Božić – običaji u svetu

U brojnim zemljama se božićni praznici slave na drugačije načine. Navodimo neke od zanimljivijih i neobičnijih običaja vezanih uz božićne praznike.

U Finskoj se Božić bata naziva „Joulupuki“ što prevedeno sa finskog znači "božićna koza". Ime mu verovatno dolazi od stare tradicije kad su se ljudi odevali u kozju kožu (nuuttipukkis) i šetali po kućama jedući ostatke od božićnih jela.

U Japanu se slavi Božić po uzoru na zapadne zemlje, iako hrišćanstvo nije glavna religija. Važniji praznik od Božića je Nova godina, a razlog za božićno slavlje je službeni nacionalni praznik zbog rođendana trenutnog cara Akihita, 23. decembra.

Na Tajvanu, Božić je neslužbeno bio slavljen budući da je slučajno toga dana, 25. decembra 1947. potpisan ustav Republike Kine koji se svake godine slavio kao nacionalni praznik. Od 2001. ukinut je taj praznik, ali se Božić ipak ponegde neslužbeno slavi.

U Meksiku ljudi idu od vrata do vrata čestitajući praznik (poput onih koji su posetili malog Isusa), a katkad ih pozovu unutar domova gde učestvuju u razbijanju jedne pinjate (šareni predmet napunjen slatkišima koji visi na kanapu).

U Venecueli se, na Bogojavljanje po katoličkom kalendaru (6. januara), deca bude i vide da nedostaje slama koju su ostavili pored kreveta noć pre, a na njenom mestu su pokloni. Deca veruju da su te poklone ostavili mudraci. Ako imaju crnu mrlju na obrazu, to znači da ih je etiopski kralj Baltazar, jedan od mudraca, poljubio dok su spavali.

U Australiji i zemljama tog podneblja Božić se slavi usred leta zbog vremenske razlike između polulopti.

Božićna verovanja u Evropi

Paganski Skandinavci su održavali zimske julske svetkovine, od kraja decembra do početka januara. Palile su se „julske cepanice“ (panj, badnjak) u čast boga grmljavine Tora, sa verovanjem da će svaka iskra iz vatre predstavljati novorođenu svinju ili tele nadolazeće godine. Gozba bi trajala dok panj ne izgori, uglavnom dvanaestak dana. Skandinavci još uvek Božić nazivaju Julom, a u Engleskoj je reč „Yule“ sinonima za Božić. Poznat je i julski ovan ili koza, Julbok, koji je bio simbol tih svetkovina u Skandinaviji.

U anglosaksonskim jezicima, etimologija reči Božić seže do reči "geol“ od koje je dobijena današnja engleska reč Yule. Engleska reč „Christmas“ skraćenica je od sintagme Christ’s mass (Hristova misa), a potiče od srednjoengleskog Christemasse i staroengleskog mæsse. Drugi etimolozi veruju da je to posuđenica od egipatske složenice „Khristos-Mas“.

U drugim jezicima se naziv „Božić“ vezuje uz reči koje opisuju rođenje – u španskom (navidad), portugalskom (natal) i francuskom Noël. U nemačkom Weihnachten znači "sveta noć".

Pod uticajem engleskog jezika proširila se i skraćenica „xmas“. U starim grčkim skraćenicama Novog zaveta, grčko slovo hi (χ) je prvo slovo imena Hrist (Χριστός). Od sredine 16. veka slično se latiničko slovo H koristilo za skraćenicu reči Hrist.

U Nemačkoj su postojali praznici Mitwinternacht (Noć u sredini zime) i Wintersonnenwende (zimski solsticijum), a takođe i „Dvanaest divljih noći“ -Rauhnächte – u kojima se slavilo, jelo i pilo.

U ranom srednjem veku, Božić je bio zasenjen praznikom Bogojavljanje. Kasnije, slavljenje Božića bivalo je sve raširenije, organizovale su se gozbe, a često se na božićni dan jeo vepar. Engleski kralj Ričard II bio je domaćin božićne gozbe 1377. godine na kojoj se pojelo 28 volova i 300 ovaca. Postojalo je i posebno božićno pivo.

Takođe je postalo popularno pevanje božićnih pesama. Izvorno je to činila grupa pevača i plesača sastavljena od predvodnika i plesača koji su bili hor. I danas je često pevanje pesama koje čine tzv. čestitari. Praznično raspoloženje je bilo veselo, često se pilo i jelo i slavilo.

