Sedam godina od smrti Vladete Jerotića

Na današnji dan 2018. godine napustio nas je Vladeta Jerotić – psihijatar, teolog, akademik, književnik i duhovnik koji je svojim delom ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i duhovnosti. Njegov život je bio spoj medicine i filozofije, nauke i vere, introspekcije i strasti, a njegovo ime i danas izaziva poštovanje i duboku emociju.

Detinjstvo i školske godine – od nemirnog đaka do misaonog introverte

Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, nedaleko od Saborne crkve i Kalemegdana, mestu koje je do kraja života ostalo njegovo najdraže gradsko utočište. Odrastao je u uglednoj građanskoj porodici, ali su ga školske godine oblikovale na neobičan način – kroz bunt i nemir.

Sam Jerotić je o svom detinjstvu i ranim školskim danima govorio rečima koje najbolje otkrivaju njegovu unutrašnju borbu i put od nestaška do mislioca:

*“Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao – ‘dobar đak’. A učio sam u, zbilja, elitnim školama.

Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade ‘Politike’. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.

Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret – u mišljenju, osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo ‘ukor nastavničkog saveta’; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu – u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan ‘mislilac’ (blago ironično pomišljam na Rodenovog ‘Mislioca’), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i ‘čisto’ filosofskog.

Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog ‘ozbiljnog’ zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, ‘navijao’).

A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.“*

Ovaj dugi autobiografski citat oslikava njegovu mladalačku borbu, unutrašnje lomove i presudne trenutke koji su ga odveli u medicinu i psihijatriju.

Susret sa medicinom i psihijatrijom

Prvobitno je razmišljao da upiše teologiju ili filozofiju, ali ga je lična drama – povreda oka, zaljubljenost i tragičan gubitak prijatelja – trajno usmerila ka medicini. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a potom se usavršavao u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj.

Njegov životni poziv postala je psihijatrija, koju je razumeo ne samo kao nauku o ljudskom umu već i kao prostor gde se ukrštaju vera, filozofija i unutrašnja potraga za smislom.

Akademski rad i evropska iskustva

Boravak u Evropi omogućio mu je da upozna savremene psihoterapijske metode. Kada se vratio u Beograd, bio je spreman da spoji zapadna znanja sa pravoslavnim nasleđem. Njegova dela i predavanja odlikovala je ta jedinstvena sinteza – nauka obogaćena duhovnošću.

Teolog i predavač

Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu predavao je pastirsku psihologiju i medicinsku etiku. Njegova predavanja bila su događaji sami po sebi – u njima su se stapali filozofija, vera i svakodnevni život. Autor je više od 30 knjiga i stotina eseja i članaka.

Poslednje godine i nasleđe

Jerotić je ostao aktivan do kraja života – držao je predavanja, pisao i davao intervjue, uvek mirno i pronicljivo. Preminuo je 4. septembra 2018. godine u Beogradu, u 95. godini života.

Njegovo nasleđe je trajno – ostavio je knjige, misli i primer života čoveka koji je spajao nauku i veru, introspekciju i društveni angažman.