Za svaku ozbiljnu zemlju crvena lampica bi se odavno upalila, a aktuelni primeri krize u Grčkoj pokazuju da na trend opasnog zaduživanja i krize otplate dugova nisu imune čak ni članice Evropske unije. Krilatica "dužni kao Grčka" dobila je pun smisao, a primenljiva je i na Srbiju. Istina, u javnosti se često brkaju pojmovi spoljnog duga, javnog duga, državnog i privatnog duga i ove kategorije se ne mogu posmatrati samo kroz apsolutne brojke, bez pregleda spoljnotrgovinskog deficita, odnosno uvoza i izvoza.
Skromni dometi reformi"Naročito brine spoljnotrgovinski deficit i deficit tekućeg platnog bilansa. Uvoz raste brže od izvoza. Sa devizama koje su iz inostranstva stizale po raznim osnovama postignut je vrlo skroman ekonomski rast, i to uglavnom usluga. Tim novcem nije popravljen kvalitet domaće privrede. U zemlju je, po osnovu neto doznaka, kredita, investicija i donacija, od 1. januara 2001. ušlo više od 50 milijardi dolara, a tim novcem je napravljeno malo toga", ističe ekonomista Mlađan Kovačević. |
Međutim, čak i kad se to posmatra, Srbija je u problemu budući da je bruto domaći proizvod oko 30 milijardi dolara, a da je tekući platni deficit 4,5 odsto BDP-a. Gornja granica koja se smatra održivom je tri procenta. Ukratko, Srbija troši daleko više nego što zarađuje, a ta razlika se finansira uglavnom zaduživanjem na inostranom tržištu, kako države tako i privatnih kompanija. Samo 2009. godine Srbija je morala da otplati skoro pet milijardi evra inostranih obaveza.
Daleko najveći deo spoljnog duga, ističe Kanjevac, otpada na privatne kompanije, pre svega banke. Dug se sa nešto više od dve milijarde dolara u 2000. godini povećao na 23 milijarde. Dakle, država garantuje za onih preostalih desetak milijardi, ili trećinu, a taman toliko iznose i devizne rezerve zemlje. Privatni dug je 2000. godine učestvovao u ukupnom dugu sa 18,8 odsto, a u 2008. sa 70,7 odsto.
"Država je prošle godine pojačala svoje zaduživanje pod pritiskom svetske ekonomske krize koja je dovela do pada privrednih aktivnosti i odliva kapitala. Da nije bilo sporazuma Srbije sa MMF-om, Srbija bi doživela finansijski i privredni kolaps", napominje Kanjevac.
Stručnjaci se slažu da Srbija nije iskoristila šansu da novac privučen tokom prve decenije reformi da osnaži privredu, pre svega izvoznu. Takođe, veoma je upitno na koji način će država otplaćivati svoje obaveze ako se ne pokrene proizvodnja i ne smanji preobimna javna potrošnja. U Vladi nisu zabrinuti, jer posmatraju samo onaj deo duga (trećina) za koje država garantuje a on je, kažu, pod kontrolom.
Struktura dugaSpoljni dug Srbije je na kraju 2000. godine iznosio 10,83 milijardi dolara, od čega se na javni dug odnosilo 8,7 milijardi dolara, ili 81 odsto ukupnih potraživanja. Učešće spoljnog duga u BDP-u iznosilo je 135 odsto, a javnog 109 odsto. Od tada se dug povećavao, da bi krajem septembra ove godine, prema podacima NBS, ukupni spoljni dug dostigao 33 milijarde dolara. Od toga javni dug, za koji je garant država, iznosi trećinu, dok privatni sektor stranim poveriocima duguje 20,48 milijardi dolara, ili 69 odsto ukupnog spoljnog duga. |
"Država Srbija inostranstvu duguje 4,5 milijardi evra, a ostatak je unutrašnji dug nastao prodajom trezorskih zapisa. Tokom 2009. godine zemlja se više zaduživala da bi pokrila manjak u državnoj kasi, ali je predviđeno da se u narednim godinama deficit anulira, pa treba očekivati i da se smanje aktivnosti države na zaduživanju radi pokrića deficita", kaže Jurij Bajec, ekonomski savetnik Vlade.
Kad je reč o privatnom dugu preduzeća, ona nisu u fokusu države jer se smatra da su banke u inostranstvu vodile računa kome će i pod kojim uslovima odobravati novac, te same i snose rizik.