Na Novu godinu su se razmenjivali pokloni u Engleskoj. Hrišćani su od davnina dan Isusovog rođenja smatrali i početkom nove godine, a to je važilo u skoro čitavoj Evropi. Pored činjenice da se Nova godina često naziva Mladi Božić ili Mali Božić, 1691. godine Crkva je prihvatila 1. januar kao početak nove godine i sam praznik Nove godine.

Protestanti su osudili božićno slavlje. 1647. engleski puritanci su zabranili Božić u Engleskoj, a zabrana je posle skoro decenije ukinuta, ali su se svejedno mnogi protivili njegovom slavljenju.

Istovremeno se u kolonijalizovanoj Americi proširilo slavljenje Božića. U 19. veku Britanci su oživljavali taj praznik, a tome je doprinelo i objavljivanje knjige “Božićna priča“ Čarlsa Dikensa. Isto se dešavalo i u Americi gde su doseljeni Evropljani širili kontinentalne božićne tradicije, posebno nemačke.

Posle se Božić proširio i na ostale delove sveta. Za razliku od navedenih anglosaksonskih područja, u kontinentalnoj Evropi su tradicije ostale skoro netaknute pa je slavljenje Božića postala tradicija.

Božićno drvo se često smatra hristijanizovanom paganskom tradicijom ukrašavanja i poštovanja zimzelenog drveća. Ukrašavanje božićnog drveta je počelo najverovatnije u Nemačkoj u 18. veku, a potom se proširilo dalje po svetu. Mnogi gradovi i zemlje polažu pravo na postojbinu u kićenju božićnog drveta, ali prava domovina ovog običaja nije poznata.

Postoji legenda koja govori da je u 7. veku engleski propovednik došao u Nemačku da propoveda Jevanđelje. Kako bi na najbolji način protumačio jedinstvo Svetoga Trojstva koristio je sortu severne bele jele, trouglastog oblika, koja je simbolizovala Trojstvo. Preobraćeni pagani su počeli da poštuju to stablo, a dotad su verovali da je to jedna vrsta hrasta. U 12. veku stabla jele su se kačila za plafon odakle su visila naopačke simbolizujući hrišćanstvo. Druga legenda govori da je sam Martin Luter svećicama ukrasio božićno drvo početkom 16. veka.

Indija

Tokom proslave Božića u Indiji, gde su samo 2,4 odsto stanovnika hrišćani, u kuću se pozivaju srodnici i prijatelji i oblače se najbolja odela. Hrišćanke nose tri metra duže sarije od ostalih žena iz hindu i budističke vere, koji mogu biti i do devet metara dugački. Indijski hrišćani s ponosom ukazuju na činjenicu da je hrišćanstvo pre dospelo u južnu Indiju nego u Rim, sa apostolom Tomom 52. godine. Božić je pre svega porodični praznik, a najčešća je molitva da naredne godine "svi budu zdravi".

Egipat

U Egiptu postoji Koptska pravoslavna crkva, čiji vernici za Božić najčešće upućuju želje "Želimo da vam godina bude dobra". Posle 43 dana posta, kada prođe ponoć 6. januara, u ranu zoru 7. počinje slavlje. Prema predanju, apostol Marko je bio osnivač ove pravoslavne crkve koja okuplja oko 30 miliona poklonika na severu Afrike, s tim da među njima ima najviše Egipćana. Najvećim božićnim poklonom smatra se odora koju vernici oblače za odlazak u crkvu na liturgiju 6. januara.

Irak

Pravoslavnih hrišćana ima i u kvartovima Bagdada, gde se porodice okupljaju 25. decembra. Pre podne tog dana se ide u crkvu, a uveče sede sa komšijama, uz čaj i meze. Komšije sa kojima se organizuju proslave često su muslimani – šiiti, sa kojima razmenjuju posete. Fundamentalisti koji se protive verskoj toleranciji razorili su eksplozivom dve crkve, smeštene jednu pored druge, u bagdadskom kvartu Korada.

Rusija

"S roždestvom", čestitka je koja se čuje širom ove velike zemlje. Prema starom običaju, deca se na Božić preoblače u simbole iz božićnih priča: zvezdu, jagnje, izaslanika božje poruke. Pre praznika se ne jedu meso ni riba, ali na božićnoj trpezi zato ima svega: pečena guska, usoljeni losos, jaja punjena kavijarom. Poklone pod jelku donosi Deda Mraz. Sveštenici umesto želja za poklone, mole se za "duhovni razvoj" i život sa manje greha. Takođe, molitve se upućuju i da svi ljudi sveta dožive Uskrs.

