Episkop moravički Tihon: Vaskrs je pobeda nad smrću!

Glavna poruka Vasrksa je pobeda nad smrću. Kao što je Hristos vaskrsao iz mrtvih, postao prvi takav, tako mi očekujemo pobedu nad smrću i večni život za sve ljude, pobedu nad svim problemima i mukama ovoga sveta i uspostavljanje carstva Božijeg.

Ovo u vaskršnjem intervjuu za „Vesti“ poručuje episkop moravički i vikar patrijarha SPC vladika Tihon.

Šta za hrišćane označava Vaskrs?

– Mi hrišćani poštujemo i slavimo razne praznike iz naše istorije spasenja, božije i naše. Praznujemo rođenje Božije, praznujemo čuda koja su se desila – rođenje Hristovo. Ali, najvažniji praznik je Vaskrs. U Starom zavetu praznik Pasha je najpre bio porodični praznik starozavetnog naroda kojim su oni obeležavali izlazak iz egipatskog ropstva o kome govori Sveto pismo, i kako su robovali u Egiptu i kako su se izbavili. Kasnije taj porodični praznik postaje više hramovni, starozavetni praznik. U čekanju Pashe, u vreme Hristovo, posle
njegovog raspeća, u toku obeležavanje tog praznika, desilo se vaskrsenje Hristovo. Hristos je vasrksao u nedelju i mi sada njegovo vaskrsenje iz mrtvih nazivamo Pashom. Dakle, taj starozavetni praznik je apsolutno je nadgrađen novozavetnim vaskrsenjem Hristovim.

Koja je glavna poruka ovog praznika?

– Pobeda nad smrću, glavna poruka Vaskrsa je pobeda nad smrću. Kao što je Hristos vaskrsao iz mrtvih, postao prvi takav, tako mi očekujemo pobedu nad smrću i večni život za sve ljude, pobedu nad svim problemima i mukama ovoga sveta i uspostavljanje carstva Božijeg. Za nas je Vaskrs, osim što istorijski poštujemo taj događaj, slavimo ga, za nas je on simbol pobede nad smrću i prelaska iz ovog mukotrpnog i bolnog sveta u večni život i večnu radost.

Srbi na Kosovu i Metohiji poslednjih godina, da ne kažemo decenija pokušavaju da ostanu i opstanu. Šta bi ste im poručili za ovaj Vaskrs?

– Kaže Sveti Sava u besedi o pravoj veri u Žiči: „Položite svu nadu na Boga i držite se prave vere njegove“. To su poruke istorijske koje mi vekovima držimo kao Srbi. Naše nasleđe na Kosovu i Metohiji je veliko. Naši arhiepiskopi, ktitori, patrijarsi, kraljevi, carevi.. oni su mnogo ulagali u lepotu i umetnost. I mi smo hrišćanski narod koji je uzrastao u hrišćanstvu preko umetnosti, preko lepote. Građeni su prelepi hramovi, prelepe scene su oslikavane, freske i mnogo toga drugoga, i naš narod, kako je uz lepotu uzrastao, on malo i duguje
toj lepoti i mora da čuva tu lepotu. I sada, kada neko nema ništa, lakše mu je da donese neke odluke jer nije obavezan prema svom nasleđu. Mi Srbi, što bi rekao pesnik „Gde da čergam sa Visokim Dečanima“. Dakle, teško je ostaviti lepotu, teško je ostaviti velike i značajne civilizacijske vrednosti. Na neki način dugujemo tim vrednosti, a sada te vrednosti očekuju od nas da ih čuvamo.

Nedavno ste se vratili sa Kosova. Koju poruku donosite?

– Bio sam sa prijateljima u Pećkoj patrijaršiji i mi smo služili, molili se Bogu u našoj velikoj svetinji, grobnom mestu mnogih arhiepiskopa i patrijarha. I nismo mogli da osetimo težinu boravka, ali smo osetili lepotu. I mnogo ljudi je tih dana dolazilo, da se ukrepi, da se pomoli Bogu u toj svetinji i sve ono što bih ja mogao da kažem njima već govori sama svetinja i sami ti sveti manastiri.

Ipak, malo-malo pa se dogodi pa da su ti hodočasnici na meti, česta su hapšenja. Da li to ukazuje na jasnu poruku Prištine?

– To su svakako poruke. Ali mi treba da u što većoj disciplini, u što većem miru idemo u naše manastire i da sa što većom ljubavlju poštujemo naše svetinje.

Priča o srpskoj kulturnoj baštini, svetinjama SPC je poslednjih godina aktuelizovana pokušajima prisvajanja?

– Kroz istoriju sveta nema ništa dugoročno stabilno bez nekog napora i ulaganja. Ako mi nešto volimo i ako je naše, a nedovoljno se trudimo da tu ljubav pokažemo ili nismo u istorijskoj situaciji da tu ljubav pokažemo, onda nam drugi to uzimaju. To je bilo u ranijim periodima i tako je i danas. Moramo voleti naše svetinje, moramo voleti našu baštinu. Moramo ulagati u našu baštinu i jedino tako je možemo odbraniti. Ako ne budemo dobro branili našu baštinu i naše nasleđe drugi dođe i prisvaja. Tako je u celom svetu.

Plašite li se upravo tog prisvajanja istorije. Sve više je albanskih istoričara koji za mnoge srpske crkve tvrde da su njihove?

