Bivši Putinov savetnik o budućoj Rusiji: Nećemo nikada ponoviti sramotu prema Srbiji

„Najveća spoljnopolitička greška Rusije napravljena je 1997. godine kad smo glasali za Temeljni akt Rusije i NATO, a najsramotnija stranica u istoriji Rusije dogodila se 1999. kad nismo mogli da zaustavimo agresiju na Jugoslaviju. Znam zašto, kako, ali je bila sramota. Ne mislim da ćemo tu sramotu ikad ponoviti“, poručuje politikolog Sergej Karaganov.

Karaganov je bivši savetnik Borisa Jeljcina i Vladimira Putina. Karaganov, koji je danas naučni rukovodilac Fakulteta međunarodne ekonomije i politike Više škole ekonomije, počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i član Ruskog saveta za međunarodna pitanja, poznat je po otrežnjujuće otvorenim analizama i prognozama.

U intervjuu govori o zbivanjima u Ukrajini, ciljevima specijalne operacije i o tome sme li Rusija da izgubi u ovoj borbi, ali i o Balkanu i situaciji u kojoj se našla Srbija.
Srbija do sada nije uvela sankcije Rusiji, ali triput je glasala u Generalnoj skupštini za rezoluciju protiv Rusije.

– Mi odlično shvatamo kako je teško Srbima, mi odlično shvatamo da je ogromna većina Srba na strani Rusije. Ali ne želimo da Srbi zbog principijelnog stava budu još siromašniji. Trpeće Rusija, a mi ćemo Srbima biti zahvalni za njihovu podršku.

Očekujete li da će možda neko na Zapadu odlučiti da zbog toga što Srbija ne želi da uvede sankcije Rusiji otvori još jedan front – na Balkanu?

– Taj front će se otvoriti pre ili kasnije jer je jasno da će napetost koju su ostavili pre ili kasnije eskalirati. Ali to je pitanje za naše srpske prijatelje. Znam da je srpska vojska ojačala poslednjih godina, ne znam hoće li joj biti potrebna pomoć. A da će balkanska situacija ponovo eksplodirati nema sumnje jer su tu ostavili mnogo toga što žulja. To su u suštini rane koje se samo mogu lečiti jodom.

Rusija je krajem februara započela specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini. Šta se promenilo posle osam godina borbi u Donbasu pa je postalo neophodno da se ona preduzme?

– To nije osam godina, to je daleko više. Promenilo se to što je u Ukrajini počeo da pobeđuje ultranacionalizam, i drugo, što su Ukrajinu intenzivno snabdevali savremenim oružjem. U Ukrajini je postojala jedna od najvećih armija u Evropi i zato je mnogim analitičarima bilo jasno, uzimajući u obzir i naše narastajuće nesuglasice sa Zapadom, da će pre ili kasnije rata biti. Tako se i desilo. Koliko shvatam, naše najviše vojno-političko rukovodstvo je zaključilo da je bolje da sami počnemo vojnu operaciju nego da se borimo na našoj teritoriji i pod drugim pravilima.

Šta je cilj ove operacije?

– Ciljevi su zvanično izneti: denacifikacija, demilitarizacija Ukrajine i zaštita Donbasa. Mislim da se neki ciljevi kriju, neki će se menjati tokom vojne operacije jer se nalazimo u magli, niko ne zna šta će biti. Ali moje je mišljenje da je cilj ove operacije da se okonča pretvaranje Ukrajine u analog nacističke Nemačke. To je i uništenje oružanih snaga Ukrajine, vojne infrastrukture. Treće je svakako osiguranje mirnog i normalnog života, minimum na jugoistoku Ukrajine.

Kako će biti izvršena demilitarizacija Ukrajine ako joj stalno stiže novo oružje?

– Nisam vojni strateg, ali slutim da su sada već počeli da presecaju sve arterije snabdevanja koje nisu bile prekinute sa Zapada. Nisu ih dosad prekidali zato što je po njima išao ogroman broj izbeglica. Sporo napredovanje ruskih trupa vezano je i za to što im je naređeno da koliko god mogu štite civilno stanovništvo.

A denacifikacija? Može li se sprovesti ako se ima u vidu da je tako dugo trajalo ispiranje mozgova Ukrajinaca?

– Ne znam, ali pamtim istorijske paralele: Čečenija je sasvim nedavno bila snažno antiruski nastrojena, danas su najbolje ruske trupe Čečeni. Posle Drugog svetskog rata dobili smo u nasledstvo Istočnu Nemačku. Za pet-šest godina istočni Nemci su bili najviše prosovjetski od svih. Ali svakako će to iziskivati ogromne žrtve, mnogo vremena i ogromne napore.