Etiopija

Božićno jutro dočekuje se bdenjem s upaljenim svećama u rukama, a cela zajednica stoji sve vreme bogosluženja koje traje tri sata. Prethodno se u litiji obiđe tri puta oko crkve, a korak sveštenika i "debtera" – laika koji učestvuju u bogosluženju, podseća na ples.

Rumunija

Impresivan je božićni obred u pravoslavnoj crkvi: zvončići, violine, nošnje, šeširi, čizme, raskošna jelka ispred oltara prepuna poklona i topla dobrodošlica sveštenika. Božićne trpeze u porodicama su raskošne, prikladne božićnim običajima Rumuna, a pesme koledara (specifične muzičke trupe dece i odraslih) dočaravaju svu radost povodom praznika.

Mađarska

Božićna jelka se ukrašava svećama, ukrasima, kuglicama i poslasticama. Na vrh božićnog drveta, najčešće jele, a katkad bora ili smreke, postavljaju se zvezda ili anđeo. U početku se drvo kitilo prirodnim ukrasima – najčešće voćem i ručno napravljenim ukrasima. Kasnije, drvo se kiti raznim ukrasima poput skupocenih srebrnih niti, a najpopularnije su kuglice u svim bojama i sa raznim ukrasima.

Božićni ukrasi

Pored božićnog drveta, tradicionalni božićni simboli su i razne biljke poput božićne zvezde, imele i božikovine. Prave se božićni venci od zimzelenog bilja, sa ukrasima od božikovine, trakama, kuglicama.

U brojnim zemljama se i dvorišta kao i pročelja kuća ukrašavaju raznim svetlima i figurama, a često i natpisima sa dobrim željama, posebno na trgovima i javnim mestima.

Vrlo je maštovito i ukrašavanje božićnih poklona koji se umotaju u raznobojne papire, a potom ukrase trakama i mašnama. Pokloni se ostavljaju ispod božićnog drveta, često sa natpisom njegovog primaoca. Uz poklone, česte su i božićne čestitke.

Ispod drveta, pored poklona, katolici stavljaju i jasle, a svi hrišćani i božićnu pšenicu, posađenu na praznik Svetog Nikole kod pravoslavnih, odnosno Svete Lucije kod katolika, kao i razne figurice i ukrasi.

Prve jasle napravio je sveti Franjo Asiški 1223. godine u prirodnoj veličini. Jasle uglavnom uključuju štalu, često sa anđelom na krovu ili pričvršćenom zvezdom repaticom, katkad i mahovinu, a od figura postavljeni su: Marija, Josip i mali Isus, često pastiri i sveta tri kralja, a redovno i domaće životinje – krave, koze, magarci, ovce itd. Isus je položen u jasle, štala je ispunjena slamom, a obično se prave od drveta. Osim kao deo jasli, mahovina je čest poseban ukras ispod drveta, zajedno sa pšenicom.

Božićni običaji

Badnji dan i Božić, slave se 24, i 25. decembra po starom tj. 6. i 7. januara po novom kalendaru. To je praznik cele porodice i ona je tokom prazničnih dana obično na okupu. Za ovaj praznik vezani su lepi božićni običaji i ovi praznici se kod Srba najsvečanije proslavljaju.

"Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"

Božični običaji i praznovanje počinju badnjim danom tako što domaćin rano ujutru odlazi da iseče badnjak – najčešče hrastovo drvce. Na badnji dan se posti a uveče se pali badnjak. Takođe na ovaj dan se ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami, jedu se posna jela. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa badnjedanska večera na podu, simbolika sveća, oraha, meda, vina, svenoćnog bdenja u iščekivanju Božića.

U pravoslavnom svetu običaji se razlikuju od zemlje do a svaki narod je uneo sopstvenu tradiciju u proslavljanje praznika. Tako je u Rusiji običaj da se porodice okupljaju za stolom na Badnje veče a zatim sledi specijalna večera bez mesa.

Zanilmljivo je da pravoslavci u Siriji i Egiptu Božić proslavljaju slično kao i Rusi, jer su upravo ruski sveštenici doneli pravoslavlje na Bliski istok i u Afriku.

