Zašto deca beže od kuće (2): Zagrljaj preči od džeparca

Deci su potrebni roditelji i ne postoji zamena za njih, ni u vidu džeparca, niti u vidu bilo čega drugog, poručuje klinički psiholog Vlajko Panović u razgovoru za „Vesti“ govoreći o najmlađima, njihovom vaspitavanju i odnosu s roditeljima. On ističe da često sreće mame i tate koji misle da je, ako vole svoju decu i kupuju im sve što je potrebno, to dovoljno.

– Roditelji treba da upute decu na to šta ih u životu čeka, da im ne prete kad urade nešto što ne odobravaju. Roditeljske kontrole, kao i saveti i uputstva, služe deci kao saobraćajni znaci, kuda, kad i kako da se kreću kroz život – kaže Panović.

Govoreći o tinejdžerima i njihovom doživljaju stvarnosti koji odrasli često ne shvataju, psiholog naglašava da „moramo da razumemo razvojne periode, odnosno šta se to dešava u vremenu od puberteta ka tinejdžerstvu.“

Važno je poverenje

– Pubertet zbunjuje decu: ubrzano im raste telo, mišići, javlja se nesklad, kako emocionalni i hormonalni, tako i fizički. To se na socijalnom planu odražava u vidu nervoze, nestrpljenja, burnih reakcija… Ali, to je normalan razvoj – dodaje naš sagovornik.

Objašnjava da je usaglašenost oba roditelja tokom vaspitanja veoma važna.

– Usaglašeni stavovi omogućavaju deci da taj period prevaziđu na jednostavan način, a roditelji će to postići tako što će svog tinejdžera ohrabrivati, objašnjavati mu šta se dešava, na neki način ga upućivati u promene i ono što je najvažnije, pružiće im viši stepen razumevanja. Uvek saslušajte decu do kraja. Tinejdžeri su impulsivni, nestrpljivi, ponekad plačljivi, ne trpe pretnje, uvrede, povišeni ton, to ih dodatno boli. Oni se trude da se odvoje od porodice, da se vežu za grupu, za mladića ili devojku, i to je jedan bolan period intenzivnog emocionalnog odvajanja od roditelja. Sve to se događa u mladom čoveku, koji je još dete, ali se trudi da bude odrasla osoba – pojasnio je psiholog.

Prema njegovim rečima, veoma je da roditelji, pre svega, vode svoju decu vaspitavanjem kroz dobrotu, strpljenje i lični primer, da ne viču, ne uslovljavaju, već da budu najbolji uzor.

– Nikada ne treba da se trude da im budu najbolji drug, odnosno drugarica. To je pogrešno shvatanje. Drugarice se traže u društvu – kaže Panović.

Ako u porodici vlada poverenje i poštovanje, kako ističe, onda se životne krize u razvoju mladog čoveka prevazilaze relativno jednostavno.

– Deca koja imaju poverenja u roditelje će ispričati šta im se dešava, bez straha da budu odbačeni ili ucenjeni. Međutim, mame i tate često greše jer mališane ne uče životu, već šalju čuvenu poruku, koja je za mene pogrešna, a to je: „Tvoje je samo da učiš.“ Akcenat se stavlja samo na učenje, a dete ulazi u svet koji ga zbunjuje, nesigurno je, a prioritet je stavljen samo na jedan aspekt. Onda dođe do toga da roditelji imaju nerealna očekivanja, dete popusti u školi, pa se oni izviču na njega. Neka deca to ne mogu da istrpe, pa beže od kuće – ocenjuje naš sagovornik.

Duple poruke zbunjuju

On upozorava i da su deca kod kojih roditelji nisu usaglašeni, što znači da kod mame nešto mogu, a kod tate ne i obrnuto, nesigurna i uplašena.

Te duple poruke, prema njegovim rečima, zbunjuju mališane i ne daje im mogućnost da naprave prioritete i da se na zdravorazumski način odnose prema obavezama.

