Angela Merkel bez komentara

Nemačka kancelarka Angela Merkel u Bundestagu je pravdala politiku Berlina prema Avganistanu.

Postavljala je mnogo dobrih pitanja, ali nije davala odgovore. Za novinara DW Marsela Firstenaua to je razočaravajuće.

Kada govori o užasima i gubitku nade u Avganistanu, Angela Merkel izgovara prave reči: „Svedoci smo strahovite ljudske drame“.

I to je tačno. Ali to znamo i mi, to zna i ona. To zna čitav svet, najkasnije otkako su talibani ušli u Kabul i tako ponovo preuzeli vlast u čitavoj zemlji.

Kancelarka koja vlada od 2005. i zbog toga snosi odgovornost za 16 od ukupno 20 godina nemačke misije u Avganistanu, morala bi da kaže nešto više, pogotovo kada se uzme u obzir dramatično brz raspad dosadašnjeg poretka nakon zbrzanog vojnog povlačenja.

Nešto više od zasluženih pohvala nemačkim vojnicima, humanitarcima, diplomatama i Avganistancima u snagama bezbednosti.

U najmanju ruku, potrebna je jasna samokritika. Još bolje bi bilo da se u ime Nemačke izvini za dve decenije promašene politike prema Avganistanu. I za to što su pomagači Bundesvera i drugih organizacija ostavljeni na cedilu.

U početku su navodni ciljevi kampanje još delovali uverljivo: borimo se protiv talibanskog terora, a za demokratiju i ljudska prava.

Ali uskoro se pokazalo da je Avganistan preveliki zalogaj za međunarodnu alijansu. Sva upozorenja razneo je vetar. Odbacile su ih i četiri vlade koje je vodila demohrišćanka Angela Merkel – tri puta sa Socijaldemokratama i jednom sa Liberalima. I te stranke su odgovorne za katastrofu u Avganistanu.

Kancelarka ne bi smela da se krije iza toga, a ona to ipak radi – tako što postavlja pitanje za pitanjem, ali čak i ne pokušava da na njih odgovori. „Da li su naši ciljevi bili preambiciozni?“ To je njeno prvo pitanje. Odgovor bi bio lak: „Jesu“.

„Da li je bilo potrebno se ozbiljnije uzmu kulturne razlike i da se veći značaj prida istorijskim iskustvima?“ Opet bez odgovora. I tu bi trebalo reći „Da“. „Da li smo potcenili razmere korupcije odnosno njen uticaj na zvaničnike u Avganistanu?“ I opet: „Da!“

Angela Merkel postavlja još mnogo pitanja i time pre svega otkriva da ne zna šta da radi. Na kraju, stiže i poenta: „Ova pitanja postavljam znajući da bi bilo primereno da već danas dam dobro osnovane, pa čak i konačne odgovore“, kaže ona. To je bar donekle tačno, mada odgovori ni u kom slučaju ne bi trebalo da budu konačni, sve dok nemački vojnici i dalje rizikuju živote tokom evakuacije. Pa ipak, kancelarka sebi rečima olakšava situaciju. Jer, sva ta pitanja nisu od juče, postavljena su pre mnogo godina.

I još od tada se pojavilo mnogo odgovora – ciljevi jesu preambiciozni, kulturne razlike moraju da se uzmu ozbiljnije, korupcija u Avganistanu je ogromna.

Ti i drugi odgovori potiču od stručnjaka iz vojske, privrede, kulture i nauke. Ponuđeni su čak i u parlamentu. Ali razne vlade pod Angelom Merkel su ih ignorisale, i to verovatno iako je i sama kancelarka znala da su ti odgovori tačni.

Niko nije hteo da prizna neuspeh misije sve dok su Amerikanci bili na terenu. Kancelarka koja uskoro napušta funkciju mogla bi da, na rastanku, potroši koju reč i o tome.