Aleksandar Trifunović – Između Boškova i Berluskonija

Iz sela Planinica, u opštini Leposavić, s kopaoničkih obronaka, Trifunovići su 1959. prešli u Kraljevo, pošto se glava porodice zaposlila u gradu na Ibru.

Aco je imao pet godina, a kako kaže, do tada nije ni znao šta je lopta. Kasnije, u istoriju našeg fudbala se upisao kao reprezentativac i trostruki jugoslovenski prvak s Partizanom. Jedan je od mnogobrojnih izdanaka fudbalskog pogona na ponos kraljevačkog kluba. Sloga je i u njegovo omladinsko doba bila drugoligaš u velikoj zemlji:

– U to vreme je koncentracija najboljih igrača iz raške oblasti bila u Kraljevu. Novi Pazar je bio niželigaš, a i iz Sjenice i Raške nisu imali gde da odu nego u Slogu. Kruševac je bio dalji. Mogli su u Mitrovicu zbog Trepče, ali im je bilo bolje da su u centralnoj Srbiji. Kroz Slogin podmladak je prošlo i mnogo rođenih Kraljevčana. Među njima ubrajam i sebe jer sam i odrastao i fudbalski prohodao u Kraljevu, mom gradu.

Pošto je rasadnik talenata, Sloga je neprestano bila na oku većih. Jednom je Partizan poslao izviđače. Znalo se da se dolazi zbog Trifunovića, ali ne zbog Ace, koji danas obavlja tu ulogu kao koordinator u mlađim uzrastima crno-belih:

– Partizan se interesovao za mog prezimenjaka iz Prištine. Onda, kada se ispadne u amaterski rang, kao što se Sloga 1973. vratila u Srpsku ligu, igrač je mogao posle šest meseci da napusti klub bez ikakvih obaveza. Taj Trifunović je i došao iz Prištine da kroz Slogu iskoristi tu pogodnost. Partizan je gledao njega, a video je mene. Bio sam mnogo mlađi od njega. On je igrao štopera, a ja sam bio vezista. Ipak, u Partizanu su procenili da sam interesantniji i korisniji za budućnost kluba.

Na stadion JNA iz JNA

To su crno-beli primili k znanju. Dok je njihova odluka sazrevala, Aco je otišao u vojsku:

– Sloga se kao srpskoligaš klimala. Popustila je organizacija kluba, a meni je to, iako sam imao tek 19 godina, mnogo smetalo. Dobio sam poziv za odsluženje vojnog roka. Ipak, sakrio sam ga da bih išao na pripreme. Ali, u onako ozbiljnoj državi od vojske nije moglo da se vrda. Već sam bio zaveden u evidenciji. Zbog stanja u klubu lakše mi je bilo da presečem. I dobro je što sam uniformu obukao mlad. Igračima je u to vreme, kada su i sportisti morali u armiju, bilo teško da se vrate u takmičarski ritam ako karijeru prekinu na godinu.

Dok je Trifunović služio otadžbini, Partizan je rešio da krene u akciju:

– U vojsci sam bio 1975/76. I tamo sam redovno igrao za osiječki garnizon. Sa mnom u timu su bili Vladislav – Bleki Bogićević iz Zvezde, Petar Nikezić, Zvonko Ivezić i Slobodan Jovanović iz Vojvodine i Slobodan Karalić, golman banjalučkog Borca. Hteo je da me dovede Radnički iz Pirota, koji je 1970. postao stabilan drugoligaš. Nekoliko mojih drugara iz Sloge su otišli tamo. Partizan je načuo za planove Piroćanaca, pa je u kasarnu došao Aleksandar Atanacković, igračka legenda kluba, koji je bio u rukovodstvu. Pitao me je, bez ikakvih uslovljavanja, da li bih došao. Nisam razmišljao ni sekund. Moj poslednji trener u Slogi je bio bivši igrač Vojvodine. Zbog njega sam imao kopču za odlazak u Novi Sad. Fudbaleri Vojvodine iz moje klase, pre svih Nikezić, govorili su mi da bi zaista voleli da igram kod njih, ali da u Partizan treba da idem i žmurećki. U Beograd sam došao čim sam skinuo vojničke čizme. Osećao sam se kao da sam pao s neba. Znao sam samo dva čoveka: jednog prijatelja iz vojske i ujaka, kod koga sam dolazio u goste. Zahvaljujući poznanstvima iz fudbala brzo sam se uklopio u beogradski život.

