Veselje za oko

Malo je galerija u svetu koje se mogu pohvaliti tolikim brojem vrhunskih umetničkih dela na jednom mestu kao što to može Galerija slika Save Šumanovića iz Šida. Na oko 600 kvadrata svakodnevno je izloženo stotinak od ukupno 417 remek-dela ovog autora koji s pravom nosi epitet jednog od najznačajnijih slikara Srbije.

– Malo je slikara poput Save Šumanovića koji su čitav svoj život podredili umetnosti kao on. Iz veoma bogate porodice, pritom sin jedinac, mogao je da bira čime će se baviti, ali on nijednog trenutka nije imao dileme i slikarstvu se predao svim svojim bićem – počinje priču Vesna Burojević, istoričar umetnosti i direktor Galerije slika Save Šumanovića.

Fijakerom po Fruškoj gori

Galerija je osnovana 1952. godine u porodičnoj kući Šumanovića koja je do tada bila zgrada suda. Savina majka Persida je uspela da se ta nacionalizovana kuća pretvori u muzej u kome će se naći čak 417 slika njenog sina.

– Reč je o delima koje je naslikao u svojoj najzrelijoj fazi, tokom poslednjih 10 godina života, pošto se iz Francuske vratio u Šid i tu nastavio da stvara. Iz tog perioda je i serija gotovo nestvarnih slika iz ciklusa „Kupačice“, ali i „Beračice grožđa“ ili zimski pejzaži…

Vesna Burojević priča da je Šumanović u Šidu važio za povučenog čoveka.

– Izlazio bi u popodnevne šetnje i to obučen po poslednjoj modi. U Sremu je pravilo da deca pozdravljaju starije, a da oni mogu ali i ne moraju da uzvrate. Sava je bio jedini čovek koji je prvi pozdravljao mališane i to mi je ispričalo više tih dečaka, doduše kada su imali po 70-ak godina.

Šumanović je inspiraciju za svoja dela pronalazio u prelepom šidskom krajoliku.

– Mahom je fijakerom obilazio obronke Fruške gore i na licu mesta pravio skice. Meštani se sećaju da je znao da elegantno obučen izađe na oranice dok su ljudi radili i da ih posmatra ili napravi skice za neku od svojih budućih slika. Zatim bi se zatvarao u atelje i te zamisli prenosio na platno.

Pred kraj života Šumanović je počeo da slika i detalje iz svakodnevnog života: od rada u polju ili dvorištu, a neretko bi beležio scenu koju je video kroz prozor svog ateljea. Za istoričare umetnosti vrednost tih slika je višestruka.

Dijalog sa pejsažom

– To više nisu samo vrhunska umetnička dela, već i istorijska beleška o mnogim seoskim radovima kojih više nema, a zatim i o načinu oblačenja ljudi u tim godinama pred Drugi svetski rat. Ali, Šumanović je i kroz te slike ostajao dosledan sebi i svojoj poetici koristeći istovetnu tehniku kojom je slikao pejsaže. Zapravo, na većini njegovih slika se može pronaći dijalog između figure i pejsaža.

– Šira publika nije detaljnije upoznata sa tim delom naše zbirke, ali planiramo da u narednom periodu napravimo nekoliko tematskih izložbi upravo sa ovom tematikom.

Naša sagovornica objašnjava da je Šumanović radio više slika istovremeno, a u kakvom zanosu je bio tokom stvaralačkog procesa svedoči i ciklus „Kupačica“, koje su rađene na velikim formatima platna – dva i po puta dva i po metra.

– Bez obzira na to da li je to slika klasičnog ili velikog formata vodio je računa do najsitnijeg detalja. Od toga da platno i boja budu vrhunskog kvaliteta, preko toga da je lično ojačavao slike letvicama, do činjenice da je imao svog ličnog stolara koji je pravio ramove. Ništa manji perfekcionista nije bio i kada je reč o kompoziciji svake slike. U svoj rad Šumanović je ulagao i veliko znanje iz oblasti matematike, hemije, zakona prirode. Voleo je da kaže da u svoje slike želi „da metne sve svoje znanje i umeće, a da nas ne optereti time, već da nam napravi veselje za oko“. To je tako jednostavna rečenica koja zapravo objašnjava suštinu umetnosti da se gledaocu napravi „veselje za oko“. Zato se i Šumanovićeve slike dopadaju ljudima. Ali on nije radio da bi se njegova umetnost nekome dopala, već da bi stvorio vrhunsko umetničko delo zato što je bio svestan da upravo to radi – priča naša sagovornica.

Stvaranje u Parizu

Sava Šumanović je u dva navrata boravio u Parizu. Zahvaljujući bogatim roditeljima imao je mogućnost da bira gde će živeti, a svoj atelje je osmislio uz pomoć arhitekte kako bi imao najbolje moguće osvetljenje.

Među remek-delima koja je ostavio za sobom važe ostvarenje nastala tokom njegovog drugog boravka u Francuskoj. Jedno od njih je „Doručak na travi“ iz 1927. godine, a zatim i „Pijana lađa“ koju je iste godine završio za sedam dana i noći. Ovo delo je nastalo inspirisano istoimenom Remboovm pesmom i Žerikoovom slikom „Splav Meduza“.