Ako se ti ciljevi i ostvare, šta će biti s Ukrajinom? Na Zapadu se već pominju scenariji njene podele.

– Istorija će pokazati. Smatram da u istočnoj i južnoj Ukrajini treba imati prijateljske države ili državu, da je bila istorijska greška pokušaj da se stavi pod kontrolu a onda i zadrži zapadna Ukrajina. Ona je kao otrov prožela ukrajinsko društvo. Šta će biti ne znamo. Mislim da će biti grupa država ili kvazi država. Vi na Balkanu bolje od mene razumete šta je to.

Čak i da bude tako, ako ste hteli da zaustavite širenje NATO na istok, opet ćete se graničiti sa NATO.

– Graničićemo se sa NATO, ali morali smo da zaustavimo njegovo de fakto širenje imajući u vidu da je NATO bio odbrambeni savez a postao agresivan posle Jugoslavije, Iraka i Libije. I oni su pumpali Ukrajinu oružjem i pretvarali je u koplje u srce Rusije. Znam ipak da član 5 Severnoatlantskog ugovora ništa ne znači. Ne znači nužnu potrebu da se ide na zajednička borbena dejstva. Odlično znam da SAD nikad neće primeniti nuklearno oružje u zaštitu Evrope jer će biti uzvratni udar. NATO je naprosto rak čije metastaze treba ograničiti. I ako uslovno rečeno Finska i Švedska krenu putem metastaze shodno tome mogu da dobiju verovatnoću hirurškog rešenja.

Ali vi ste tom specijalnom operacijom udahnuli NATO drugi život…

– NATO je tražio drugi život 30 godina, histerično tražio neprijatelja i opravdanja svog postojanja. NATO se širio kad je Rusija bila slaba. Videćemo kako će se širiti i kako će delovati sada kad je Rusija jača.

Oni izgleda računaju na iscrpljivanje Rusije. Naš predsednik je rekao da je očigledno da Zapad hoće da uništi Rusiju.

– To je neosporno. Ali je jednom prilikom predsednik Putin rekao da ako neko hoće da uništi Rusiju šta će nam ostali svet. I na žalost, stvari se zasad kreću ka mogućoj eskalaciji, pa i na najstrašnijem nivou.

Vi takvu mogućnost ne isključujete?

– Ne želim da govorim o tome, ali kažem da objektivno: sa stanovišta analize stvari idu ka tome da se ovakva situacija nastavlja i da može da eskalira na viši nivo, na strašniji nivo vojnih dejstava.

Kome to uopšte može da koristi?

– Zapadne elite koje su stasale poslednjih 40 godina na talasu globalizacije gube svoje pozicije i žele da ih sačuvaju po svaku cenu. Drugo, sasvim je očigledno da i demokratije kao i autoritarni režimi ne opstaju bez neprijatelja. Treće, mislim da vojna operacija treba da posluži za preformatiranje ruske elite i ruske ekonomije. Već za pet godina izgledaćemo drukčije. Da li se tome radujem? Ne, želeo bih da maksimalno sačuvamo intelektualnu slobodu zahvaljujući kojoj je Rusija imala ogromne prednosti poslednjih 10-20 godina. Sad je jasno da će elite prozapadne orijentacije biti istisnute i da će se dogoditi teško preformatiranje uprave.

Treba li svet da strahuje od tih unutrašnjih preformatiranja u Rusiji?

– Nema razloga za strah, ni ranije nije bilo razloga da za to. Rusija zaista uz sve osobenosti nikom nije pretila. Problem je bio u tome što su zapadne elite gubile svoje skoro petovekovne pozicije i da bi ih ojačale bio im je potreban neprijatelj. U nekom trenutku su napravile neprijatelja od bivše Jugoslavije. Isto je bilo i sa sankcijama. Prvi talas sankcija, 2012-2014 je bio pokušaj objedinjavanja Evrope zahvaćene rasulom. Sad se već radi o pokušaju gušenja Rusije ali im to zasad nešto nije uspevalo.

Kako vidite tu Rusiju koja će nastati za pet godina. Hoće li ona biti orijentisana ka istoku?

– Bez sumnje. Ukrajinska situacija služi za stabilizaciju našeg zapadnog krila s ciljem da bismo mirno nastavili kretanje ka ekonomskim, političkim i drugim tržištima budućnosti, a oni nisu na zapadu nego na istoku. Sad je prisutno izvesno usporavanje ali će to kretanje ka istoku biti ubrzano.

Kakav god bude rezultat ove operacije, očekujete li neku novu gvozdenu zavesu na granici između tog ruskog sveta i Zapada?

