Na današnji dan, 13. maja 1931. godine, u Beogradu je utihnuo jedan od najnežnijih i najplemenitijih glasova srpske muzike – Josif Marinković.
Rođen u banatskom selu Vranjevu 1851. godine, odrastao je u ambijentu u kom su se narodna pesma i crkveno pojanje stapali u jedno. Još kao dete pokazivao je izuzetan dar, a sudbina ga je vodila preko Somborske učiteljske škole, Novog Sada i Praga, gde je kod velikog Františeka Skuherskog usavršavao kompoziciju i dirigovanje. Kasnije se usavršavao i u Beču, a kada se vratio u Srbiju doneo je sa sobom evropsko znanje, ali i duboku ljubav prema sopstvenom narodu.
Marinković je postao pravi rodonačelnik srpske umetničke solo pesme, uspeo je da stvori lirsku pesmu , punu čežnje i topline. Njegove kompozicije na stihove Branka Radičevića, Jovana Dučića, Đure Jakšića i drugih velikana postale su antologijske: „Gde si, dušo“, „Zadovoljna reka“, „Deseto kolo“, „Čežnja“, „Plač“, „Srodnici“…
Nije stvarao samo pesme, njegov horski opus i crkvena muzika ostavili su dubok trag u srpskim hramovima. Kao dugogodišnji dirigent Beogradskog pevačkog društva, podigao je horsko pevanje na visok umetnički nivo i vaspitao mnoge generacije pevača i muzičara.
Kada danas slušamo njegove pesme, čini nam se da čujemo samu Srbiju 19. veka – onu koja je sanjala slobodu, koja je patila i volela, koja je verovala u lepotu uprkos svemu. Njegova muzika nije zastarela ni za tren, ona živi i dalje, u koncertnim salama, u crkvama, u srcima onih koji umeju da slušaju.
Piše: Stefan Bogdanović