Smrt od ustaške ruke

Šumanović je stradao u Šidskoj raciji. Prethodno, sa uspostavljanjem Nezavisne države Hrvatske, iz protesta je prestao da se potpisuje ispod svojih dela. Burojević kaže da to nije učinio iz bilo kakvih nacionalističkih pobuda.

– On se potpisivao i na latinici i na ćirilici. Prevashodno mislim da je to učinio zato što je kao hipersenzibilan umetnik osetio da mu se bliži kraj. Otuda je prvo sebe izbrisao sa sveta koji je stvarao, sa svojih slika, a onda je zaista i nestao.

Naša sagovornica podseća da je „čišćenje“ Srema od srpskog, jevrejskog i romskog življa započelo u proleće 1942. godine.

– Prvo su stradali svi Romi, pa svi Jevreji, a onda je došao red na Srbe i taj avgust. Pod vođstvom Viktora Tomića akcija je započela na teritoriji celog Srema, a u Šidu je započela rano ujutro 28. avgusta. Tada je Šid hermetički zatvoren, čak su presečene i telegrafske žice za slanje telegrama. Ustaše su imale kvotu Srba koju je trebalo da prikupe, ali su je tokom te akcije „prebacili“. U tom jednom danu su uhapsili ukupno 120 ljudi među kojima je bio i Sava Šumanović. Prema svedočenju njegove majke Perside, dvojica nepoznatih policijskih inspektora su došla u njihovu kuću oko šest sati i tražili od Save da pođe sa njima. On je pitao da li prethodno može da se umije i sredi što su mu dozvolili, a on je poneo dokumenta kako bi dokazao da nema nikakve veze sa ratom. Odvodeći ga, ona je pošla za njima, ponela je i novca da potplati, ali nije uspela da ga vrati. Odmah je poslala i telegram svom rođaku koji je u to vreme bio zastupnik u Saboru tadašnje NDH, ali ovaj ga nikada nije dobio – navodi Burojević.

Magnet za ljubitelje umetnosti

Sve do raspada SFRJ galerija je bila nezaobilazna stanica svih školskih ekskurzija. Vesna Burojević priznaje da to danas više nije slučaj.

– Šid je u vreme one Titove Jugoslavije bio velika raskrsnica kroz koju su prolazile sve ekskurzije, ali sa raspadom zemlje postali smo poslednje mesto u Srbiji. Organizovanih školskih poseta je drastično manje, bukvalno se dolazi ciljano, što se odrazilo i na posetu. Međutim, i dalje smo nezaobilazna stanica za sve ljubitelje prave umetnosti kako iz zemlje, tako i iz sveta.

Tito, Tadić i Vučić

– Galeriju Save Šumanovića u Šidu posetila su samo trojica predsednika. Prvi je bio Josip Broz 1966. godine kada je na poklon dobio i jednu Šumanovićevu sliku. Boris Tadić je bio 2011. na zatvaranje izložbe „Poslednja decenija“. Jedino je Aleksandar Vučić došao bez ikakve najave ili protokola i sve nas je iznenadio. Bilo je to prošle jeseni, 26. oktobra. Naš kustos Anđelka Radosavljević je začula zvono na vratima galerije i kada je otvorila vrata nije mogla da veruje da je ispred nje lično predsednik. Sećam se da je bila subota i da smo svi bili u radnoj atmosferi i da smo se takođe zbunili što je došao bez pratnje. Ali, bare je video da smo vredne i da radimo – smeje se Vesna Burojević.

Tematske izložbe

Vesna Burojević kaže da uprava Muzeja poslednjih godina organizuje tematske izložbe s kojima se predstavlja po Srbiji.

– Obrađujemo segment po segment plodnog Šumanovićevog opusa, a uz pomoć stručnjaka koji se bave našom nacionalnom umetnošću prve polovine 20. veka. Prošle godine smo gostovali u Beogradu sa izložbom „Šidski pejsaž Save Šumanovića“ koju je videlo 12.000 posetilaca. Gostovali smo i u Nišu gde je tu izložbu videlo 8.000 ljudi, a zatim i u

Ćupriji. Prošle godine smo u Šidu otvorili izložbu „Između stvarnosti i vizije“ koja će do 25. marta gostovati u Smederevskoj Palanci – otkriva Burojević.

Rođen u Vinkovcima

Rođen 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer, Sava Šumanović se preselio u Šid kada je imao četiri godine. Gimnaziju je pohađao u Zemunu, a zatim i pored očeve želje da postane advokat, odlazi u Zagreb gde upisuje tadašnju Višu školu za umetnost i obrt, što je bio naziv za Umetničku akademiju. Ovu školu završava 1918. sa najboljim ocenama. Kada mu je otac preminuo 1937. godine, Šumanović preuzima upravljanje porodičnim imanjem. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda on je uz to učio engleski, pohađao časove igranja i neprekidno je slikao i pripremao se za veliku izložbu. Septembra 1939. na Novom univerzitetu u Beogradu organizuje veliku samostalnu izložbu na kojoj je izložio 410 slika.