Bere kukuruz, sanja makarone

Pantelija Dudić je svoj restoran na nemačkoj obali Bodenskog jezera „dok traje obnova“, što prevedeno znači, dok se ne završi berba kukuruza u Klekovcima kod Kozarske Dubice, prepustio ćerki Radmili, junakinji njegovog trotomnog romana „Auslender“. On je pošao da obere 400 duluma kukuruza na imanju u okviru kog posluje i njegova firma Eko-Bio, čija je osnovna delatnost proizvodnja zdrave ekološke hrane.

Kad je stigao na imanje u zavičaju, osim kombajna za kukuruz, Pantelija je u punom pogonu zatekao bagere, utovarivače i neke velike čudne mašine koje posečena drvena stabla melju sitno kao berač kukuruza. Samlevena masa sipa se u ogroman kamion sa prikolicom u koju stane 26 tona ili 92 kubika, kako pojašnjava računovođa Marija Vučenović (23) koja je tu radi kontrole merenja.

– Prema uobičajenim pravilima u raznim branšama i merne jedinice su različite. Prevoznici računaju na tone, a za prerađivače su važni kubici – objašnjava Marija po struci ekonomista, koja brzo sabira i preračunava, ali sve memorisano u glavi imaju i gazda Dudić i sinovac Vlado, koji u odsustvu šefa rukovodi celom frimom Eko-bio.

Niče vodenica

U vreme posete reportera „Vesti“ sve se skoncentrisalo kod vodenice Kamen. Neko reče da je kombajn dole na prvoj parceli zaribao i da ga majstori „oživljavaju“. Vodenicom se bave majstori Zoran Petković i Miloje Vidović.

– Vidite, brana i veliko pogonsko kolo već su gotovi. Njih dvojica, Zoran i Miloje, rade stepenice kojima će se dolaziti do točka. Stepenice moraju da budu bezbedne, jer ćemo u mlinu jednog dana da meljemo eko-brašno od kojeg nameravamo da proizvodimo makarone i špagete – objašnjava Dudić, pozdravljajući se s ljudima koji dolaze ili odlaze.

Vodenica se nalazi između dve velike parcele Dudićeve zemlje, a zgrada u kojoj će biti smeštene mašine za proizvodnju makarona udaljena je samo nekoliko stotina metara. Eko-pšenica će biti posejana na parceli površine 25 hektara, koja se praktično proteže od planirane fabrike makarona do vodenice.

I parcela od 120 duluma preko puta pripada Dudiću. Ona je već preorana i čeka vreme za sejanje zobi.

– Zob nam treba za konje. Sejemo toliko koliko Marija kaže. Ona se osim o knjigovodstvu brine i o konjima. Trenutno imamo šest trkačkih grla. Marija ih dresira i dozira im pravilnu ishranu. Kao student, bila je aktivan član jahačkog kluba u Banjaluci – objašnjava Dudić, koji se u Nemačkoj bavio ovim sportom.

Tu desno, u jednoj udolini, preko puta vodenice, mašine prave veliku buku i prosipaju drvenu prašinu i piljevinu, tako da je sporazumevanje dosta otežano.

– Mašinerija je zaposlena oko krčenja 700 duluma šikare od koje prema ugovoru sa državom hoću da napravim plodno zemljište. Na njemu ću podići farmu za uzgoj goveda po principu „krava-tele“. Ta parcela biće dovoljna za 70 do 100 krava. Posao ide dobro. Već je iskrčeno 40 duluma. Šumu krči firma „Dabar Holc“, a fabrika za preradu drveta „Subotić“ iz Kozarske Dubice stabla melje i za Banjalučku toplanu AD pravi bio masu. Bio-masa po toni donosi 25 konvertibilnih maraka ili 500 KM po kamionu – objašnjava Pantelija.

Podbacio rod

I pored buke, Dudić se uspešno dogovara sa saradnicima Marijom i Vladom. U pitanju su ugovori, troškovi, rokovi i cene. Takva pitanja i pored uzajamnog poverenja i poštovanja ipak je najbolje dogovoriti sa šefom.

Neko telefonom javi da je kombajn popravljen, ali je za nastavak rada u kočioni sistem potrebno doliti ulje DOT 4. Teška nemačka mašina skliznula je u travom zarasli jarak, jer zbog neispravne kočnice vozač Rade kaže da nije mogao da je zaustavi. Pokušali su da je izvuku otkopavanjem zaglavljenog točka, ali posle nekoliko neuspešnih pokušaja problem je rešio traktor „džon dir“ koji je Dudić uvezao iz Nemačke. Uzgred rečeno, sve poljoprivredne i građevinske mašine na njegovom imanju su uglavnom uvezene iz Nemačke.

– Šteta, izgubili smo vreme, a dan je tako lep i sunčan. Baš kao naručen za berbu kukuruza, koja ujutro ne može da počne pre nego što rosa ustane – konstatuje Pantelija, koji se zbog ovako „malih problema“ nikad ne uzrujava.

On sve mirno prima, pa čak i činjenicu da će mu rod kukuruza ove godine zbog suše podbaciti najmanje za 30 odsto, a to na 400 duluma, koliko je zasejao, nije malo.

Jakšić školu otvorio i zatvorio

Polazeći pored oronule škole sa polupanim prozorima i u travu zaraslog fudbalskog igrališta, reči pripovedača Dudića potekoše same.

– Ovo je škola u kojoj sam završio prva četiri razreda. Nju je otvorio i zatvorio učitelj Petar Jakšić, rodom sa Korduna. Jakšić je došao, u njoj zaradio penziju i otišao. Škola posle njega više nije radila. Zatvorena je već 40 godina, jer nema dece. Ista priča je i sa igralištem. Imali smo jak fudbalski tim FK Klekovci, a sad ni tri sela ekipu ne mogu da sastave. Ako ovde nešto napravimo ljudi neće bežati. Gde ja stanem, nastaviće moj sin Leonardo. On sada ima 14 godina i voli ovaj kraj i život na selu.

Klekovci će biti eko-selo

– Krave po principu „krava-tele“ živeće na otvorenom, od ispaše i sena bez dodatka koncentrata. One će i zimu, umesto u štalama da provode pod nadstrešnicama. Prema sličnom principu, gajićemo i ovce i koze. Eko-pšenicu sejaćemo na ovoj parceli između vodenice i pekare u kojoj ćemo da meljemo brašno za makarone i hleb. Sve će biti pri ruci i sve eko. Klekovci će postati pravo eko-selo – nabraja Pantelija šta sve još planira da uradi.

Večna kuća kraj mušmule

Pantelija Dudić misli i radi za budućnost, ali istovremeno misli i na svoj kraj.

– Evo tu će da me sahrane, pored ove rodne mušmule – pokazuje Pantelija travom obrastao kutak dvorišta ispred poslovne zgrade u kojoj je sedište firme.

Dodaje:

– Groblje je tu gore, ali sva moja deca, a imam ih četvoro, posećivaće me ovde – zaključuje sa olakšanjem, kao da je uspešno rešio još jedan poslovni zadatak.