Psiholog smatra i da je važno da roditelji svakog dana deci pomognu da pronađu radost u svemu što rade i doživljavaju.

– A da bi to mogli da urade, mame i tate treba da budu spontani, dobri prema deci, u smislu ohrabrenja, stimulisanja. Stavite akcenat na radost postizanja cilja, a ne na samu ocenu u školi, na primer. U tom slučaju se razvijaju intenzivne kohezivne veze unutar porodice, kada međusobno članovi imaju poverenje. Tada se razvija i poštovanje i onda ti nema straha, a smanjiće se i mogućnost pojave laži, izbegavanja problema, muljanja zbog čega najčešće roditelji polude – rekao je Panić.

Tražimo čistotu, ali je ne nudimo

Čuvena je rečenica koju roditelji izgovaraju svojoj deci: „Samo da me ne lažeš.“

– Ako malo analiziramo scenu u kojoj deca odrastaju, videćemo da ogroman broj odraslih laže, mulja, licemerno se ponaša. A mi od dece često tražimo čistotu, čak i onda kad je mi ne nudimo u međusobnom odnosu – objasnio je Vlajko Panić.

Česte svađe i laž su alarm

Kao najčešće razloge koji dovode do toga da tinejdžeri pomisle da će svi problemi biti rešeni ako jednostavno pobegnu, psiholog Radmila Grujičić vidi u preteranoj rigidnosti roditelja, njihovoj isključivosti u zahtevima i osuđujući stavovi, ako se ne ispunjavaju njihovi zahtevi.

Prema njenim rečima, postoje i znaci koji mogu ukazati roditeljima na problem.

– To su preterane i česte svađe u kući i konflikti sa decom. Ukoliko se deca povlače, izbegavaju razgovor, lažu, kradu od roditelja, sve to pokazuje značajno poremećene odnose na relaciji roditelji-deca.

Nema tinejdžera koji se bar jednom nije posvađao sa roditeljima, a kako objašnjava sagovornica „Vesti“ ključ je u načinu rešavanja sukoba.

– Konflikti i sukob mišljenja je nešto što je svakako neminovnost između roditelja i dece. Nije pitanje da li ih ima, već kako se oni razrešavaju, odnosno da li postoji bazičan osećaj prihvatanja i ljubavi među članovima porodice. Dugoročni konflikti koji se ne rešavaju, ozbiljnije remete klimu u porodičnim odnosima i prave temelj da se porodica i porodični dom ne doživljava više kao idealno mesto za život – kaže Grujičićeva.

Ona objašnjava da u razvoju ličnosti postoji više faza koje dovode do intenziviranja konflikata.

– Sa tri-četiri godine deca su u fazi inata, koji manifestuju tako što zaštitu traže u bliskom okruženju, na primer kod rođaka. Slično se događa i u periodu između sedme i devete godine. Oko 13. godine imamo fazu uticaja vršnjaka, kad zbog konflikata odlaze kod prijatelja ili partnera, a isto je u periodu adolescencije oko punoletstva – istakla je sagovornica.

Najveću odgovornost, prema njenim rečima, kada do bekstva dođe snose roditelji.

– Roditelj je pozvan da se bavi vaspitanjem i razvojem ličnosti deteta, da rešava sve njegove razvojne krize i izazove, zato su oni i najodgovorniji. Naravno da je zadatak roditelja veoma težak i odgovoran. Rekla bih da je i najteži, ali zato i mame i tate mogu da koriste sve raspoložive resurse da ovaj zadatak rešavaju na najbolji mogući način. Ključ je u dobroj komunikaciji sa decom. Ljubav u pravom smislu te reči podrazumeva poštovanje dečje ličnosti, pravo na slobodno izražavanje misli, osećanja i uverenja. Tako se štite deca i pripremaju za samostalan život – zaključuje Radmila Grujičić.

Sutra – Zašto deca beže od kuće (3): Sekte vrbuju najranjivije