Baronesa na sceni

Iako kao dete nije slutila da će balet biti njen životni put, Ivanka Lukateli postala je primabalerina. Profesija ju je odvela na sve četiri strane sveta, a gde god je radila ostavila je dubok pečat. Završila je baletsku školu „Lujo Davičo“, a specijalizovala se na Moskovskoj državnoj baletskoj školi.

Kao direktorka Baleta radila je u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu i Narodnom pozorištu u Beogradu, a kao vrhunska balerina gostovala je u skoro svim zemljama sveta.

Jedna je od najnagrađivanijih srpskih baletskih umetnika. Između ostalog, dobila je pet nagrada za najbolja godišnja ostvarenja Narodnog pozorišta, priznanje Ljubljanskog bijenala za najbolje ostvarenje, nagrade za najbolje umetničko ostvarenje grada Minhena, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije… Radila je u Minhenu, Panami, Japanu, Siciliji i Turskoj.

Plemićkog je porekla, baronesa koja potiče iz znamenite italijanske porodice čiji su članovi, između ostalog, poznati kompozitor Pjetro Antonio Lukateli, ali i jedan papa.

Partnerka Rudolfa Nurejeva

– Odrasla sam na Dorćolu i kao dete sam želela da se bavim zamislite fudbalom. Družila sam se sa opasnim dečacima iz kraja i bila jedino žensko u društvu. Od malih nogu bila sam neustrašiva, to sam nasledila od oca Antona, ništa me nije moglo uplašiti. Nikad nisam volela sa se igram sa lutkama, na primer. Moji roditelji su se razišli kad sam imala devet godina, a još pre razvoda majka je počela da me vodi na balet zbog ravnih tabana. Nakon toga krećem u srednju baletsku školu.

Potom se Ivanka obrela na Filozofskom fakultetu.

– Nakon gimnazije upisujem istoriju umetnosti. Imala sam 16 godina i bila najmlađi student. Ali, čuveni baletski mag, koreograf Dimitrije Parlić je bio talenat da otkrije talenat i on je smatrao da sam veoma nadarena. Tako sam se obrela u Narodnom pozorištu. Mnogo smo putovali tako da nisam stizala da učim za fakultet. Imam samo jedan položen ispit. Ubrzo sam batalila studije i posvetila se isključivo baletu.

Nakon razvoda roditelja Ivanka je živela sa ocem.

– Roditelji su ostali u prijateljskim odnosima, tako da smo otac i ja često išli kod majke na ručak. Podržavali su me u svemu što se tiče moje profesije. Meni je balet značio izlaz iz neimaštine, jer smo bili mnogo siromašni. Živeli smo u baraci na Dorćolu na spratu gde je bilo 12 porodica sa jednim toaletom. Moj otac napravio je odvojen toalet za nas. Bila sam presrećna zbog toga, a ono što hoću da kažem balet me je spasao bede. Sa 16 godina počela sam da zarađujem.

Ivanka je uvek težila novim izazovima, a želja za napredovanjem je odvodi u inostranstvo. Dve godine je bila solista minhenske Opere. Upoznala se sa velikim Rudolfom Nurejevim, sa kojim je takođe imala čast da igra i u pozorištu i u filmskoj „Žizeli“, koju je on i režirao za Bi-Bi-Si.

– Kao partner bio je u stilu: „Nemoj da me diraš, drži se sama“, kao čovek je bio divan. On je prevashodno umetnik, toliko je voleo balet da je govorio da će umreti na sceni. Tako je i bilo, do kraja života je igrao. Neverovatna posvećenost profesiji bila je njegova odlika. Voleo je pametne igrače.

Upoznala sam i veliku rusku zvezdu Galinu Ulanovu. To poznanstvo mi je po ko zna koji put pokazalo da su najveći umetnici po pravilu veoma skromni, ljubazni i normalni ljudi. Takvi su jer vrlo dobro znaju koliko vrede, a takođe su svesni da ima mesta za sve koji su u poslu.

Druga dimenzija

Njena najpoznatija uloga je svakako u čuvenom „Labudovom jezeru“.

– Ne brojim koliko puta sam igrala, ali sigurno blizu tri stotine puta Crnog i Belog labuda i uvek je bilo drugačije. To je popriličan broj za jednu karijeru. Kad sam igrala uvek se tražila karta više. Ono što je interesantno igrala sam ga sve do 36. godine što je zaista veoma dugo. I jedna i druga uloga Labuda je vrlo zahtevna. Kako su godine prolazile, osećala sam da nemam više toliko inspirativne snage da svaki put dam nešto novo. Zato su ljudi i dolazili jer su očekivali da ću na svakoj predstavi biti neko iznenađenje, neki novi pokret. Svaku predstavu sam doživljavala kao prvi put. Nije to bila trema, mada u početku naravno jeste. Crnog labuda sam prvi put igrala sa 19 godina. Parlić me je spremio za ulogu 20 dana, što je neverovatno brzo.

Pred samu premijeru, on je izjavio za štampu: „Rođena je nova zvezda.“

– A premijera još nije bila. On je to zaključio na osnovu rada sa mnom. Umirala sam od straha. Sećam se kažem ocu: „Tata, ja sad ne smem da igram.“

Kaže on meni: „Kako to sad, da ne smeš da igraš?“. To je bila takva odgovornost, jer je to Parlić rekao pre nego što sam izašla na scenu. Sećam se otac mi je u šali rekao: „Pa sad ne moraš ni da igraš.“ Tad sam imala tremu zbog odgovornosti, posle se ta trema tokom nastupa pretvorila u uzbuđenje. Kad izađem na scenu, ja uopšte nisam bila ja, bila sam neko drugi. Uvek sam izlaskom na scenu preletala u neke druge vode, u neki drugi život, u neku drugu vasionu. Publika je to osećala.

