„Amerika bi mogla da prigrli Srbiju u sporu sa Kosovom“

Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma bila je prilika da Ričard Grenel, za račun predsednika Donalda Trampa, organizuje „mini Kemp Dejvid“ za medije, kako bi Tramp postao mirotvorac, a Izrael od njega dobio mali poklon, kaže u intervjuu za Sputnjik politički analitičar i nekadašnji srpski lobista u Vašingtonu Džejms Džatras.

Prema mišljenju ovog prekaljenog diplomate i lobiste, sporazum iz Vašingtona ipak bi mogao da vodi ka boljim ekonomskim vezama između Srbije i Kosova.

– Nadam se većem srpskom ekonomskom uticaju tamo, kao načinu da se izgradi i održi organska veza sa Kosovom, bez obzira na nerešena politička pitanja. Možda Trampova administracija želi da od Srbije napravi ekonomsko čvorište zapadnog Balkana, jer, kada se sve reši, kakav god da bude status Kosova, Srbija nikada neće biti satelit Kosova, ali će Kosovo uvek biti satelit Srbije. Možda će tako nešto biti moguće izgraditi na praktičnim temeljima, ali imperativ je da se Srbija ne odrekne ni santimetra svog suvereniteta – naglašava Džatras.

Srbija bi mogla da postane stožer regiona

Skloni ste da poredite kosovski problem sa situacijom između Etiopije i Eritreje. Možete li da nam objasnite tu paralelu?

Eritreja se otcepila od Etiopije i bila je najbolji američki prijatelj u tom delu sveta. I nismo imali dobre odnose sa Etiopijom. Ali, vremenom se pokazalo da je Etiopija važna, da, za razliku od Eritreje, ima težinu u regionu. Jedino što je Etiopija htela od Eritreje bila je luka Asmara. Ali, ona koristi ionako Džibuti, pa koga briga za Asmaru? I tako, korak po korak, u Etiopiji se sve promenilo. I mislim da se to događa ovde, na Zapadnom Balkanu što se tiče Srbije, ne samo u vezi sa Kosovom, već i sa Crnom Gorom, čak i sa Bosnom i Albanijom. Sve te zemlje okreću se Srbiji. Naravno, Eritreja se razlikuje od Kosova i Metohije, ona nije kolevka etiopske nacije, nije esencijalni deo etiopskog identiteta na način na koji je Kosovo deo srpskog.

Dakle, mislite da bi Srbija mogla da postane stožerna zemlja regiona?

Mislim da može i mislim da bi trebalo da iskoristi svoje prednosti najbolje što može. Ali, takođe mislim da ne bi trebalo da pravi kompromise po pitanju formalnog, ali po mom mišljenju vitalnog, pitanja suvereniteta.

Koje su srpske prednosti?

Mislim da su prednosti infrastrukturne komunikacije, trgovački putevi koji svi gravitiraju ka Srbiji. To daje, čak i Albancima na Kosovu, manjak slobode za delovanje, a Srbiji daje priliku za veće prisustvo na Kosovu i možda, plodno tle da se više Srba vrati na Kosovo, kada uslovi to budu dozvoljavali.

Može li ekonomski razvoj da bude neka vrsta zamene za politički sporazum?

Ne, apsolutno ne može. Možda Amerikanci misle da može. Ali, jednu stvar o američkoj politici moramo da znamo – nikada nije u pitanju ekonomija. Možda biznismen koji će voditi novu kancelariju ovde iskreno želi da radi na novim investicijama, otvaranju novih biznisa… To je sve u redu, ali ako govorimo u terminima aparata, u terminima vlade, to su termini globalne dominacije i političke moći. Ako pogledamo Zapadni Balkan ili bilo gde u Istočnoj Evropi, Jugoistočnoj Aziji ili bilo gde drugde, oni razmišljaju u terminima geopolitičke dominacije, svodeći druge zemlje na status satelita, na taj način isključujući uticaj drugih sila, posebno Rusije i Kine. Mislim da to igra veliku ulogu ovde, u Srbiji. Posmatraju kinesko i rusko prisustvo i kažu: „Hoćemo ovde da budemo prisutni, ne zato što to za nas ima neku vrednost, već zato što želimo da istisnemo druge“. To je slično sa pokušajima da se blokira izgradnja „Severnog toka 2“ u Nemačkoj. Da li ćemo zaista da zaradimo toliko nogo novca od prodaje gasa Nemcima? Ne, ali ne želimo da Rusi zarade. To je dovoljan razlog.

Da li je Vašingtonski sporazum sačinjen u kontekstu pritiska na Srbiju da odustane od Kosova?

Svaki potez američke politike uvek je usmeren u tom smeru kao krajnjem cilju. Sve u američkoj i evropskoj politici zasnovano je na tome. Na jednom skupu u Grčkoj razgovarali smo o kosovskoj nezavisnosti kao gotovoj stvari i kako će je Grčka, Slovačka i Španija prihvatiti jer ne postoji drugačiji put, jer je Amerika tako rekla. Tako se pojavljuje pitanje kredibiliteta definisanja stvarnosti za sve – bez obzira šta se u međuvremenu dogodilo, to je ono što će se na kraju dogoditi.

Kao deo Vašingtonskog sporazuma, u Srbiju je došao DFC. Kako ova agencija može da pomogne Srbiji u pogledu ekonomskog razvoja?

Teško je reći jer se radi o novoosnovanoj agenciji. Čovek koji je vodi je biznismen i nadam se da će primeniti praktični, poslovni pristup svom poslu i da neće biti samo poluga za uspostavljanje političkog uticaja. Mislim da je veliki deo funkcije ove agencije ono što smo pominjali – istiskivanje kineskog uticaja odavde. Ako imaju nešto bolje da ponude od Kineza, to možda može da bude dobra stvar. Ali, uvek morate biti na oprezu. Iako su ljudi u ovoj agenciji okrenuti biznisu, ljudi iz drugih agencija, iz aparata, okrenuti su postizanju političkih ciljeva i ostvarivanju geopolitičkih i vojnih interesa.

Kako gledate na političke promene u Crnoj Gori?

Moja prva pomisao bila je da je sve propalo i da postoji mogućnost da jedan poslanik koji je činio većinu pređe na drugu stranu. Uključivanje jednog albanskog poslanika u vladu znači dve stvari – neće biti povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova ili povlačenja Crne Gore iz NATO-a. Mislim da se Zapad umorio od Đukanovića. Možda su pomislili da već dugo igraju igru sa istom vladom, da je vreme da se to promeni i da nastave da igraju istu igru sa drugom ekipom.

Šta mislite o budućnosti nove crnogorske vlade?

Stvar koja je važna i dobra, i za koju se nadam da će biti ispunjena je da će nova vlada promeniti Zakon o slobodi veroispovesti jer to je bilo sredstvo koje je izdiglo opoziciju – taj napad na pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori. Ali to obećanje mora da bude ispunjeno. Mnogi obećavaju, ali malo toga ispunjavaju. Ali, promena vlade može da vodi ka ispunjenju obećanja.

Džejms Džatras nije nepoznat srpskoj javnosti – dugo godina bio je srpski lobista u Vašingtonu, gde je pokušavao da zainteresuje američki politički establišment za srpsko gledište povodom postjugoslovenske krize. Pre toga radio je kao diplomata i kao viši spoljnopolitički savetnik republikanskog rukovodstva u Senatu. Sada se bavi advokaturom, a aktivan je i kao politički analitičar i specijalista za medije.