim i ekonomskim mogućnostima, po položaju na svetskoj areni. Tada nam nije bilo nimalo lako u finansijskom pogledu da izdržavamo prisustvo van ruskih granica.
Da podsetim da uz sve unutrašnje probleme neposredno za vreme jugoslovenskog konflikta ruski kontingent u sastavu UNPROFOR-a se nalazio na ključnim područjima u BiH, uključujući Sarajevo. Odigrao je veliku ulogu u Istočnoj Slavoniji. Rusija je takođe dala značajan mirotvoran doprinos i u najtežem post-kriznom periodu: na Kosovu u 1999-2002. godini, u BiH u okviru mirotvornih snaga od 1996. godine.
Priština odbija realizaciju Briselskog sporazuma na terenu. Uvela je takse na robu iz centralne Srbije i svakodnevno krši prava srpskom narodu. Može li da se pod takvim uslovima nastavi dijalog Beograda i Prištine?
Trenutno za to, zaista, nema čak ni osnovnih preduslova. Konfrontacioni stav Prištine – jednostrani potezi, koji se kose sa ranije postignutim dogovorima, i veoma radikalna retorika u sklopu post-izbornog haosa koji se nastavlja ne doprinose stvaranju povoljnih uslova za ponovno pokretanje dijaloga između strana.
Kako Rusija vidi budućnost južne srpske pokrajine?
Smatramo važnim obnavljanje pregovora Beograda i Prištine u cilju postizanja uzajamno prihvatljivog, kompromisnog rešenja. Samo kompromisno rešenje će biti održivo i garantovaće stabilnost i bezbednost u regionu. Podržaćemo svako rešenje koje će biti prihvatljivo za Beograd.