Trener Partizana Tomislav Kaloperović odmah ga je „bacio u vatru“. U susret svom 22. rođendanu (1. maj) debitovao je protiv kragujevačkog Radničkog, koji je crno-belima na Stadionu JNA pripao sa 3:0. Igrao je do 63. minuta rame uz rame s Nenadom Bjekovićem i Momčilom Vukotićem. Nedugo zatim Partizan je pred 55.000 navijača doživeo debakl u Beogradu protiv Hajduka, neposrednog takmaca u trci za šampionsku titulu. Splićani su vodili i sa 6:0. Bjeković je postigao (ne)utešni gol. I Trifunović se seća da njegovom timu ništa nije išlo od ruke, a gostima baš sve. Zamenjen je iz taktičkih razloga već u 26. minutu, čim je Hajduk prvi put zatresao mrežu. Umesto da se crno-beli primaknu tronu sa šest bodova više od belih, razlika je istopljena na samo dva. Bilo je to jedno od proleća jugoslovenskog fudbala za pamćenje. Reprezentacija se kroz baraž s Velsom izborila za učešće na EP u svojoj zemlji, a završnica ligaškog takmičenja bila je za infarkt. Rasplet se desio u poslednjem kolu. Bodovno poravnati Hajduk je došao na megdan OFK Beogradu, a Partizan je otišao na duel s Olimpijom. Na Omladinskom stadionu nerešeno, u Ljubljani trijumf crno-belih Bjekovićevim golom debelo u nadoknadi vremena.

Zla kob crno-belih

Crno-beli su se domogli titule prvaka posle 11 godina. Među igračima kojima su u Bežigradu navijači poskidali dresove kao suvenir za sva vremena opijen radošću sijao je i Trifunović.

– Moguće je da se na krunu čekalo toliko dugo jer je Partizan bio zahvaćen nekim posthejselskim sindromom osrednjosti posle finala Kupa šampiona 1966. U moje vreme mi ni u jednoj sezoni nismo imali opterećenje da moramo da osvojimo titulu. Zbog varljive ambicije kluba nisu nas ni videli za favorite, ali se namestilo da budemo prvaci i 1976. i 1978. Da smo sami sebe smatrali favoritima, zar bi se desilo da se Ante Mladinić smeni u pola sezone, a da mu se pre toga neprestano podmeću klipovi u točkove? A sa njim, vrhunskim trenerom i čovekom, igrali smo moderno i borbeno u sezoni 1977/78. Dominantno smo bili prvi. Praktično smo se prošetali. Osvojili smo 54 boda, što je bio rekord u ligi sa 18 timova, s pet bodova više od Zvezde, čak 15 više od trećeplasiranog Hajduka. Od šest derbija u krugu „velike četvorke“, pripalo nam je pet. Jedino smo s Hajdukom u Humskoj igrali 0:0. Tada, recimo, Vukotić odlazi u Bordo, ali nije dovedena odgovarajuća zamena za igrača njegove klase. Bila je to neka zla kob Partizana. Šampionski tim je veoma teško stvoriti. Tom poslu mora ozbiljno da se pristupa da bi se složile sve kockice, a to sa nama nije bio slučaj. I primer Mančester Junajteda posle Fergusona svedoči tako. Pa i veliki Liverpul je na titulu čekao 30 godina.

U Trifunovićevo vreme crno-beli su dvaput igrali u Kupu šampiona. Oba puta su ispali u prvom kolu od Dinama, prvo od kijevskog, a posle dve godine od drezdenskog. U toj i u potonje tri sezone Partizanu nisu „cvetale ruže“. Trifunović, nezadovoljan i rezultatima i svojim mestom u timu, presekao je da ide. Bio je na pragu Poljuda.

