“Amerika bi da politički likvidira Dodika, a Šmit – Komšića”

Željko Komšić, hrvatski član Predsedništva BiH izabran „nehrvatskim glasovima“, misli kako Dodika više niko „ne može da spase“. Upozorava i da je „usvajanje anticivilizacijskih HDZ zahteva“ o promeni izbornih zakona velika pretnja po sistemsku stabilnost i „kraj NATO perspektive BiH“, zbog čega je u računicu ubacio i Rusiju!

Kada se uđe u pogrešan autobus – sve su stanice pogrešne. Tako je i sa ovim zaključkom.

Prvo, sankcije Miloradu Dodiku se očigledno pripremaju, Gabrijel Eskobar je to u ličnom razgovoru srpskom članu Predsedništva i nagovestio.

Udar na Dodika ali i na Komšića

Eskobar ne govori napamet, Bajdenova administracija imenovala je i Džejmsa O’Brajena kao koordinatora za politiku sankcija. Nije isključeno i da će broj lica obuhvaćenih određenih merama biti širi. Međutim, problem u ovakvom pristupu su isto tako očigledni kontraefekti.

Nametanje sankcija, pojedinačnih ili kolektivnih, em bi ojačalo poziciju Dodika u predizbornoj kampanji koja je već počela, čak godinu dana pre opštih izbora, em bi samo ubrzalo dezintegrativne procese u zemlji.

Otpor Republike Srpske daljem narušavanju dejtonskog okvira je sistemskog karaktera, pre se može konstatovati kako Dodik „pliva na tom talasu“, nego da on „proizvodi talase“. Uzroci sistemskog otpora su brojni, ali je na pojavu ovog fenomena najviše uticala katastrofalna američka procena vezana za jednostranu odluku kosovsko- metohijskih Albanaca 2008. godine. Nakon toga više ništa nije moglo ostati isto.

Sankcije imaju svoju cenu, i kratkoročnu i dugoročnu, te koliko su deo rešenja, toliko su za Amerikance i deo problema. Uostalom, uprkos apelu evroposlanika da se ponište odluke Narodne skupštine Srpske i kazne inspiratori njihovog donošenja, nije jasno zbog čega bi se to činilo!?

Srpska brani Dejton

Banjaluka brani svoju „dejtonsku poziciju“, to nije nelegalno! Ako je zbog izjava u javnosti, onda smo tek u velikom problemu. Uvođenje verbalnog delikta u balkansku političku praksu značilo bi da se za tim poseže svako malo, sa raznih strana. Nisu više i nož i pogača u jednim rukama.

Drugo, sa nekim stvarima koje će se odigravati u BiH Dodik nema mnogo veze. Tek Rusi sa tim nemaju mnogo veze, iako i njih Komšić vezuje zajedno sa Dodikom u istu priču. Ima zato veze Kristijan Šmit, kojeg ne priznaju ni Dodik ni Rusi, ali čije se ime gotovo i ne spominje u reakcijama iz Sarajeva. Gromoglasno najavljivan kao Inckov naslednik koji će „rešiti stvar“, kome je Mustafa Cerić sastavio i svojevrsni „plan rada“ oličen u „pet tačaka“, od toga da se ponaša kao Pedi Ešdaun, preko upozorenja da srpska politika priznaje samo „argument sile zasnovan na bonskim ovlašćenjima“, do proglašavanja ruske politike „anticivilizacijskom“, Šmit je dočekan uz velika očekivanja.

Šmit je „poluvisoki predstavnik“

Ali, kako vreme prolazi, tako postaje jasnije da je Šmit visoki predstavnik ne za BiH, već za jedan entitet — FBiH. On je „poluvisoki predstavnik“. U tom entitetu Hrvati prete bojkotom opštih izbora. Bez obzira što je upitno koliko su te pretnje (za sada!) glasne i koliko su ostvarive, Šmit ih namerno i olako proglašava za preozbiljne. Novonastala situacija poslužila mu je kao šlagvort za konstataciju:

– Potrebne su izmene Izbornog zakona da bi se Hrvati osećali dovoljno zastupljeni, a ne da se sve završi bojkotom izbora sledeće godine.

Odnosno, ako je po Šmitu, Komšić nije garant „dovoljne zastupljenosti“, ili, opet u prevodu – sporna je njegova legitimnost zato što je biran „nehrvatskim glasovima“. Iz „hrvatskog tabora“ poteže se i argument o zabrinjavajućem trendu iseljavanja iz BiH, uzrokovanog i neadekvatnom zastupljenošću u institucijama, pod čim se pre svega podrazumeva „slučaj Komšić“. Bakir Izetbegović pokušava da relativizuje stvar naglašavajući kako je „Hrvate iz BiH terala jedna glupa nasilnička politika koja je dolazila iz Zagreba pre tridesetak godina i pokušavala da pravi etnički čiste entitete, koja je sukobila Hrvate sa njihovom braćom Bošnjacima.“

Koliko će ova relativizacija uspeti? Odbijanje da se shvati realnost da je, kako Nenad Kecmanović opisuje „bošnjačko-hrvatska Federacija jednako nemoguć entitet koliko je i cela BiH nemoguća država“ izgleda dolazi na naplatu.

Šta je misija Palmera?

I dok je Stejt department zaokupljen Republikom Srpskom i „političkom likvidacijom“ Milorada Dodika, Šmit je zaokupljen Federacijom BiH i „političkom likvidacijom“ Željka Komšića. Da se u ovom drugom odmaklo, ukazuje i imenovanje Metju Palmera za američkog izaslanika za izborne reforme u BiH.

Svakakve specijalne izaslanike imadosmo, ali za izborne reforme nismo. Hoće li Palmer uspeti da spreči Šmita ili će se praviti neki „veliki paket“ koji će podrazumevati i sankcije protiv Dodika i penzionisanje Komšića? Ili će na kraju samo Komšić morati da plati visoku cenu zbog proglašavanja međunarodnog uspeha u BiH?

Prednost Dodika ogleda se u tome što niti je priznao Šmita kao visokog predstavnika, niti se obavezao da ispunjava zaključke zapadnog dela međunarodne zajednice. Pri tome, što jače po njemu „udare“, to će mu šanse da ponovi izborni rezultat od pre četiri godine biti veće. Istovremeno, uz (još jedne u nizu) loše američke procene pretnja bojkotom izbora može postati opcija ne samo za Hrvate, već i za Srbe u BiH. Šta onda posle toga? Problem Komšića je što on uopšte ne vidi drugu stranu medalje. Ili neće da je vidi, do juče je hvalio Šmita! Ili ne sme da je vidi, pa mu je Dodik krivac i zbog Šmitove politike!?

Stanje u BiH se do te mere problematizuje, da je teško predvideti dalji tok. Više nije u pitanju dedejtonizacija, nego i devašingtonizacija. Osporavanje Komšića osporavanje je i Vašingtonskog sporazuma iz marta 1994. godine. Ono što se može prevideti, jeste da ovo i ovakvo preterano mešanje zapadnih igrača nije pojednostavilo stvari, spustilo tenzije i kreiralo dugoročno stabilno i održivo okruženje. Čak naprotiv, danas kada „američki izaslanici“ idu drumom, a „poluvisoki predstavnik“ šumom, kada Bošnjaci brane vašingtonski paket, a Hrvati bi da ga raspakuju, sve je kompleksnije nego pre samo pola godine.

Zato i optuživanje Dodika za jedinog uzročnika problema ne samo da nije tačno, već za upravljanje predstojećom krizom može postati i kobno.