U Grčkoj, koja je prešla na novi kalendar deca na badnje veče idu od kuće do kuće i pevaju božićne pesme, a zauzvrat budu počašćeni slatkišima ili novcem. Sličan običaj postoji i kod nas.

U Bugarskoj se za badnje veče pripržema posebna večera od 12 jela bez mesa koja simbolišu 12 meseci u godini. Nakon večere svi članovi porodice ustaju u isto vreme.

U Ukrajini je najvažniji deo proslave večera na Badnje veče koju zovu Sveta večera. Prisutan je običaj unošenja snopa pšenice u domaćinstva koji je sličan našem običaju donošenja slame. Ovaj običaj se u Ukrjajini naziva diduh (dedin duh) i simbolizuje pretke i želju da godina dobro rodi.

U Rumuniji je uobičajeno žrtvovanje praseta (pečenca) ali se prase žrtvuje na dan svetog Ignatija (20. decembar, Rumuni su prešli na novi kalendar) a biće posluženo tek na božićnoj trpezi. Posebnost rumunske božićne trpeze čini "kozonaći" – kolač sa grožđicama i lješnicima. Takođe je prisutan običaj da deca za badnje veče idu od kuće do kuće i pevaju božićne pesme.

U Makedoniji, običaji su slični našim ali dečije pevanje božićnih pesama od vrata do vrata, koje nazivaju kolede pada 5. januara. Dan kasnije, na badnje veče sledi unošenje na kućno ognjište donosi božićnog drva – "badnik". Drvo se pre toga iseče na tri dijela (što predstavlja Sveto trojstvo), a sva tri dijela u kuću unese otac.

U Gruziji na Badnje veče se čeka da sat otkuca 12 puta, a zatim počinje večera uz tradicionalno gruzijsko vino.

Deda Mraz, Božić bata ili Sveti Nikola

Božićni običaj je da se ljudi međusobno daruju. Često su pokloni pripisani liku zvanom Deda mraz ili Božić Bata ili Sveti Nikola. U dosta se zemalja Sveti Nikola i Deda Mraz doživljavaju kao dve različite osobe, kao što je to recimo u državama Balkana gde je praznik (porodična slava u Srbiji – Nikoljdan) Svetog Nikole 19. decembra kada deca nalaze poklone u svojim čizmama.

Deda Mraz je u stvari varijacija holandske priče utemeljene na istorijskom liku svetog Nikole (Sinterklaas) koji je darovao 6./19. decembra. U 19. veku u Americi povezan je sa Božićem pa je vremenom preimenovan u Deda Mraza- Santa Claus ili Saint Nick. Nemačko-američki crtač, Tomas Nast, nacrtao je lik modernog Deda Mraza 1863. koji je osamdesetih godina 19. veka postao sve sličniji današnjem obliku, a dvadesetih godina 20. veka korišten je u reklamiranju i oglašivanju. Uzor za izgled je bio ruski Deda Mraz (rus. Ded Moroz) crvenog kaputa, krznenih čizama i duge bele brade, a takođe i biskupski izgled svetog Nikole.

"Father Christmas“ (Božićni Otac), bio je Deda Mrazov predak i prvi put je zabeležen u 15. veku. Bio je povezivan sa veseljem i pijanstvom. U viktorijanskoj Britaniji njegov je lik poprimio Deda mrazov izgled.

U Italiji poklone donose – Babbo Natale, koji je ekvivalentan Deda Mrazu, i La Befan – koja dolazi na Bogojavljanje i daruje decu. Priča govori da je La Befana trebalo da donese malom Isusu poklone, ali se izgubila na putu pa sad donosi poklone svoj deci.

Postoje razne verzije priče o Deda Mrazu. Priča kaže da živi na severnom polu zajedno sa svojom ženom, gospođom Mrazicom. Tamo postoje radionice u kojima vilenjaci prave igračke, a potom ih na Badnje veče Deda Mraz ukrca u svoje sanke koje vuku irvasi i tako podeli poklone deci sveta, ulazeći u kuće kroz odžak. Često deca ostavljaju mleko i keks da se Deda Mraz zasladi.

U Latinskoj Americi mire se religijska i globalizacijska strana pa tako Deda Mraz pravi igračke koje daje malom Isusu koji ih potom deli deci.