– Kad mi je istekao četvorogodišnji ugovor, sve sam utanačio s Hajdukom. Nisam bio zadovoljan kod trenera Josipa Duvančića. Em, loši rezultati em jednu utakmicu igram levo krilo, drugu desno, a treću desnog beka. Imao sam i godine. Hteo sam da u Hajduku premostim još dve sezone do odlaska u inostranstvo, pošto se preko nije moglo pre navršenih 28. Nisam bio nimalo srećan što sam prelomio da odem iz Partizana. Otišao bih iz nužde. S Duvančićem je, ipak, usledio rastanak na kraju sezone 1979/80.

Nije zažalio što je ostao. Okitio se titulom i 1983. Kod trenera Miloša Milutinovića se preporodio. Bila je to njegova najefikasnija sezona u Partizanu. Dao je devet golova (Dragan Mance 15, Zvonko Živković 10), a šest s bele tačke Jedan pogodak iz penala imao je poseban značaj. Bilo je to protiv Dinama na „Marakani“ u trci za titulu.

Fer prema Askoliju

U jugoslovenskoj ligi je ostao i godinu duže od granice za odlazak u inostranstvo. Došlo je vreme za rastanak s beogradskim crno-belima, ali klupske nije promenio. Prešao je u Askoli.

– Pravi profesionalizam je bio kad odeš preko jer je tamo bila i prava lova. Od Partizana ni dinar nisam dobio mimo plata i premija. Istina, pripali su nam tada državni stanovi, ali smo bili svesni da ozbiljniji novac za život posle karijera možemo da zaradimo samo u inostranstvu. Malo je falilo da odem u Ameriku da igram mali fudbal za Strele iz Njujorka. To mi je sredio Stanislav Karasi, koji je jednu godinu odigrao tamo pre povratka u naš fudbal. Trener je bio Dragan Popović, takođe bivši Zvezdin fudbaler. Neki menadžer je pokvario posao. Javila se Đenova, mada sve sam bio dogovorio s Cirihom u kome je igrao Jurica Jerković, koji me je i preporučio. Tamo je, međutim, došlo do smene trenera preko noći, pa je i to propalo. Nisam zaigrao u Švajcarskoj, a novi trener se zadržao samo nekoliko meseci.

Šta ga čeka u Seriji A, uverio se već u prvom kolu. Askoli je kao gost Juventusa izgubio sa 7:0, što mu je i najubedljiviji poraz u klupskoj istoriji. „Stara dama“ je igrala s Paolom Rosijem, Mišelom Platinijem, Zbignjevom Bonjekom…

– Imali smo priliku da prvi povedemo, ali nismo iskoristili penal. Da smo dali gol, drugačije bi se igralo. Ovako, zgaziše nas. Ali, ta utakmica je imala lošu uvertiru u našim redovima, što je uticalo da nam moral potpuno padne posle neiskorišćenog jedanaesterca. Došao sam na stadion za put autobusom u Torino. Kad tamo, bunt igrača, pošto nije bio usvojen pravilnik kluba o premijama za narednu sezonu. Ja novajlija, znam samo nekoliko italijanskih reči. Naravno da sam im se pridružio. Klupski sekretar ih je nekako ubedio da se pođe na megdan, obećavši da će sve biti sređeno po povratku. U toj sezoni, mojoj prvoj, igrali smo vrlo dobro. Kad je Juventus, potonji prvak, došao kod nas, odoleli smo – 0:0.

Na devet kola pre kraja Trifunović je polomio nogu. Oporavljao se, ali je bilo izvesno da neće moći da počne sledeću sezonu.

– Ispao sam tada fer prema Askoliju. Dao sam saglasnost da dođe još jedan stranac da bi registrovali dvojicu, a da ja pauziram celu sezonu. Imao sam ugovor na 2+2 godine. Nisam želeo da pravim problem klubu. I da sam tada otišao, bilo bi mi svejedno. Već sam imao 30 godina. Da sam se tada pokupio, sigurno je da bih igrao za nekog u našoj Prvoj ligi. Kad sam završio s Askolijem, Radomir Antić mi je obećao da ću moći da se vratim u Partizan ako njega postave za trenera. To se nije desilo. Još dve godine sam bio u Obiliću, srpskoligašu. E, tu sam igrao za svoju dušu, kasnije bio i njihov trener.

