Vozač autobusa iz Pakistana, konobar iz Šri Lanke – sve češća su lica svakodnevice u Srbiji. Stranci sve više popunjavaju radna mesta u građevini, ugostiteljstvu, saobraćaju i poljoprivredi.
Iako se stopa nezaposlenosti u Srbiji poslednjih deset godina prepolovila i trenutno iznosi oko 9 odsto, broj stranih radnika u zemlji u istom periodu porastao je čak 9,5 puta. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, najviše stranih radnika angažovano je u Vojvodini, gde je njihov broj porastao čak 13,5 puta, dok je u Beogradu zabeležen rast od 10 puta.
Najzastupljeniji su u sektorima u kojima domaća radna snaga ili nije dostupna ili jednostavno nije zainteresovana – na primer, na poslovima koji podrazumevaju fizički napor, rad vikendom ili van redovnog radnog vremena.
Odakle uvozimo radnu snagu
Od 1. februara 2024. godine u Srbiji su na snazi objedinjene dozvole za boravak i rad, što je dodatno ubrzalo proces zapošljavanja stranaca. Prema procenama, u toku ove godine biće izdato oko 60.000 takvih dozvola. I dok su do sada najčešći radnici dolazili iz Azije, Pakistana, Indije, Bangladeša, Nepala, sve je više i onih koji dolaze iz afričkih zemalja, piše Blic.
Iako često postoji percepcija da su strani radnici jeftiniji za poslodavce, predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković ističe da to nije nužno tačno.
– Ne može se reći da su ti radnici jeftiniji. Oni ne dolaze da rade za minimalac. Često se mora obezbediti i smeštaj, pa čak i delimična ishrana. Na kraju, poslodavcima to zna da bude i skuplje i komplikovanije – objašnjava Atanacković za „Blic“ TV.
Ipak, poslodavci u strancima često vide pouzdanost i fleksibilnost, kako kaže Atanacković, koje ne mogu da očekuju od domaćih radnika.
– Ljudi koji dolaze iz drugih zemalja spremni su da rade i više od onoga što zakon propisuje, uključujući i rad vikendom. Mnogi od njih žele da zarade što više i šalju novac svojim porodicama. S druge strane, naši ljudi teže balansu, žele slobodne vikende, fiksno radno vreme. I to je legitimno, to je zapravo standard za koji smo se borili – kaže Atanacković.
Međutim, on upozorava i na tamniju stranu ove prakse – da strani radnici, posebno oni iz siromašnijih zemalja, često budu izloženi eksploataciji.
– Nažalost, često se krše zakoni. Poslodavci ponekad pronalaze načine da izbegnu pravila o radnom vremenu, pravima radnika i obavezama. Srbija, Crna Gora i Turska su među zemljama u kojima se radi najduže u Evropi – zaključuje Atanacković.