– To je veoma smešno zato što su nekad socijalističke zemlje sa svoje strane dizale gvozdenu zavesu. Sada to 90 posto radi Zapad zato što se boji uticaja Rusije, jer mi smo u svakom pogledu alternativa. Ta zavesa je zaista uspostavljena poslednjih godina. Radim na tome da ne bude totalna. Ali oni je čine totalnim. Čak ni u najgora sovjetska vremena sovjetskim naučnicima nije bilo zabranjeno da se sreću sa zapadnim kolegama. Sada našim zapadnim kolegama to zabranjuju.

Čini se da Rusija ima nadmoć i u vojnom smislu, ali da je njena slaba tačka informativni rat. Tu Zapad ima dva instrumenta: fejkove i kanselovanje svega što je rusko.

– Da, sasvim je očigledno kako Zapad isključuje nas ali i mnoge druge poglede. Kultura kanselovanja se rodila tamo. U svoje vreme je postojala i kod nas ali smo je se mi odrekli. Sad nam stiže s druge strane. Mogu samo ironično da se nasmejem. Drugo, i veoma značajno: verujem da, razumejući da Zapad gubi pozicije ali i dalje ima ogromne mogućnosti, Rusija stavlja akcenat na realni svet. Nikakva informacija ne funkcioniše protiv vojne sile.

Ali funkcioniše u oblasti javnog mnjenja, čak i ruskog.

– Prirodno, ali to je veoma teško teoretsko pitanje, zavisno od toga u kom smo svetu – virtuelnom ili realnom. Rusija stavlja akcenat na to da se svet vrati realnom umesto da bude u virtuelnom. To je ogromni izazov za mnoge građane Rusije, ali još veći za ogroman broj ljudi na Zapadu.

Zahtevan zadatak…

– To je priča o smislu čoveka i borba ne samo za Rusiju nego i za čovečanstvo.

Ispada da Rusija vodi borbu za ceo svet.

– Kao i uvek, na žalost. Takva nam je sudbina i istorija. Želeo bih da mirni period naše istorije traje daleko više. Ali nismo uspeli.

Zato što stiže novi svet.

– Svet se sada raspada, dešavaju se sve promene koje samo mogu da se dese, a mi smo na isturenim pozicijama te borbe.

Znate da smo fejkove mi na Balkanu već prošli. Buča je kao kosovski Račak, Kramatorsk kao sarajevske Markale. Zašto Rusija nije izvukla pouke iz našeg iskustva?

– Kako da izvuče kad druga zemlja to koristi. Mi ne možemo da sprečimo bombardovanje železničke stanice. Zato je potrebno da se stavi pod kontrolu zemlja koja je pretvorena u izvor agresije.

Predsednik Bajden kaže da je Putinova politika prema ukrajini genocidna, da je on ratni zločinac i čak nameravaju da mu sude.

– Hvala Bogu da smo došli u normalnu situaciju kad ćemo moći da sudimo, a možda i da kaznimo predsednika Bajdena i njegove kolege za to što su podržavali agresiju protiv Srbije i Jugoslavije, što su podržavali supergenocid u Iraku.

Mislite, vi ćete suditi Bajdenu?

– Uvek kažem zapadnim kolegama: znali ste da je napad na Irak bila apsolutno fejk operacija. Ko je osuđen na doživotni zatvor za to što je isprovocirao tu operaciju.

Očekujete li da će Rusija možda posle svega ovog oformiti svoj Tribunal?

– Ne bih sad da govorim o tome. Tribunal za početak treba da formira Gospod Bog.

Kako će u istoriji ostati zapisan 24. februar?

– Istoriju pišu pobednici. Ako Rusija izdrži i pobedi to će biti nova etapa u oslobođenju sveta. Ako Rusija ne pobedi, taj proces će se jako usporiti i može doći do nove serije ratova na periferiji. A sasvim je očigledno – iako svi govore o 24. februaru sve te promene su počele daleko ranije, 2007-2008. godine. Na desetine puta sam pisao da ulazimo u predratnu situaciju, ne samo zbog situacije oko Ukrajine već i zbog ogromnog broja protivrečnosti u svetu koje se samo gomilaju. Kovid je iskorišćen da nas malo skrene od tih protivrečnosti ali su one samo ponovo izbile na površinu. Istorija je otvoren proces, veoma je interesantno učestvovati u istoriji, ali ne znam kako će se to završiti. Nadam se – pobedom. Koga, čega? Rusije, zdravog razuma, Boga.

Kakav će svet biti ako pobedi Rusija a kakav ako ne pobedi?

– Ako pobedi Rusija svet će biti daleko slobodniji. On je već slobodniji, zemlje imaju daleko više izbora zato što su Rusija a onda i Kina lišile Zapad vojnog prevashodstva. Ako Rusija ustukne, proces oslobođenja sveta će biti usporen ali on se ne može zaustaviti.