Ostajem Jugosloven

Vladimir Veličković

Kakvu percepciju imate o ovdašnjoj likovnoj publici?
– Da vas ne lažem, nikakvu, ali mislim da je ona vrlo orijentisana na ono što je ukus Amerike. Ne očekujem da će to biti izložba koja će biti doživljena uz velike aplauze, imajući u vidu moju tematiku koja nije nimalo ni vesela, ni dekorativna. Ona je u vezi sa svim ljudskim stradanjima. Agresivnost, nasilje, razaranje je bilo prisutno u mojim crtežima i slikama već od malih nogu i ta tematika me nije nikada napustila. E sad, to moje komentarisanje događanja oko nas nije, verovatno, u skladu sa očekivanjima kanadske publike. Moj interes je da pokažem ono što radim i vrlo me zanima kakve će biti reakcije. Vidim da su se organizatori izložbe veoma potrudili oko mene, prvo da dođem ovde da bih video prostor. Pozvali su me sa ciljem da se cela organizacija iznese na najbolji način.

I da li ste zadovoljni prostorom?
– Video sam prostor koji je dosta atraktivan. To je bivša pošta koja je veoma uspešno preuređena u galerijski prostor. Mislim da ću se orijentisati na poslednjih nekoliko godina, retrospektiva nije moguća. Prostor dozvoljava da se tu okači jedno pet-šest velikih slika, a kombinovaćemo ih sa manjim slikama i crtežima, jer bez crteža moje slike ne bi postojale.

Zašto do sada niste izlagali u Severnoj Americi?
– Evropa ima više interesa, više razumevanja za moju tematiku i sadržaje, nego što je imaju Amerika i Kanada. U Americi nemate preterano prisutnu figuraciju u slikarstvu, i to su teme i sadržaji koji niti vas uzbuđuju, niti vam predstavljaju bilo kakav problem u percepciji i poimanju toga što radite. Ne teraju vas na premišljanje, dok mi koji smo iz te nesrećne Evrope, imamo punu glavu i pun stomak raznoraznih sadržaja, a njihova tematika nije baš prelepa.

Niste skloni kompromisima u svojim delima, a sa druge strane niste imali tipičnu emigrantsku priču, kako to objašnjavate?
– Počeo sam internacionalnu aktivnost veoma rano u okviru izložbi jugoslovenskog slikarstva koje su bile globalno prihvatljive, i ljudi su videli i priznavali kvalitet onoga što sam radio. Odmah sam shvatio da taj kvalitet treba da održim bez ikakvih ustupaka i bilo kakvog priklanjanja ukusima koji su u Francuskoj prilično definisani. Francuska publika je po poimanju slikarstva više orijentisana da to bude nešto dekorativno, za ambijent. Olakšavajuća okolnost je bila galerija sa kojom sam radio, koja je imala međunarodne kontakte, pre svega sa Belgijom i Italijom, gde se tražio kvalitet, a nije se vodilo računa o tematici. Prvih godina sam izlagao u Italiji i Belgiji. Onda se krug polako širio.

Kako ste krenuli u svet likovne umetnosti?
– Ima jedan detalj koji je vezan za uspomene mojih roditelja. Kada sam bio u osnovnoj školi, učitelj je pozvao moje roditelje i rekao im da sam na zadatak da nacrtamo sobu odgovorio tako što sam napravio crtež u perspektivi. Taj učitelj je rekao: "Pripazite na malog, ima tu nešto." Prvi put sam izlagao već u 16. godini. Na prevaru (nisam rekao koliko godina imam) učestvovao sam na konkursu za jednu izložbu koja se zvala "Mladi likovni umetnici Srbije" i primili su me. Od te 1951. meni teče "radni staž". Crtanje me je interesovalo, čak i nauštrb igranja sa decom ja sam crtao.

Kako slikate?
– Svaka slika je bitka, nisu moje slike pre 50 godina rađene sa istom lakoćom, sa istim zanatom, pogotovu što sam ja, kad je u pitanju zanat, samouk. Nisam nikada bio ni na kakvom kursu, ni na akademiji, ni pod bilo kakvim pedagoškim torturama, ja sam sve radio sam. Da sam bio na akademiji, verovatno bi to išlo brže, ali ne žalim, jer sam izbegao svaki mogući pedagoški uticaj. Pokušavam da radim svakog dana, celog dana sedim u ateljeu, nikad mi ga nije dosta, sa žaljenjem izlazim iz njega uveče. Imam ja i porodicu, ali nisam nikad umoran od rada. Vrlo često se desi da se vratim natrag.

Pola veka ste jednom nogom u Srbiji, drugom nogom u Francuskoj.
– To je bogatija varijanta življenja, nego kad bi to bila samo Francuska u mom slučaju. Ja sam veoma privržen toj Srbiji, Beogradu, ja sam pre svega Beograđanin, naravno sa plemenitom idejom da ostajem Jugosloven, ono što mi se negde i zamera, a negde mi se i ne oprašta. Zbog cepanja zemlje prosečnost je isplivala na površinu. Želeo bih da preko kulture povežemo tu čipku koja je pocepana i koja je raspadnuta i čini mi se da ne treba mnogo očekivati od političara, ali od kulture, od ljudi koji imaju želju da povežu naše pokidane komade, da na neki način uspostave saradnju tih naših prostora. Ili se ja previše nadam?

Koliko se Pariz promenio u poslednjih 30-40 godina?
– Davne 1965. godine sam dobio nagradu na Bijenalu mladih u Parizu koja je bila boravak od šest meseci u tom gradu. Došao sam 1966. i tih šest meseci se pretvorilo u 50 godina. Nisam bio nikad nešto naklonjen boemskom životu, ja sam maksimalno koristio vreme za rad. Imam utisak da je u vreme mog dolaska 60-ih godina bilo više vremena, više strpljenja. Bilo je manje umetnika, toga danas ima napretek, naročito onih koji se zovu umetnicima, a to nisu. Sada su svi umetnici, svi su poklonici one čuvene fraze da je svako 15 minuta umetnik u životu. Nekada, taj se kolač delio na tri-četiri discipline: slikarstvo, skulptura, crtež, grafika. Taj kolač je ostao istog obima, ali je danas iseckan na deliće. Pojavila se fotografija, video, pa instalacije, performansi. Ne kažem da nema rezultata u tim pokušajima, ali se pod krilo tih novih pojava podvuklo mnogo toga što je čisti škart. Jedno čišćenje je tu neophodno, kada će do njega doći, ne znam, ali crtež se održao.

U Beogradu ste osnovali fondaciju koja nosi vaše ime i dodeljuje godišnje nagrade za crtež mladim umetnicima do 40 godina starosti.
– Na konkurs svi imaju prava da se prijave i akademski obrazovani i samostalni, a znamo da je materijalna situacija naših mladih umetnika pogubna. Mislio sam da će se na taj konkurs odazvati 30-40 umetnika maksimum, bilo ih je prve godine 140. Za mene je to bio pun pogodak, a bar polovina onih koji su se prijavili zaslužuje pažnju. Ovo je šesta godina otkad trajemo i interes za fondaciju ne posustaje. Svaki put se prijavi između 100 i 140 umetnika. Interesantno je da se stvaraoci koji su jedanput učestvovali prijavljuju ponovo, i želja da učestvuju na tom konkursu i da se domognu nagrade za mene je velika satisfakcija.