Putovanje svetom u potrazi za srećom

Životna odiseja Siniše Tufonića, koji je rodnu Laznicu napustio kako bi sebi obezbedio bolji život i sigurniju budućnost, dugo je trajala, bilo je to putovanje s kontinenta na kontinent, u potrazi za obećanom zemljom. Tri puta je počinjao od nule: u Austriji, Italiji i Americi.

– Krenuo sam i ja na taj bogati Zapad, kao mnogi pre mene; prva destinacija je bila Austrija, ali zbog poteškoća oko dozvole za boravak, vratio sam se kući posle tri meseca po isteku vize s namerom da ponovo sredim vizu za Austriju. Bio sam dve godine u Austriji, a onda mi je jedan prijatelj rekao: Idemo u Italiju, ona je obećana zemlja. I 24. aprila 1996. godine stigao sam u Vićencu kod brata od tetke i ponovo počeo od nule. Otišao sam do jednog tržnog centra i kupio sebi rolere, kako bih mogao da se slobodno, samostalno i brzo krećem. Nisam imao auto, bicikl, nečim je trebalo da se prevozim. Odlazim u Rim kako bih predao dokumenta za humanitarne papire i boravišnu dozvolu i vraćam se ponovo u Vićencu. Upoznavao sam polako svaki kutak grada. Ubrzo sam počeo da radim za jednu firmu koja je održavala panele za reklamu. Radio sam sedam-osam meseci, a onda sam promenio posao i počeo da radim kao vozač. Prvi radni dan mi je bio tura za Bordo u Francuskoj, a i prva nedaća, pukne guma na 500 metara od benzinske pumpe. Stigla je šlep služba i zamenila gumu, a ja sam ubrzo stigao na odredište. Radeći vredno i uporno, uspeo sam da uštedim novac za moj prvi auto. Odlazim kući na godišnji odmor. Mojoj radosti nema kraja. Iste godine idem ponovo kući za doček 1998. godine i tada se rađa ljubav između mene i Danke – otkriva Siniša svoje početke za Vesti online.

Ledena Norveška

Kada se vratio sa dočeka Nove godine gazda ga obaveštava da ne može više da radi jer ima jugoslovensku vozačku dozvolu. Morao je ponovo da polaže za skoro sve kategorije. U martu 1998. stiže u Italiju i njegova devojka Danka. Ali se već u julu sele u drugi grad, jer je Siniša ostao bez posla.
– U januaru 1999. rađa se moja ćerka Violeta, postajem otac, velika sreća, ali i još veća odgovornost – ona roditeljska. Treba sad brinuti kako detetu pružiti samo najbolje. Violeta 2001. dobija dve sestre, rađaju se bliznakinje, Jelena i Jovana. Tako se moja porodica proširila; radim i vozim kamion po celoj Evropi do 2014. kako bih prehranio porodicu. Život odjednom menja smer. Odlazim u Norvešku, jer je italijanska radna viza mogla da se pretvori u norvešku. Nisu mi se dopali njihova hladnoća i led, pa se vraćam u toplu mediteransku klimu, na koju sam navikao. Stiže iz Amerike devojka mog prijatelja i pitaju me da li bih im kumovao na venčanju, a kumstvo se, zna se, nikad ne odbija. Predajemo za američku vizu, prijatelj – mladoženja i ja, njemu odbiju vizu, a ja je dobijem. Apsurd, ali živa istina. Rešio sam da iskoristim vizu i odem u Ameriku. A život je hteo, da neposredno pred predavanje za vizu, ostanem bez posla. Kupio sam povratnu kartu i zaputio se u prekookeansku avanturu. U Teksasu sam dobio vizu na šest meseci. Odlučio sam da i ovoga puta pokušam i da po treći put opet počnem od nule: bolje da probam, pa da se kajem, nego da ne probam i da se kajem. Upisao sam kurs engleskog jezika i našao posao da razvozim torte u poslastičarnice. Ponovo polažem za B kategoriju. Onda se šansa osmehuje i jedan naš Srbin Bajić pomaže mi da se zaposlim u Audiju. Radio sam godinu dana, ali nisam mogao da odolim neprestanim pitanjima moje dece kada se vraćam. Shvatio sam da parama ne možeš sreću kupiti, iznova sam na početku, pakujem kofere i vraćam se u Italiju – iskren je Siniša.

Plastična hrana

– U Americi mi se nije nimalo sviđala hrana, koja je plastična. Jede se samo brza hrana, nisam imao snage, osećao sam se jako umornim, a onda nemaš nikog svog, para ima, ali života nema. Naiđe tornado i danas imaš kuću, sutra je više nemaš. U Dalasu, gde sam živeo, bile su nesnosne vrućine. Moj američki san je postao moja noćna mora. Amerika je samo san, a najmanje java. Vratio sam se. Odnosi sa suprugom su zahladneli i svako je krenuo svojim putem. Ipak je život u Italiji mnogo opušteniji, ljudi su srdačni i topli, baš kao i klima. Amerika je previše daleko, a pogotovu za ne daj Bože, ako moraš hitno kući u Srbiju. Korona mi je potvrdila da sam bio u pravu, kad sam morao hitno da otputujem za Srbiju – završava Siniša svoju ispovest o odiseji po svetu.