Srbiju voli decenijama

Humanost nema naciju ni granice, to treba svakog dana ponavljati i učiti mlada pokoljenja međuljudskoj solidarnosti, jer ako ona nestane – čovek je doživeo poraz i on, kao socijalno biće, postaje gori od životinja, kaže u razgovoru za „Vesti“ Barbara Pastorelo, penzionisana učiteljica iz Vićence u Italiji, objašnjavajući za naš list „tajnu vezu“ koja je neraskidivo spaja sa našim narodom.

Tokom svog radnog veka uvek je gajila posebne emocije prema đacima iz Srbije. Otkriva da ta ljubav vuče korene još iz Drugog svetskog rata kada je njen otac Olivijero Pastorelo, italijanski oficir koga su nacisti zarobili jer je odbio da se bori na strani nemačke okupatorske vojske, prolazio vozom smrti kroz našu otadžbinu. Bilo je to putovanje u jednom pravcu, poslednja stanica je bio logor smrti. Olivijero se prethodno iz Mostara sa italijanskom kraljevskom vojskom, prebacio na Kosovo i Metohiju, gde je zarobljen i vozom, sa drugim oficirima i vojnicima, otpremljen za Nemačku.

Voz se negde u Srbiji zaustavio usred polja, na otvorenom, prepričava Barbara ono što je slušala kasnije od oca. Zarobljenici su ugledali srpske seljanke kako okopavaju njive, dok su neke čuvale ovce. Sinula im je ideja da napišu razglednice koje su imali kod sebe i da ih bace tim ženama, u nadi da će se one sažaliti i poslati ih na odredište. Svi su imali samo jednu želju – da obaveste porodice da su živi i da su zarobljeni. Udarali su u drvena vrata voza kako bi privukli njihovu pažnju, a onda su dopisnice izbacili kroz otvore na vagonu. Voz je zatim nastavio dalje. Videli su da su Srpkinje mudro sačekale da lokomotiva nastavi dalje, a onda pokupile razglednice.

Barbara prenosi očeve reči da su sigurno odmah shvatile o čemu se radi i pomislile su da je to, možda, poslednja želja tih nesrećnih putnika. Da je sigurno tako pokazalo se nekoliko meseci kasnije kada su posle dugog putovanja razglednice stigle na adrese porodica zarobljenih italijanskih vojnika. Tako su njihovi najmiliji saznali šta se dešava sa njima, a tek kasnije su stigle informacije od Crvenog krsta.

– Moj otac nikad nije zaboravio taj humani gest, to ljudsko u čoveku, tu empatiju srpske žene, seljanke prema ratnim zarobljenicima. Dobrota je zaista najmoćnija sila, koja briše sve podele. Ja i danas osećam i dugujem veliku zahvalnost srpskim ženama, seljankama, na njihovoj plemenitosti i dobroti – ističe Barbara.

Nastavlja da priča o ocu koji je bio oficir brdske artiljerije italijanske kraljevske vojske, kada je 1939. otišao na letnji kamp.

– Tom prilikom je upoznao moju majku Piju. Izbija rat i on odlazi u Dalmaciju. Ostaju u kontaktu, dopisuju se, vraća se 1940. u Italiju, ali ga ponovo šalju na prostor bivše Jugoslavije, u Rijeku, Split, Zadar, Mostar, a posle stiže i na Kosovo i Metohiju. Nastavljaju da se dopisuju. Kad je došao na odsustvo odlučuju da se venčaju 4. avgusta 1943. i na bračno putovanje odlaze u Padovu, a posle na jezero Garda – priča Barbara.

Nažalost, ratni vihor je srušio snove mladenaca.

– Mama ga 4. septembra ispraća do Trsta, njega komanda šalje u Rijeku. Kada je 8. septembra Italija kapitulirala, mama gubi svaki kontakt sa njim, gubi mu se svaki trag i nije bilo nikakvih vesti o mom ocu. Njega su 11. septembra zarobili Nemci jer nije prihvatio da se bori na strani fašista. Nacisti su ih smatrali neprijateljima zato što su ostali verni kralju, koji je brodom otišao u Afriku. Mog tatu su ukrcali u stočni vagon s ostalim zarobljenicima i kompozicija je krenula put Nemačke. Svoj rođendan, 23. septembar, dočekao je u vozu smrti. Za Nemačku su krenula dva voza, jedan za Berlin, a drugi za Nirnberg. Iz voza za Berlin niko se nije vratio, niko nije preživeo, a srećom moj otac je bio u vozu za Nirnberg – priča Barbara.

U kazamatu Ane Frank

Naša sagovornica navodi da su njenog oca odveli prvo u Nirnberg, a kasnije u Bergen Belsen, u kazamat gde je stradala i čuvena Ana Frank, čiji je dnevnik napisan u skrovištu stekao svetsku slavu.

– Moj otac je preživeo bombardovanje Nirnberga. Sećao se kako je grad bio osvetljen od bombi. Oslobodili su ga Kanađani 25. avgusta 1945, ali italijanski vojnici su morali izvesno vreme da provedu sa oslobodiocima i 11. septembra je stigao u Vićencu. Pričao je da su u zarobljeništvu jeli kilogram krompira dnevno, dok su ostali, obični zarobljenici, jeli samo hleb. Kao zarobljenik u Nirnbergu radio je u fabrici koja je proizvodila osigurače za bombe. Kada su saznali da će posle tim bombama bombardovati italijanske gradove, niko od italijanskih zarobljenika nije hteo više da radi – ističe Barbara Pastorelo.

Retko pričao o ratu

Kad se vratio kući, Barbarin otac se 1. oktobra 1945. zaposlio u farmaceutskoj industriji Zambon kao državni službenik.

– Ja sam se rodila ubrzo, 29. maja 1946. u Vićenci. Napustio nas je 28. oktobra 2007. Rat ga je naučio da ceni svačiji ljudski život i o njemu nije voleo da priča, jer je govorio da ne želi da govori o smrti – seća se ova vitalna 78-godišnjakinja.

Bomba uništila fotografije

– Od uspomena u vidu fotografija sa venčanja mojih roditelja ništa nije sačuvano, jer je u bombardovanju Vićence pogođen kovčeg u kom je bio album sa slikama sa venčanja – sa tugom konstatuje sagovornica „Vesti“.

Spasao tri Jevrejina

– Moj otac je jednom prilikom spasao tri Jevrejina. Kad se noću vraćao praznim kamionom sa vozačem zaustavila su ih tri čoveka. Shvatili su odmah da su Jevreji. Oni su zamolili mog oca i vozača da ih odvezu do Splita, na brod za Izrael. Tu je moj otac položio ispit iz ljudskosti, umesto da ih preda nacistima, odvezao ih je na brod rizikujući sigurnu smrt streljanjem. Običan čovek nije rođen da bude zver, naređuje mu se da to postane, govorio bi moj otac – priča Barbara Pastorelo.