Ratnik sa srcem pesnika

Despot Stefan Lazarević

Svakako da je mladi princ Stefan vaspitavan na uzornoj srednjovekovnoj viteškoj tradiciji. Uostalom, ratnički ideal bio je glavni u srednjem veku. NJegovi vaspitači pripremali su ga, dakle, da postane ratnik, vojskovođa i vladar. Neko od crkvenih srpskih jerarha tumačio mu je Sveto pismo i upućivao ga u hrišćanske vrline.

Učio je grčki jezik, slobodno izražavanje i besedništvo. Uz despoticu Jefimiju, prvu srpsku književnicu, kao i uz svoju sestru Jelenu, koja je pisala religiozno-filozofske rasprave duhovniku Nikonu Jerusalimcu, moguće je da je našao podsticaj za svoj književni rad.

Iako još nije bio punoletan, morao je da primi prvu državničku dužnost koju su mu nametnule okolnosti. Prema zahtevu sultana Bajazata odazvao se da zajedno s bratom Vukom isprati sestru Oliveru u harem turskom sultanu do njegove prestonice u Jedrenu.

Bio je to jedan od najtežih uslova za mir koje je kneginja Milica morala da prihvati kao turski diktat, da bi makar u vazalstvu sačuvala kneževinu Srbiju.

Izgleda da je dolazak troje Lazarevića u Jedrene ostavio snažan utisak na sultana Bajazita. On koji je naredio da se pogubi njihov otac, pa se zato smatrao najvećim neprijateljem njihovog naroda i njih samih, kao da se, približivši im se nekim čudom preobraćao da bi se najzad i preobratio u njihovog zaštitnika.

Docnije su čak i turski hroničari rado pisali o velikoj privrženosti Bajazitovoj prema Oliveri, koja je na njegovom dvoru stekla najviši rang sultanije. O kolikoj je istinskoj naklonosti bilo reči potvrđuje i podatak da je turski car nikad nije prinudio da se odrekne pravoslavlja i pređe u islam.

Namenjeno mu je bilo da mu život bude borba. I on ga je prihvatao kao veliki ratnik i kao pravi vitez. NJegova viteški zadata reč, kao kletvenika turskog sultana Bajazita, obavezivala ga je da se da se junački bori i u redovima Turaka, a protiv hrišćana od Rovina 1395. godine, od Nikopolja 1396. godine, pa do pohoda na Bosnu 1398. i do velike bitke kod Angore 1402. godine.

U ovoj potonjoj bici, u kojoj je tursku vojsku potukao do nogu mongolski osvajac Tamerlan, a u kojoj je sultan Bajazit bio zarobljen, on se borio viteški i junački. Tu je zadobio poverenje i silnog Tamerlana, koji mu je verovatno dopustio da oslobodi svoju sestru Oliveru iz harema da bi je vratio u Beograd, u svoju prestonicu i u svoj dvor.

Kada su naslednici turskog prestola, Bajazitovi sinovi Sulejman, Isa, Musa i Mehmed počeli međusobno da se bore da bi se izborili za tron sultana, i on je morao vešto diplomatski u tome učestvovati. Ipak, tek posle smrti Bajazitove u zarobljeništvu 1403. godine okrenuo se savezu s Ugarskom, od koje je dobio Beograd i Podunavlje do Golupca.

Zidine Smedereva, grada Đurđa Brankovića

Ni njegov mladi brat Vuk Lazarević, ni njegov sestrić Đurađ Branković nisu sedeli skrštenih ruku, nego su podržavajući pojedine od pretendenata na turski presto stupali u direktan sukob sa despotom Stefanom.

I protiv njih se morao boriti sve dok Turci ne pogubiše njegovog brata Vuka 1410. godine i dok se 1412, uz posredovanje sestre Mare Branković, nije izmirio sa njenim sinom i svojim sestrićem Đurđem Brankovićem. Kako sa despoticom Jelenom, koja beše kći mitilenskog gospodara Frančeska Drugog Gatiluzija, ostade bez poroda, prihvatio je sestrića Đurđa i kao svog naslednika.

A od kada je prihvatio na svom dvoru i drugog sestrića, teško obolelog Balšu Trećeg, sina sestre Jelene Balšić, posle njegove smrti zagospodario je i njegovom oblašću u Zeti i Primorju. Za svoga života despot Stefan Lazarević uspeo je da za trećinu proširi despotovinu Srbiju i postane gospodar od Beograda i Podunavlja sve do Jadranskog mora.

Na njegovom dvoru u Beogradu i u njegovoj zadužbini Manasiji utočište su našli najumniji ljudi, izgnanici iz hrišćanskih zemalja koje osvajahu Turci. Tako je došao i njegov potonji biograf Konstantin Filozof, tako i Grigorije Camblak, pa i mnogi drugi.