Bitka jakova i munja: Jedini sukob Sovjeta i Amerikanaca u istoriji dogodio se iznad Niša

Jedini sukob američkih i sovjetskih snaga u istoriji dogodio se u vreme njihovog savezništva – 7. novembra 1944. godine, iznad Niša.

Prvo su američki avioni greškom napali kolonu jedinica Crvene armije, a zatim su ruski lovci poleteli sa niškog aerodroma i odgovorili. Bitka se odigrala iznad zaprepašćenih građana i zvaničnika koji se se okupili na svečanosti u centru grada. Posle sukoba vladala je napetost između SSSR-a i SAD.

Poslednjih godina učestali su bliski susreti ruskih i američkih vojnih aviona. Takvi događaji, koliko god česti bili, medijski su interesantni, naročito zbog fotografija i snimaka načinjenih iz pilotskih kabina koje se kasnije dele po društvenim mrežama.

Srećom, osim što izazivaju pažnju medija i građana, to uopšte nije tako dramatično i uvek se sve završi tako što jedni avioni isprate druge, a eventualno se izda i neko saopštenje u kojem se druga strana optuži za nebezbedno letenje.

Koreni straha od sukoba dve velike sile koji bi sigurno bio poguban za čitav svet datiraju još iz vremena Hladnog rata, koji je imao velike posledice, ali koji je ipak ostao samo „hladni“.

Često se u različitim krugovima može čuti pitanje šta bi bilo kad bi se u budućnosti nekim slučajem direktno sukobili Amerikaci i Rusi? Dobro bi bilo da odgovor nikada ne saznamo.

Međutim, ono o čemu se u javnosti i danas malo zna jeste da se jedan takav sukob već odigrao. I to pod neverovatnim okolnostima – dok su SAD i SSSR bili saveznici, 7. novembra 1944. godine iznad Niša. Mnoge svetske enciklopedije i istraživači svrstavaju ga u najpoznatije borbe u vazduhu.

„Neobično je kada pomislite, uprkos tome što su bili poznati kao smrtni neprijatelji skoro pola veka, jedini put kada su se Sovjeti i Amerikanci direktno borili bila je greška“, piše na sajtu Univerziteta Norič koji je izlistao deset najvećih vazdušnih bitaka u istoriji.

Događaj je u istoriografiji i javnosti poznat pod raznim nazivima: Vazdušna bitka iznad Niša, Saveznička vatra… Ali najpoznatiji naziv je Niški incident.

Dugo godina bio je van fokusa nauke i javnosti, zbog političkih razloga. Iako su u poslednje vreme istoričari počeli da se bave tom temom, i da kopaju po arhivima, ljudi se i dalje najčešće iznenade kada čuju za bitku između saveznika, i to baš na tlu nekadašnje Jugoslavije.

Niš se spremao za proslavu

U vojnoj operaciji koja je trajala osam dana Niš je konačno oslobođen 14. oktobra 1944. godine. Posle oslobođenja, u grad su ušle i jedinice Crvene armije koje su učestvovale u isterivanju Nemaca iz okruga.

Crvena armija se pripremala za napredovanje ka Beogradu, a na aerodromu u Nišu je bila avijacija 707. sovjetskog puka. Pošto se približavala godišnjica Oktobarske revolucije, planirano je da se 7. novembra održi svečana parada na gradskom trgu. Niš je tek oslobođen i u gradu su bile mnoge vojne jedinice i oficiri.

Aleksandar Dinčić i Bojana Simović opisali su taj dan u knjizi Niški incident, u izdanju Niškog kulturnog centra. Oni su došli do vrednih podataka iz muzeja i arhiva, ali i posredstvom Ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Navodi se da su ulice Niša bile preplavljene crvenim, radničkim, jugoslovenskim i sovjetskim zastavama, portretima Staljina, Lenjina, Marksa i Tita. Veliki miting održavao se kod Narodnog pozorišta, a domaći i sovjetski političari održali su govore.