Ističe da je uvek osećala odgovornost.

– Znate nije to jednom da odigrate, nego mnogo puta, više stotina puta i održati nivo. Sa 36 godina sam osetila da nisam sigurna da je to taj nivo. Posle sam igrala „Don Kihota“, „Jelisavetu“, vodila sam „Žizelu“, „Samsona i Dalilu“. To su za mene bile pravljene predstave. „Kihot“ je na sceni živeo 20 godina, „Samsona i Dalilu“ su posle mene igrale i druge balerine – ja sam kao direktor postavila te dve predstave. Imala sam dosta problema da se „Samson i Dalila“ stavi na scenu. Otvarala se renovirana scena pozorišta i pozovu me i kažu da će za otvaranje biti „Ohridska legenda“. A ja kažem: „Aman ljudi po koji put više!“ Onda su me rukovodioci pitali šta predlažem. Tada je Lidija Pilipenko došla sa idejom o „Samsonu i Dalili“. I tako je postavljena ta predstava koja se dugo zadržala i posle mene. Igrale su je i Ašhen Ataljanc i Mila Dragićević.

Knedle i sarma

U posebnom sećanju Ivanki je ostao Istanbul gde je radila pre sedam godina.

– Otišla sam tamo u svojstvu pedagoga, a kada su mi ponudili da radim „Žizelu“, iskoristila sam tu mogućnost da napravim određene koreografske i režijske intervencije. Sa „Žizelom“ smo napravili zaista pravi bum u Istanbulu i celoj Turskoj. Za početak je pet predstava bilo potpuno rasprodato uključujući i scenu u novom centru Zulu. Istanbul je divan grad i zaista sam oduševljena. Međutim vratila sam se u Beograd, jer sam vezana za svoj grad. I nije mi žao.

Trenutno Ivanka baletsku čaroliju prenosi grupi mladih igrača u KPGT.

– Imamo sreću da nam je Ljubiša Ristić, prvi čovek ovog pozorišta, omogućio da radimo i za vreme ove korona pandemije. Naravno, poštujemo sve mere, ali zovu me prijatelji iz mnogih zemalja i kažu sve se radi onlajn, što je za baletsku umetnost strašno. A mi vežbamo i radimo, imam devetoro učenika u grupi. Nisu samo tinejdžeri, ima i studenata.

Uvreženo je mišljenje da balerine malo jedu, ali Ivanka priča drugačije.

– Nisam se nikada ničeg odricala. Imala sam dobar metabolizam, da sam mogla sve da jedem. Pojedem recimo 19 knedli sa šljivama i posle toga sarmu. Posle slatkog ja moram da jedem slano. Čokoladu od 200 grama pojela bih za tili čas. Sada naravno više pazim šta jedem.

Odlučila je da svoj legat daruje Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.

– Poklonila sam svoje najznačajnije nagrade, dragocene albume sa fotografijama, slike svog oca. Pao mi je veliki kamen sa srca zato što sam našla ljude i instituciju kojima verujem. Bila sam oduševljena kako Adligat izgleda i kako osnivač i predsednik tog Udruženju Viktor Lazić radi. Tamo su i legati Branka Pešića, Ružice Sokić…

Uspeh u Moskvi

Jedan od najznačajnih trenutaka u blistavoj Ivankinoj karijeri bio je nastup na Međunarodnom takmičenju mladih baletskih umetnika u Moskvi 1973. godine, kada joj je partner bio Radomir Rade Vučić. U konkurenciji od više od sto igrača iz čitavog sveta , ušli su u drugi krug što je bio nezamisliv uspeh.

– Bio je sjajan partner sa kojim sa imala izvanrednu saradnju, potom Dinko Bogdanić sa kojim sam volela da radim.

Dva labuda i sova na grbu

– Poreklom sam iz Italije i to iz Bergama. Naš prvi predak došao je u Boku kao mletački oficir. Kao nagradu za zasluge u borbama protiv Turaka dobio je imanje u Herceg Novom. On na Balkanu nije samo ratovao nego se i zaljubio, oženio, zasnovao porodicu čiji sam ja, eto, poslednji potomak. Kopala sam i po porodičnoj zaostavštini i crkvenim knjigama. Našla sam i naš porodični grb, u kome su dva labuda i sova. Igra i mudrost.

Susret na Cetinju

– Bila sam veoma vezana za roditelje. Moji roditelji su se upoznali u pozorištu na Cetinju. Otac je bio sekretar tog pozorišta, a majka je završila zanat za vlasuljara i došla tu da radi. Kad sam bila dete otac me je uvek pitao šta želim za rođendan. Nikad nisam tražila ništa materijalno, nego sam molila da slika za mene.

Buket iz bajke

– Posle premijere jedne predstave kolega Aleksandar Izrailovski mi je poslao u garderobu buket kao iz bajke. Da čudo bude veće, ja sam taj buket pre predstave videla u jednoj cvećari božanstveno upakovanog. Pitala sam se za koga je to cveće i ne sluteći da će me kolega tako divno iznenaditi.

Poznate učenice

– Volela sam posao pedagoga i svi moji učenici su moj uspeh. Imala sam četiri primabalerine Ašhen Ataljanc, Anu Pavlović, Milu Dragičević i Maju Veljković. Metodiku sam, kad je reč o pedagogiji, završila u Moskvi. Smatrala sam da za posao pedagoga nije dovoljno to što sam bila velika balerina i igrala prve uloge. Otišla sam u Moskvu, a gde drugo, na sam izvor da naučim sve što je potrebno.