Oči u oči sa pingvinima

Kada je završio Visoku poslovnu školu u Blacu, a potom postao i inženjer računarstva i elektrotehnike i specijalista za računarske mreže, Marko Vuksanović (35) iz Ćuprije nije ni slutio kuda će ga poslovni put odvesti, a kamoli da će pola godine provoditi na brodu.

I to ne na bilo kom plovilu, već na brodu „National geographic explorer“
sa stotinak članova posade, poput stručnjaka za proučavanje biljaka i životinja, 140 putnika, tačnije turista, koji sebi mogu da priušte obilazak Antarktika. Marko na brodu radi kao IT oficir, a posao mu je veoma odgovoran.

Stručnjak i za brave

– Jula prošle godine počeo sam da radim za firmu „Lindblad expeditions“
. Reč je o kompaniji koja je ime dobila po svom osnivaču, Šveđaninu Larsu Eriku Lindbladu, koji je polovinom prošlog veka napravio revoluciju u turizmu počevši da organizuje turistička putovanja u udaljene i najčešće ne baš pristupačne delove sveta. Kome bi palo na pamet da turistički poseti Antarktik? Ali Lindblad je mislio drugačije i ispostavilo sa da nije pogrešno. Prvi ekspedicijski Lindbladov brod narastao je na flotu, a kompanija je potom dobila i jednog zaista specijalnog partnera – „Nacionalnu geografiju“. Ona je, bez dileme, najpoznatiji istraživač planete u poslednjih 100 godina, sarađuje sa „Lindblad ekspedicijom“, pa tako putnici na ovim jedinstvenim brodovima imaju retku privilegiju da iz prve ruke, od naučnika, naturalista i stručnjaka svih profila, saznaju o krajevima ili biljnom i životinjskom svetu oko sebe – kaže Marko za „Vesti“.

Kao IT oficir, ovaj ambiciozan, ali skroman mladić odgovoran je za sve elektronske uređaje na brodu, brine o celokupnoj opremi, vodi računa o satelitima, serverima, celokupnoj komunikacionoj opremi, održava internet… Sekjuriti takođe spada u opis njegovog posla. Jedan od zadataka mu je i da vodi računa o svim bravama koje su kompjuterizovane…

– Posao jeste odgovoran, ali kada siđem s broda i vidim morske životinje, obuzme me oduševljenje. Tako bih im rado prišao, pomazio ih, ali ne smemo da imamo kontakt sa životinjama da im ne bismo preneli neku bolest. Morski lavovi su toliko puta po ledu klizili ka meni. Fantastični su. A tek pingvini! Iako ne smem da ih dodirnem, srećan sam što mogu da budem tako blizu njih. Srećan sam što mi je Bog to omogućio. Često imam običaj da kažem da moja životna priča nije savršena, jer ima mnogo obrazovanijih od mene, ali jednostavno nisu imali priliku koju sam ja dobio. Mnogo su mi pomogli i Emilija Stanišić, Đorđe i Ivan Leštanin iz Agencije Safe Cruise iz Beograda – veli Marko.

Dug put do Aljaske

Zahvaljujući njima, Marko se prvi put zaposlio na brodu još 2018. godine, kao asistent IT oficira za firmu Princes kruz lajns. Nije mu bilo svejedno da avionom preleti nekoliko hiljada kilometara. Pošto je morao na brod da se ukrca na Aljasci, trebalo je da sleti i poleti s nekoliko aerodroma. Na Aljasci je bio posle 48 sati.

– To mi je bila jedna od najtraumatičnijih stvari. Imao sam vozača koji me je odvezao do hotela, ali kako sam zakasnio za večeru, izašao sam da potražim neki restoran. Seo sam u polu-bar – polu-restoran, da ga tako nazovem. Pošto je šanker odmah primetio da sam stranac, pitao me je odakle sam. Kad sam mu odgovorio, rekao mi je da tu radi moj zemljak i pozvao ga. Došao je momak iz Bugarske. Lepo smo popričali i tek tada sam se osećao malo prijatnije – iskren je Marko.

Sutradan se, dodaje, ukrcao na ogroman kruzer. Bio je toliko uzbuđen, jer tako nešto nije video u životu. Na brodu je bilo 3.000 putnika, a samo posadu činilo je 1.000 ljudi. Prvi problem mu je bilo kretanje na brodu, jer ne postoji levo i desno, već ta i ta strana broda, zona broj 7, sprat broj 5… Trebalo je da nađe svoju kabinu, kancelariju, restoran. Iako je bio pod stresom, bio je rešen da izdrži, pa je krenuo da uči. Trebalo mu je, kaže, dosta vremena da bi sve skapirao, ali se snašao zahvaljujući svojoj upornosti i snalažljivosti.

– Popravljao sam i nameštao četrdesetak sistema za plaćanje, povezivao mobilne telefone na mrežu, održavao oko 200 računara, dve server-sale, pomagao gostima koji su imali probleme sa mobilnim telefonima ili povezivanjem na mrežu, održavao svičere. U početku sam radio 10 sati, ali kada sam se posle godinu dana uhodao i sistem upoznao „u prste“, iako sam u kancelariji morao da provedem 10 sati, efektivno radno vreme bilo mi je sat vremena – pojašnjava Marko.

U toj kompaniji radio je do marta 2020. godine. Potom se vratio u Srbiju i od kuće radio za jednu kompaniju, a onda je počeo da radi na pomenutom brodu „National geographic explorer“.

„Svemirska igla“ u Sijetlu

Radeći na brodovima, Marko je do sada obišao 60 zemalja. Najviše je bio fasciniran kada je video Golden gejt. Doživljaj je, veli, bio fenomenalan, ne samo zbog toga što je to fascinantna građevina, već i što je mahao ljudima na mostu, a oni su mu otpozdravljali. Prosto se pitao čime je to zaslužio.

– Video sam mnogo zanimljivih građevina i gradova. U Jordanu sam, na primer, posetio grad Petra. Bio je to predivan dan za mene, jer me je to asociralo na Indijanu Džons, film koji sam gledao kao klinac u Vankuveru sa video-Teslinim automobilima na električni pogon, kada u Srbiji niko nije ni znao za njih. U Sijetlu mi se dopala „svemirska igla“ – nabraja Marko.

Promoviše otadžbinu

Kad je stupio na brod „Nešenel džiografik eksplorer“, Marko je kao jednu od svojih obaveza upisao i promociju Srbije i Ćuprije, mesta iz koga dolazi. Jer na brodu, na koji članovi posade i stručnjaci svih fela uglavnom dolaze iz velikih zemalja, biti iz Srbije i male-velike Ćuprije, značilo je boriti se za svoje mesto pod suncem. I Marko je uspeo, izborio se. Zahvaljujući njemu, doktor Bil Galia, za tren oka će naći Srbiju na karti sveta, što može manje od jednog promila Amerikanaca. Isto važi i za svetski priznate fotografe Karla Erika Kilandera ili Aleksa Kroviaka.

– Promovišem svoju Ćupriju i našu Srbiju, koja mi je najlepša i najdraža zemlja. Meni je ovo banja. U početku me je bilo strah nevremena, jer ume da bude veoma neprijatno. Ali klikne ti u glavi da su veće šanse da te na ulici udari automobil i da si na brodu sigurniji. Jedino mi nedostaje supruga Jasna, koja u Beogradu radi kao lekar. Ali „brojim sitno“ do dolaska kući – šali se Marko.