Sovjetski vazduhoplovci su na aerodromu čekali da se pridruže mitingu na samom kraju. Kako se navodi u knjizi Niški incident, njima se obratio pukovnik Simud rečima: „Drugovi, danas čitav sovjetski narod proslavlja 27. godišnjicu velike Oktobarske revolucije“. Onda su vojnici povikali: „Uzbuna! Fašisti napadaju naš aerodrom.“ Uskoro su se začule i eksplozije iz pravca Aleksinca.

Napad na sovjetsku kolonu

Šta se prethodno dogodilo? Motorizovana kolona jedinica Crvene armije kretala se putem Niš–Aleksinac, prema Beogradu. Nju su napali američki lovci P-38 „lajtning“ koji su počeli da bacaju bombe i deluju mitraljezima.

Crvenoarmejci su se prvo obradovali kada su pre napada prepoznali američke avione, ali je usledilo veliko iznenađenje kada su ih napali. Oni su mahali crvenim zastavama i belim peškirima, u nadi da će Amerikanci shvatiti da su oni saveznici. Uprkos tome, kolona se našla u gustom dimu.

U knjizi Aleksandra Dinčića i Bojane Simović je navedeno da je u napadu poginuo komandant korpusa, general Kotov, sa 31 vojnikom, dok je njih 37 ranjeno. Bilo je poginulih i među pripadnicima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, jer je jedno vozilo napadnuto na putu Niš–Stalać. U izveštaju NOVJ je zabeleženo i da je uništena lokomotiva na pruzi i da je tom prilikom poginuo železničar, dok su još dvojica ranjena.

Vazdušna bitka

Već pomenuti ruski avijatičari čekali su na aerodromu da se pridruže svečanosti u gradu, kada je dat znak za uzbunu.

U tekstu istoričara vazduhoplovstva i bivšeg direktora Muzeja vazduhoplovstva Čedomira Janića za Aero-magazin, ističe se da je u trenutku, kada je još jedna grupa američkih lovaca bila spremna da krene u napad, general Sudec, koji se zatekao na niškom aerodromu, naredio hitno uzletanje lovaca „jak-3“, da bi zaštitio pešadiju.

Tada je otpočela bitka u vazduhu. Amerikanci su se fokusirali na sovjetske avione, a mnogi se pitaju kako to da nisu zapazili crvene petokrake na krilima i repovima „jakova“. Jedan sovjetski lovac je odmah oboren.

Usledila je formacija američkih P-38 iznad grada, i to na visini od oko 500 metara, tako da su okupljeni građani u neverici gledali vazdušnu bitku iznad svojih glava. Prema svedočenjima građana ruski lovci su leteli veoma nisko iz pravca tvrđave i napali su „lajtninge“ u strmom penjanju. Tada je oboren jedan američki avion koji je pao u blizini aerodroma.

„Jakovi“ su zatim napravili krug i ustremili se na Amerikance sa veće visine, i u tom trenutku je oboren drugi ruski „jak-3“ koji se u plamenu obrušio na zemlju.

Bitka je postala još napetija kada se uključuje odeljenje „jakova“ predvođenih slavnim ruskim vazduhoplovcem Aleksandrom Ivanovičem Koldunovim koji je doleteo sa drugog aerodroma, blizu Niša.

Na nebu iznad Niša, zapadno od grada udaljavali su se avioni, a građani su gledali u plamen i dim.

Navodno je Koldunov ili neko iz njegovog tima u jednom trenutku prišao američkom avionu u kojem je bio vođa grupe i počeo da okreće avion pokazujući simbole na njemu. Očigledno su Amerikanci tada shvatili da je reč o savezničkim snagama i odleteli su ka jugu, navedeno je u tekstu na sajtu ruskog Nezavisnog vojnog pregleda.

Izgubljeni životi i tehnika

Bitka je trajala samo petnaestak minuta i u njoj je učestvovalo devet ruskih lovaca i nedefinisan broj P-38. Čedomir Janić u tekstu navodi različite podatke o broju nastradalih. Po tvrdnjama američkog pilota Glena Bausa, oborena su četiri „jaka“ i dva P-38. Ruski izvori navode da su oborena tri „jaka“ i četiri P-38. U izveštaju političkog komesara aerodroma „Niš“ Joke Drecuna piše da su Amerikanci izgubili sedam, a Sovjeti tri lovca.

