Andrea Jovanović: Pravo na svađu

Negde tokom 2008. godine, u jeku infiltracije tadašnjih „evropskih vrednosti“ u srpsku prosvetu i kulturu, na času ustava u gimnaziji pustili su nam neki francuski dokumentarac o migrantima, rasizmu i problemima integracije. U jednom trenutku, bela Francuskinja, sasvim otvoreno antimigrantski nastrojena i tendenciozno obojena kao ključni „negativac“ u filmu, rekla je nešto što će godinama ostati sa mnom. Sigurno parafraziram, ali poenta je bila sledeća: „Tolerisati znači prećutno prezirati.“

Vrlo je moguće da je u nekim kulturama „prećutni prezir“ zapravo pozitivna stvar. Moguće je i da je korisna u određenim situacijama. Ali nekako, otkad znam za sebe, socijalizacija kod nas nije baš išla tako. U svakodnevnim međuljudskim odnosima, Srbi su brzi na jeziku, laki na psovkama, retko zauzeti formalnostima. Naravno, budući da smo uvek oko svega podeljeni, i da su podele uvek „crno-bele“ i nikakve drugačije, skloni smo tome da se često raspravljamo, posvađamo, izderemo jedni na druge, i… sutra opet odemo na kafu.

A onda su tolerancija i politička korektnost vremenom nametnute kao dominantne vrednosti u javnosti. Razumevanje toga da tolerancija ne podrazumeva ni razumevanje, ni bliskost, ni uvažavanje, već samo uzdržavanje, u našoj kulturi nije stvar dubokog razmišljanja koliko stomačne reakcije. Pasivna agresija i cinizam se pre „namirišu“ nego što se analiziraju. Ono naše da možemo da se „zakrvimo“ a da to ne znači da se mrzimo, polako je počelo da menja to da se mrzimo, ali da u komunikaciji budemo politički korektni.

Umesto da nekome kažeš da priča gluposti, kažeš da „ovo mnogo govori o tebi“, da bi „trebalo da se edukuješ“, da si „problematičan“, „toksičan“ ili, po mogućstvu, psihološki neispravan. Ako je neslaganje političko, onda si „plaćen“ ili „potkupljen“. Nisi opsovao, samo si ga proglasio osobom sa kojom razgovor više nije ni moguć ni poželjan.

I to je, čini mi se, mnogo važnija razlika nego ona između pristojnosti i bezobrazluka. Otvoren sukob može biti grub, neprijatan, čak i besmisleno uvredljiv, ali ipak podrazumevati da pred sobom imaš čoveka: nekoga s kim možeš da se posvađaš, kome možeš da kažeš svašta, ko te može iznervirati do ludila, a da to ne dovede u pitanje ni tebe ni njega kao osobu. Pasivna agresija radi obrnuto: ona možda čuva ton, ali ukida sagovornika. Ne napada njegov stav, nego njegovo pravo da uopšte bude ozbiljno shvaćen.

S druge strane, tako potisnuta mržnja često nađe mesto da se izlije na društvenim mrežama, posebno ako uključuje i anonimnost. Tamo se više gotovo niko ni sa kim ne raspravlja; ljudi se ili međusobno dijagnostikuju, moralno razvrstavaju i javno arhiviraju, uz strogo poštovanje pravila pristojnog govora, ili se pak na najgore načine lično vređaju oni s kojima lični odnos ne postoji, i koji su prepoznati kao poželjni za izbacivanje frustracija iz sebe.

U istoriji misli, međutim, mnogi najvažniji uvidi nastajali su u sukobu mišljenja, u kritikama koje su umele da podrazumevaju i nepristojne uvrede i rasprave, ali koje nisu po tome ostale zapamćene, već po svom sadržaju. Dakle, upravo suprotno u odnosu na ovo danas, u „ono doba“ kada su ljudi imali herca i soli u glavi, i bili istovremeno i manje uvredljivi i spremniji da napadnu tuđ stav svojim stavom, pa gde stignemo.

Možda nam zato ne treba više tolerancije, nego malo više srca za stvarni sukob. Da kažemo: ovo što govoriš je glupost, naljutio si me, ne podnosim tvoj stav — a da ne ukinemo čoveka koji ga izgovara. Možda nam treba pravo na jednu dobru balkansku svađu, jer tamo gde više ne smemo da se posvađamo ne nastaje nužno mir. Često ostane samo „prećutani prezir“, a on uvek nađe način da izađe u svom mnogo odvratnijem obliku.

Piše: Andrea Jovanović za Vesti Online