Ruska Božićna legenda

U Ruskoj pravoslavnoj crkvi još se čuva božićna legenda s početka 20. veka o neobičnom i dirljivom susretu pravoslavnog episkopa i starog siromaha.
U jednoj varoši, posle ponoćne božićne liturgije, episkop je po običaju darivao siromahe. Svi su dobili poklone, osim ubogog starca, poslednjeg u redu, jer je episkop već razdelio darove, pa ga zato pozva za svoju trpezu. Slušajući priču ovog iznemoglog siromaha sazna da je on nekad bio bogati trgovac…

"Sećam se, vladiko sveti, jedne Badnje večeri", pričao mu je starac, "kada sam išao sam na sankama u daleki grad. Noć je bila hladna, kud god da pogledaš, samo sneg. Beskrajnu tišinu jedino su narušavale zvonjava praporaca i škripa snega pod sankama. Odjednom, ugledam poveći crni smotuljak u toj nepreglednoj belini. Zastanem i priđem. Bio je to dečak. Ležao je potrbuške, pokrivši glavu rukama. Nije davao znake života. Uzevši ga kod sebe u sanke, trljao sam mu lice i ruke, umotao ga u moju bundu. I oživeo je, rođeni moj. Rekao mi je da je bogoslov, da je krenuo kući da sa roditeljima proslavi Božić. Otac mu je bio sveštenik u selu, 50 kilometara od grada. Pošao je pešice, uzdajući se u svoju mladost. Stigla ga je mećava i zalutao je. Posustalom, promrzlom, prispavalo mu se. Ali, Bog nije dozvolio da se smrzne. Odvezao sam tog dečaka kući i rekao njegovim roditeljima: ‘Primite vašeg sina živog!’ Kako li su me blagosiljali, kako zahvaljivali! Mili Bože, gde li je sad taj mališan? Šta se zbilo s njim?"

Vladika je pažljivo slušao ovu priču, ničim ne odajući uzbuđenje koje ga je zahvatilo. Kad je starac zaćutao, episkop je ustao, prišao ikonama i počeo da se moli. A zatim, okrenuvši se starcu, reče: "Ja sam bio taj dečak, bogoslov, koga si ti spasao. Neka je blagosloven Bog! Pitao si se šta se desilo s tim detetom. Vidiš i sam, Gospod me je udostojio arhijerejskog čina. A ti si taj koji mi je život spasao. Budi blagosloven!"

Vladika i njegov gost pali su jedan drugom u zagrljaj, a zatim na kolena pred ikonom Rođenja Isusa Hrista. Arhijerej se pobrinuo za siromašnog starca i on je ostao da živi u vladičanskom dvoru, do upokojenja i prelaska u carstvo nebesko.

Grci kite lađu

Po grčkoj tradiciji, na Badnji dan, 24. decembra, prema rečima oca Panajotisa, grčkog sveštenika u Beogradu, u domovima i na raskršćima naseljenih mesta svečano se ukrašavaju jelke i makete lađi starinskog izgleda.

Po verovanju, Hristos vodi brod svojih vernika. Uz to, po selima na otvorenom, kao i u nekim srpskim krajevima, zadržao se stari običaj paljenja božićnih vatri na Badnje veče, a u gradovima i kićenje jelki gde stablo simbolizuje Spasitelja, a grane apostole. Na Badnji dan grčka deca, sa okićenim malim lađama u rukama, isto kao što čine i srpska, obilaze domove u svojim mestima, pevajući radosne božićne pesme i tako najavljuju rođenje Bogomladenca. Domaćini ih zauzvrat darivaju slatkišima – objašnjava otac Panajotis.

Ruska legenda

Protojerej Vitalij Tarasjev, starešina podvorja Moskovske patrijaršije u Beogradu, priča da "kod Rusa, postoji legenda koja govori o tome da, kada se Gospod Isus Hristos rodio u Vitlejemskoj pećini, tada je sva božja tvorevina na zemlji darivala novorođenog Bogomladenca".

"Jedino jelka nije imala čime da daruje Spasitelja sveta, jer nije imala plodova, i zbog toga se rasplakala. Videvši njenu tugu, anđeo s neba skinuo je zvezdu i stavio je na vrh jelke, savetujući jelku da samu sebe daruje. Zbog toga je običaj da Rusi na Badnji dan kite jelku i njen vrh obavezno ukrašavaju zvezdom, koja simboliše Vitlejemsku zvezdu, onu koja je vodila mudrace i pastire do pećine u kojoj je Hristos rođen. Pod jelku se stavljaju darovi za decu i ukućane, jer je kod Rusa Božić najsvečaniji praznik porodice, pre svega dece i novorođenčadi", priča otac Vitalij.