Dok je Trifunović pauzirao, tek što se zahuktala sezona, na klupu Askolija je seo Vujadin Boškov s oreolom španskog prvaka s Realom 1980. Bio je to njegov povratak u italijanski fudbal još od igračkih dana u Sampdoriji početkom šezdesetih. Prihvatio je verovatno odličnu finansijsku ponudu da sebi napravi odskočnu dasku za veće ambicije u Seriji A. Askoli je s njim ispao, ali se i vratio u najbolje društvo dogodine.

– Praktično sam mu bio savetnik u početku. Ukazao sam mu kakve ko od igrača ima karakteristike, mada je njemu sve bilo jasno posle tri-četiri utakmice. Provodili smo mnogo vremena zajedno. Jednom, posle večere kod njega, tek što sam ušao u kuću sa suprugom i sinom, zvoni mi telefon. Vujke! Kaže mi da se hitno vratim. Uzrujao sam se u prvi mah, misleći da je nešto ozbiljno, možda i sa zdravljem. Kaže mi Boškov: „Samo što si izašao od mene, imao sam telefonski poziv. Zove me Milan. Hoću da čujem tvoje mišljenje, da li da prihvatim ili ne.“ Ja u čudu. Gde ja da savetujem jednog Boškova. Pošto se pisalo da se već dogovorio sa Sampdorijom, rekao sam mu da je pošteno da ispoštuje datu reč. Ako se dokaže u Đenovi, klupa Milana mu ne gine kad-tad. Kazao mi je: „Hvala ti. Samo sam to hteo da čujem od tebe.“

Crveni karton u ljutom derbiju

Trifunović je u Askoliju dao pet ligaških golova i to u jedinoj sezoni u Seriji B. Bio je tada akter ljutog lokalnog derbija protiv Sambenedetezea, tima iz varoši na jadranskoj obali, udaljenoj 20 km od Askolija. Njihovo rivalstvo je dugo, ali su se u sezoni 1985/86. sreli u ligaškom meču prvi put posle osam godina, tada i nadalje nikada. Kad je Askoli bio domaćin, po gradu su delovali karabinjeri razdvajajući navijače dva tabora. Naboja je bilo i na tribinama. Mreže su ostale mirne, a Trifunović je u finišu utakmice zaradio crveni karton zbog prigovora sudiji.

Pregovarač sa Škorom

Trifunović je iz Askolija poneo samo lepe uspomene. I s njim je uzeo Mitropa kup (1986) kao i s Partizanom, kada je potkraj 1978. bio strelac iz penala protiv Honveda u finalu u Humskoj (1:0).

– Askoli je mali grad i mali klub. Imao je sjajnog gazdu Konstantina Rocija, skromnog čoveka, a u stvari malog Berluskonija, ozbiljnog privrednika, koji je svoj rodni grad voleo iznad svega. Tada je predsednik kluba na utakmicama mogao da sedi sa stručnim štabom. On je bio prisutan samo dvaput godišnje. Zašto? Zato što bi zbog burnog temperamenta bio isključen pa kažnjen zabranom od šest meseci. Bilo mi je lepo u Askoliju. Odlično sam se uklopio sa Italijanima. Jedini sam stranac koji je ostao četiri godine. Tih 1.250 km do Beograda sam prevaljivao autom za dan, jutro-veče.

Godinu posle njegovog odlaska stigli su Bora Cvetković iz Zvezde i Mustafa Arslanović iz Dinama:

– Trebalo je da dođe Haris Škoro, isto posle igranja u Dinamu. Čak sam i ja s ljudima iz kluba išao na pregovore s njim u Sarajevo.KLao gost da im pomognem i da i ja porazgovaram sa Škorom. Ipak je otišao u Torino, koji je odneo prevagu.

Obožava mali fudbal

Aco je poznat kao čovek koji obožava mali fudbal, pa može da igra i 24 sata!

– Imam pravo društvo za to. Tu je moj komšija i prijatelj Slavko Stanić Sojka, koji me je svojevremeno odveo u zemunsku ekipu malog fudbala Džidže i to traje više od 30 godina! Za sve lepe trenutke sam se „odužio“ dovođenjem još 18-19 fudbalera Partizana među kojima su bili Darko Belojević, Goran Stevanović, Uške Vučićević, Rade Radulović… Svi su se sjajno uklopili, tako da se i sada družimo kada god nam obaveze dopuste – ističe „večiti mladić“ iz Kraljeva.