Srbija među zemljama sa najmanje donora (3): Bubreg za prijateljstvo

Tadašnja novinarka NIN-a napravila je gest prijateljstva na koji malo ko i pomisli, a kamoli da se odvaži – donirala je bubreg teško oboleloj prijateljici i koleginici Ivani Janković.

U razgovoru sa Marijanom, generacijskom ispisnicom, otvoreno joj kažem da je njihova priča možda i jedini veliki gest koji se desio srpskom novinarstvu poslednjih godina, iako, naravno, daleko nadilazi esnaf i njegove probleme. U jednom intervjuu Marijana je otkrila da nije potpisala donorsku karticu. Zato je na početku pitamo kako to da je bila spremna da za prijateljicu žrtvuje bubreg, ali ne i da zavešta organe u slučaju moždane smrti?

– Tačno je da nisam potpisala donorsku karticu. Čula sam da one osim nekog reklamnog, zapravo nisu imale nikakvog efekta. Da je uvek moglo da se dogodi da umesto vas odluči neko drugi. Ne znam u kojoj meri je sada promenjen zakon, ali je onda bilo tako. Pričali su mi da je bilo slučajeva da dođe pacijent donor takoreći do operacione sale, već moždano mrtav, i da se u poslednjem momentu pojavi roditelj, supružnik ili neka tetka sa stavom: „Nemojte, on je meni rekao da to nije mislio ozbiljno.“

Pričali su da se to dešavalo više puta u praksi. Meni se čini da nema ništa surovijeg od toga, ne ispoštuje se želja donora, a čovek koji je potencijalni primalac bude vraćen sa operacionog stola. Priznajem da me je to ljutilo.

Transplantacija je obavljena u Turskoj. Da li ste u jednom momentu pomislili da ćete biti zloupotrebljeni, da će vam servirati priču da nije uspela, da se bubreg nije primio, a da zapravo vaš zdrav bubreg bude na ilegalnom tržištu organa?

– Jesam. Pomišljala sam da će moj bubreg otići nekom moćniku koji ima novaca, a da će Ivana dobiti bubreg koji nije moj.

Šta je tu sumnju pobedilo?

– Pobedila je moja želja i očekivanje da će sve uprkos sumnjama biti dobro. Na kraju krajeva, život nikad nije siguran, ni kada prelazite ulicu ne znate da li će vas neki vozač pokositi, i na trotoaru. Dakle, sve je moguće, ništa nije sigurno, a pred sobom sam imala prijateljicu kojoj je trebala pomoć.

Kao narod smo skloni da verujemo da smo saosećajni i požrtvovani, a opet pri dnu smo evropske lestvice kada je reč o broju donora. Kako to objašnjavate?

– Razmišljala sam o tome. Ne mislim da smo mi lošiji od drugih, već su drugi prosto mirnije i sigurnije živeli i veruju svojoj eliti. Pretpostavljam da je to rezultat nesigurnog vremena u kom živimo. Preživeli smo ratove, a to je uvek praćeno sa gubicima. Tu su uvek manipulacije, zloupotrebe raznih vrsta. I sa tim moja i vaša generacija živi već 30 godina unazad.

Prosto ljudi nemaju za šta da se uhvate i zato mi se čini da teorije zavera kod nas imaju toliko uspeha. Ne mogu da odlučuju ni o čemu za života, a jedino što mogu jeste da zaštite sebe onda kada su praktično mrtvi. Možda to zvuči patetično i apsurdno, ali to mi liči na neku odbranu integriteta, makar samo fizičkog i makar i posle smrti.

Ni novi zakon koji je trebalo da motiviše ljude da budu donori, nije napravio pomak. Naprotiv, sada nema čak ni tri donora na milion stanovnika.

– Zato što se mi uvek hvatamo za datume. Kampanja o donorstvu treba da se vodi u kontinuitetu, da svaki dan bude priča o tome koliko je to važno. Ovde kao da prevlađuje svest kako da se preživi dan, kako da se izgura mesec i niko ne misli o mogućnosti šta sutra može da se desi. I to nama ili nekom od naših najbližih.

Redovne kontrole i druženje

Kakvog ste sada zdravlja?

– U najboljem redu, Ivana radi, još uvek je u NIN-u, na spoljnopolitičkoj rubrici. Odlazi u redakciju, ne svaki dan, ali koliko može. U svakom broju ima tekst. I dobro je. I ja sam dobro, ona me natera jednom godišnje da odem na kontrolu.

Kontrole su kod nas ili u Turskoj?

– Samo se operacija desila u Turskoj, sve ostalo je ovde. Ivana je pod nadzorom naših lekara i ja odem jedanput godišnje. I sve je u redu.

Da li ste se bar u jednom trenutku, onako, duboko u sebi pokajali?

– Nikad, ni u jednom momentu.