Dinčić i Simovićeva u knjizi Niški incident daju konkretnije podatke. Za američke pilote do njih su došli preko istoričarke u Ministarstvu odbrane SAD Kritine Kon, koja je boravila u Nišu 2013. godine.

Ti podaci govore da su oborena tri američka aviona. Jedan američki pilot se spasao iskakanjem, i zarobljen je. Major Sircov je naredio da se on prebaci engleskoj vojnoj misiji. Još dva aviona bila su pogođena, ali su uspela da se održe u vazduhu.

Američki lovci i piloti pripadali su 95. lovačkom eskadronu sa sedištem u italijanskoj Fođi. Poginuli su potporučnici Eldon Kolson i Filip Bruer. Američko Ministarstvo odbrane i dan-danas traga za mestom gde su sahranjeni.

Kada je reč o sovjetskim žrtvama, u knjizi se navodi da su oni izgubili tri aviona i dva pilota. Jedan pilot je iskočio padobranom i uspeo da se spase. Poginuli sovjetski piloti su sahranjeni uz prigodnu ceremoniju.

(Ne)prihvaćeno izvinjenje

Američka komanda je, naravno, bila primorana da se izvini Sovjetima za neverovatni incident. Sovjetski načelnik štaba general Antonov poslao je pismo američkom vazduhoplovnom komandantu generalu Dinu u kojem je zatražio da im se dostavi izveštaj o preduzetim merama.

U knjizi Niški incident objavljeni su navodi iz Staljinovog pisma zapovedniku savezničkih vazduhoplovnih snaga na Mediteranu: „Ja sam se spremao da čestitam američkom predsedniku novi izbor, a vi ste nam čestitali 27. rođendan Velikog oktobra tako što ste nam ubili 34 vojnika, 39 ranili i uništili 20 kamiona“.

Situacija je posle incidenta bila veoma napeta. Amerikanci su na sve načine pokušavali da odobrovolje Sovjete. Izrađen je izveštaj pod nazivom „Uzroci tragedije“. Tvrdili su da se dogodila greška, odnosno da su piloti mislili da gađaju Nemce u dolini Ibra, kao i da napadaju nemački aerodrom kod Skoplja. Iako mnogima deluje neverovatno, oni tvrde da su pogrešili za 400, odnosno za 150 kilometara. U tekstu u Nezavisnom vojnom pregledu se pitaju kako to da je, ako je prva grupa „lajtninga“ napravila grešku, isto je ponovila i druga, iako su bili na vezi.

U američkom izveštaju se navodi da je su imali pogrešnu orijentaciju zbog gotovo identične konfiguracije zemljišta. Zaključeno je da su američi lovci, čim su uočili da je reč o sovjetskim avionima, brzo odstupili.

Čedomir Janić u svom testu dodaje da je vođa američke grupe koja je napala Sovjete pukovnik Edvinson tiho i brzo premešten u drugu bazu van Evrope. Glavnokomandujući savezničkih snaga u Mediteranu general Vilson morao je da odleti u Sofiju da se lično izvini komandantu Trećeg ukrajinskog fronta maršalu Tolbuhinu.

Usledilo je i izvinjenje američkog ambasadora u SSSR-u Averela Harimana, 37 dana posle bitke iznad Niša. Hariman se izvinio Staljinu u ime predsednika Frenklina Ruzvelta na prijemu u Kremlju.

„Želim da izrazim žaljenje predsednika i generala zbog incidenta koji se dogodio na Balkanu“, naveo je Hariman i predložio da se pošalju specijalni oficiri u vojne štabove radi zajedničke koordinacije.

Prema navodima Nezavisnog vojnog pregleda, Staljin je odbio ponudu, a počela su i razna nepotvrđena nagađanja da je namera svega bila da se Sovjeti primoraju da puste špijune u svoje redove.

Mnogi veruju da je Niški incident imao određeni uticaj i na početak Hladnog rata.