Život i svetinja iznad svakog zla

Radost susreta preplavi ove ljude, u njima nema osude zbog sopstvenog položaja, ali nema ni slobode u kojoj bi živela njihova deca.

Pustom ulicom Dimitrija Tucovića prolazi vozilo Kfora i na njemu zastava Republike Albanije. Ne znaju put, vraćaju se unazad, gledaju prema crkvi i odlaze. Red zidova starih sagorelih srpskih kuća, red belih novih albanskih vila. Naselje se naslanja na grad. Iz neomalterisane povratničke kućice vije se dim – jedini dim u ovom delu mesta Belo Polje kod Peći.

Kako im pokucati na vrata, ko je unutra, hoće li se uplašiti, je li sramota prekinuti njihovu tišinu i izolovanost?

„Evo mene za deset minuta”, javlja se sveštenik Dragan Radovanović, čiji se parohijski dom i Crkva Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, poznati i kao Stara mitropolija, nalaze u srcu Peći. Dolazi još jedan usamljeni čovek, iz savršeno pustog grada, koji, naročito ovih dana, na sve strane vrvi od života, ali on i njegova pastva u tom životu ne učestvuju.

Metohijski i kosovski sveštenici koji žive po gradovima su savršeni usamljenici i sav teret izgubljenog urbanog života, nasleđa i budućnosti prelama se kroz ove ljude.

„Jesi li se razboleo, oče?”, pitam sveštenika Stanišu Arsića iz Prištine.

„Ne, nego nemam s kim da progovorim, pa mi se glas promenio”, odgovara.

Trajko Vlajković, sveštenik usamljenik iz Uroševca, sve je pretvorio u dobrotu: „Ispitivao me inspektor u policiji šta će se pevati na slavi. Bio je jako fin i ljubazan.”

Objašnjenje da se takva pitanja nisu ni u logorima postavljala jednostavno nije čuo. Otac Nebojša Sekulić je samac u Istoku, ima četiri sina i ćerku, on se u svojoj pustinji brani duhovitošću i rađanjem. Kad otac Vladan Vukosavljević zazvoni u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu vazduh treperi od mržnje…

Belo Polje je parohija oca Dragana. Stiže s celom porodicom: „Evo, da malo izađemo”, govori dok otključava hram belopoljskih Srba.

Nekadašnje naselje s nekoliko stotina kuća dva puta je paljeno i stradalo – prvi put 1999, kad se herojskim otporom istakao meštanin Miloš Ćirković, i drugi put u pogromu 17. marta 2004. Predvodnik rulje koja je tog dana palila i uništavala obnovljene kućice potegao je nož na jednog Srbina. Ubila ga je jedna američka policajka.

„Sredili smo oltar, bio je neki beton, pa smo stavili ploče, da liče na ove stare”, govori otac Dragan dok odlazi iza novog ikonostasa. Ništa, sem zidova i novijih fresaka, ovde nije ostalo. Zapisi govore da je postojala zbirka ikona, a među njima i ikona Majke Božije iz 14. ili 15 veka. Mnogi je i danas traže, izgleda da je zauvek nestala ili je završila na crnom tržištu.

„Ovaj spomenik smo podigli, ovaj stari krst ispravili”, nastavlja otac Dragan ispred hrama na starom groblju.

Predanje govori da je od Kosovskog boja, a mnogobrojni nadgrobnici, stari stotinama godina, tonu u zemlju načeti ljudskom rukom i vremenom. Ostalo je tek nekoliko velikih krstova bez natpisa. Ispod oltara leži polomljen grob Milice S. Popović iz Velike, umrle 1919.

Malo dalje je groblje novijeg datuma, profesorka Mitra Reljić popisivala je ono što se moglo pročitati na polomljenim grobovima Pavlovića, Arsenijevića, Perovića, Cerovića, Stošića… Kod ovih poslednjih na belom polomljenom krstu zapisano je ko je ubio dečaka Lazara, da je to bilo greškom „u planinu kod ovaca” i da je ubici oprošteno „u razvoj duše”, jer je jedinac u majke. To je bilo pre ravno sto godina, srpska zajednica je unutar sebe imala snage za praštanje i opstanak.

„Uđosmo u sobicu, gde je na dotrajalom, sirotinjskom kauču ležala zaklana Marica”, zapisao je u svom dnevniku mitropolit Amfilohije te kobne 1999. godine.

Silovali su je i ubili pred majkom, a kod meštana se sačuvala priča da je mitropolit ovu nevinu žrtvu odneo i sahranio iza oltara Pećke patrijaršije. U svojoj zgusnutoj istoriji, u proteklih 25 godina, Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice pamti dva potpuna uništavanja i dve žrtve: heroja Miloša Ćirkovića i mučenicu Maricu Mirić.

Sveštenik Dragan zna da je drama ovog groblja i mesta usko povezana sa svetinjom u kojoj služi i da su strašne žrtve ostavljene i njemu da ih čuva i pominje u molitvama i sećanjima. Da pamti kako su čekali u bazi italijanskog Kfora da se slegne vatra od pogroma i da se kuće drugi put unište za manje od pet godina.

Beli dim iz kućice preko puta ide u vedro nebo prema Prokletijama i belopoljskim planinama. Veliki crno-beli mačak sedi u urednom dvorištu. Ponovo dilema: kako ući u ovaj usamljeni dom, hoće li se uplašiti? Kucam, a glas s druge strane uzvikuje: „Ajde, ajde, slobodno!” Nema bojazni, nema straha, samo radost i gostoprimstvo. Ovo je dom Miljkovića, Rajke i Vinka. Sve se pretvorilo u osmeh, domaćica je odložila igle i dopola ispletenu čarapu.

„Mi stari ovde, deca za poslom”, kaže Rajka.

Jedanaest godina su proveli u izbeglištvu „po tuđim kućama”: Kragujevac, Kraljevo, Podgorica… Sve je to prošlo kroz njih, a onda je Vinka „povuklo nešto” i odlučili su da se vrate Belom Polju. Njegov otac je iz Crne Trave, došao je da zida „Metohiju”, hotel u centru Peći. Tu je našao suprugu poreklom iz Berana i ostao zauvek. „Metohija” se danas zove „Dukađin” i od podizanja je bila i ostala najlepša zgrada u Peći. Potomci njenih graditelja tamo više ne idu.

Zvoni mobilni telefon, javlja se Rajkina prijateljica.

Na pitanje „koliko vas ima u Belom Polju” kažu: „da se izbrojimo” i počinju redom –imenima i završavaju s troje dece koja idu u školu u obližnji Goraždevac, „tu je stalno dvadesetak duša”.

Miljkoviće najviše boli prodaja kuća i imanja, mnogo je vremena prošlo, mnogo sirotinje i izbeglištva, sve može da se razume, ali „ostavi, bre, tih pet ari kuće i okućnice!”, govori Rajka onima koji prodaju tu pored njih.

Radost susreta preplavi život ovih ljudi, u njemu nema ni suda ni osude zbog sopstvenog položaja, ali nema ni slobode u kojoj bi živela njihova deca. Odlazimo i sve se vraća u trpljenje, u iste navike i poredak savršene izolacije, u strahove noći koju treba preživeti. Na sedištu našeg automobila tople bele vunene čarape s čudnom šarom, a beli dim iz povratničke kućice Miljkovića ide preko crkve i groblja kao da je tamjan i kao da je sam život.