– Naši naučnici, naši istoričari: istoričari umetnosti, književnosti, teolozi mnogo dobro su obradili našu baštinu, naše manastire, naše nasleđe. I samo treba to što je već dobro obrazloženo da dublje uđe u naš narod, a istovremeno da uđe dublje i van našeg naroda. Treba da se ulaže u kvalitetne monografije za strance, da se o tome prave filmovi, da se radi sve ono što neki drugi rade u vezi sa svojom baštinom. To je po meni način da mi budemo bezbedniji, dakle samo velikim posvećivanjem našoj baštini, onako kako i drugi narodi rade. Ništa mi tu nemamo posebno da izmišljamo, već šta drugi rade, da radimo i mi.

Srbi na Kosovu, posebno poslednjih godina doživljavaju poprilično neprijatnosti, ukinute su im brojne institucije. Ali, oni i dalje ostaju i opstaju. Šta je po Vama razlog da ne idu pod svim ovim pritiscima?

– Velike vrednosti obavezuju čoveka. Teško je ostaviti lepotu. Teško je ostaviti vekove i vekove. Naš narod ume i da trpi, ume i da čeka, ume i da se moli Bogu u tom trpljenju i čekanju i u nekoj meri je tako i danas.

Dugo godina ste bili na čelu „majke korena i glave“ srpske crkve, manastira Studenica. Šta za Srbe znači ovaj manastir?

– Manastir Studenica je Nemanjina zadužbina koju je uradio u periodu kada je bio duži mir nego što je to bilo u ostalim periodima njegove vladavine. Posle povraćaja svoje dedovine, Duklje i Dalmacije, Nemanja Stefan je napravio ugovor sa Dubrovnikom posle čega je nastao jedan period stabilnosti gde je on mogao mnogo da uloži u manastir Studenicu. I Studenička crkva je danas jedan od najbolje sačuvanih srednjovekovnih objekata na svetu. On je zamislio da to bude njegovo grobno mesto i njegove porodice, tu je bio monah, odatle otišao u Svetu Goru i kada se upokojio odatle se njegovo telo vratilo u Studenicu. I
Sava i njegov brat, Stefan Župan, kasnije Prvovenčani tu su dakle bili monasi, a kasnije je gradio Žiču. Dakle, Studenica je mesto gde je Nemanja živeo kao monah, gde je živeo Sveti Sava kao monah, gde je Sveti Sava pisao tipih Službu Svetom Simeonu, njegovo žitije, i to je manastir iz koga su se posle neke stvari izrodile.

Gledajući kroz vekove koja je po Vama simbolika samog manastira Studenica? Šta ona znači za Srbe, ali i hrišćanstvo?

– Studenica je Nemanjina grobna crkva, zadužbina, Savin manastir gde je bio iguman i gde su se u tišini radile mnoge kvalitetne stvari koje su se posle pokazale kao mnogo velike. Kaže Dominitijan, Savin učenik, kad piše Žitije Svetog Save: „I Bog bi narečena ova arhimandrija od koje ovaj bogoljubac osnova arhiepiskopiju žičku“. Studenica prethodi arhiepiskopiji žičkoj i tom slavnom periodu koji se upravo u velikoj meri posle ostvario na Kosovu i Metohiji. Dakle, posle Studenice nastaje Žiča, a metoh Žiče pored Peći tu se
sahrani Arsenije, Savin naslednik i to je Pećka Patrijaršija.

Koji je značaj vere, posebno u ovom današnjem trenutku koji je sve samo ne jednostavan?

– Značaj našeg hrišćanstva, našeg pravoslavlja, naše vere je u tome da u obilju naglih promena budemo stabilizovani i da nas te promene ne oduvaju i ne razbacaju svuda. I duhovno i fizički. Dakle, molimo se Bogu da nam pomogne da izdržimo sva iskušenja i ako tako radimo onda postajemo i sposobniji i jači da izdržimo ta iskušenja.

Koliko je to važno upravo u ovom trenutku gde stvari uopšte nisu jednostavne?

– Što je globalna situacija teža to je ovo važnije, da se vežemo za molitvu i da, kako kaže starac Siluan: „imamo duhovni mir bez koga nema spasenja“.

Završili ste Fakultet primenjenih umetnosti. Šta je odlučilo da se zamonašite?

– Ta veza se otvarala kroz godine kada sam studirao, malo po malo i na kraju sam došao tamo gde sam došao. Nemam neko razumsko objašnjenje. Više je to unutrašnje traganje za carstvom božijim.

Do sada ste objavili više značajnih naučnih radova iz oblasti teologije. Jedan od njih se ističe, proučavanje značaja ikonostasa i ikona?

– Značaj crkvene umetnosti, a prevashodno ikone Hristove je u tome da nas ona uči da ispravno gledamo na našu veru. Dakle, Bog je ličnost. Hristos se rodio kao čovek i mi možemo prikazivati njegovu ličnost jer je živeo u ovome svetu, postao jedan od nas, i imamo, kao hrišćani koji mogu da prikažu i ikonu Hrista i svetitelja, imamo veliku šansu da preko umetnosti edukujemo vernike. Naš čitav narod se pre više vekova edukovao upravo preko umetnosti. Naši vladari i patrijarsi, kraljevi, arhiepiskopi… ulagali su mnogo u crkvenu umetnost jer se pokazalo da ta umetnost vaspitava narod da bude hrišćanski, da ima hrišćansku kulturu. I mi zaista imamo taj slavni period srednjovekovne umetnosti gde se pokazalo koliko je ikona i ikonografija moćna i koliko je jedan medij za prenošenje mnogih i mnogih poruka. Naša umetnost je dobro proučena i ko počne da se malo bavi time on vidi koliko je tu bilo poruka kroz taj medij dato našem čoveku u to vreme.