Život nije sabotaža

Čovek ne treba da bude talac sopstvenih iluzija, ali isto tako niko mu ne može oduzeti pravo da sanja. Ravnoteža između želja i mogućnosti, mašte i jave deo je recepta za bezbrižan život, poručuje u razgovoru za „Vesti“ Violeta Zoraja, psiholog i psihoterapeut iz Beograda, dobro poznata našim čitaocima po preciznim i slikovitim analizama raznih društvenih boljki.

Naša sagovornica otkriva šta sve muči osobe svih generacija koje joj se obraćaju za spas.

– Najčešći razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju da potraže stručnu pomoć su manjak samopouzdanja, razne nesigurnosti na ličnom i profesionalnom planu, kao i u partnerskim odnosima, anksioznost, napadi panike, osećaj nedovoljne vrednosti i bitnosti, razna depresivna stanja, usamljenost… Mnogi mi se obraćaju zbog nemogućnosti stvaranja i održavanja stabilnih veza i odnosa, razvoda, problema u komunikaciji, ali i zbog toga što ne mogu da postave granice sebi i drugima. Na psihoterapiju dolaze kada ne žele ili ne mogu sa tim da se nose sami.

Zašto je dragocena psihoterapija i na koji način ona može da zaceli rane na duši savremenog čoveka?

– Na psihoterapiji se, pored rešavanja aktuelnih emotivnih i praktičnih problema, bavimo i dubinskim procesima, tragamo za istinom, bavimo se potisnutim sadržajima, osvešćujemo psihološke mehanizme odbrane. Tragamo za razlozima i uverenjima koji stvaraju i održavaju problem, pokušavamo da razumemo ono što je bilo, da prihvatimo i prigrlimo sebe onakvim kakvi jesmo, učimo da upravljamo emocijama. Psihoterapija je proces tokom kog se između klijenta i terapeuta gradi i stvara odnos u kom se klijent oseća potpuno prihvaćeno i sigurno, a u toku koga terapeut pomaže klijentu da savlada prepreke koje ga blokiraju.

Stres kao pretnja

Kako se zaštiti od stresa?

– Potrebna nam je i sposobnost za toleranciju na frustraciju, da ne bismo odustajali od svojih ciljeva i želja kada naiđemo na prepreke, da budemo sposobni da podnesemo neuspehe i granice, da korigujemo ono što možemo i naučimo da menjamo strategije. Značajna je i sposobnost za toleranciju na ambivalenciju uz koju osoba, i pored negativnih osećanja prema nekoj osobi ili aktivnosti, bude u stanju da odluči da li će u tome ostati ili neće. To joj pomaže da ne sabotira sebe i ne odlaže donošenje odluka. Potrebno je da razvijamo i volju i inicijativu kao motore i pokretače psihe.

Ko vam se sve obraća za stručnu pomoć?

– S obzirom na to da iza mene stoji višedecenijsko bavljenje ovim poslom, što bazično kao psihologa u razvojnom savetovalištu, a naknadnim obrazovanjem i kao psihoterapeuta za rad sa problemima adolescentnog i odraslog doba, javljaju mi se roditelji sa razvojnim problemima i problemima u ponašanju njihove dece, kao i zbog izazova samog roditeljstva. Adolescenti se sve više sami obraćaju sa željom da razreše dileme koje ih u periodu separacije, individuacije i građenja sopstvenog identitete muče. Briga o mentalnom zdravlju je nešto što je u usponu

Muke dijaspore

Zbog čega naši ljudi u rasejanju nemaju mirnog sna?

– Egzistencijalni problemi, finansijska nesigurnost, neizvesnost da li će zadržati posao česti su problemi koji, manje-više opterećuju sve ljude danas, bez obzira na to gde žive. Jedna starija gospođa mi se, recimo, javila sa molbom da je posavetujem kako da ubedi svog sina i snahu da sa decom pričaju na srpskom, a ne na nemačkom jeziku. Rekla mi je da ne može da se pomiri sa činjenicom da njeni unuci ne znaju maternji jezik.

Savremeni čovek je bombardovan sa svih strana, pa nam se ponekad čini kao da smo u rijaliti programu. Kako to tumačite?

– Ljudima danas nije lako. Došlo je do devalvacije svih vrednosti. Ono što je bila vrednost i granica dobrog ukusa, nažalost, više nije. Prolazimo kroz epidemiju samodovoljnosti i narcizma, usamljenosti, neukusa i perverzije. Postavlja se pitanje smisla odnosno besmisla života koji trenutno živimo, gde je sve senzacija, što u medijima, što u politici i društvu i to je postala roba kojom se trguje. Trenutni globalni interes je da bude tako, da se sve relativizuje, a posledice kao obični ljudi već osećamo – zaključila je Violeta.

Spokojniji život

Šta biste savetovali našim čitaocima, odnosno, šta treba da promenimo i kako treba da se ponašamo da bismo što spokojnije živeli i jutro dočekivali s osmehom na licu?

– Ono što se tokom bavljenja psihoterapijom pokazalo jeste da je čoveku mnogo lakše kada shvati da ne mora da prati diktate koji mu se trenutno globalno nameću da bi njegov život imao smisla i kada prihvati da je sasvim O. K. biti nesavršen. Oslobađajuća je spoznaja da nas greške koje pravimo u životu ne definišu kao ličnosti, da imamo prava da se zauzmemo za sebe i svoje potrebe i da nam ne treba potvrda drugih da bismo znali da vredimo. Bilo bi dobro da verujemo malo više sebi, našim tradicionalnim vrednostima, da se okrenemo porodici, živoj komunikaciji, da se družimo, čitamo knjige, šetamo, što više smejemo, obradujemo nekog… Treba da prestanemo da se takmičimo sa svakim i svačim, važno je postaviti pred sebe realne ciljeve, naći balans između obaveza, posla i odmora. Najbitnije je da, pre svega, više i puno volimo i imaćemo velike šanse da se ujutru budimo sa osmehom i nadom u bolje danas. Za sreću nam malo treba…

Kako sačuvati razboritost

Čime čovek 21.veka treba da se „naoruža“ kako bi se što bezbolnije suočio sa teškoćama?

– Bez obzira na to u kom veku živimo, da bismo psihološki, emocionalno „zrelo“ reagovali u raznim životnim situacijama i raznim ulogama koje nam život nameni, potrebno je da imamo razvijene određene sposobnosti.Tu mislim na sposobnost za neutralizaciju, odnosno sposobnost da održimo svoje mišljenje razumnim, tako što ćemo ostati trezveni u emotivno nabijenim situacijama, razboriti, realni i razmišljati „hladne glave“. Značajna nam je i sposobnost za refleksiju, promišljanje, da malo odstupimo i promislimo kako ćemo se ponašati. Neophodna nam je i sposobnost da razmišljamo o svom unutrašnjem svetu, da prihvatimo i razumemo da i drugi imaju svoje želje, potrebe, uverenja i namere. Da smo sposobni da realno, celovito sagledamo stvarnost i imamo realna očekivanja od sebe i drugih, da prihvatimo ograničenja.

Terapija nije bauk

Primetno je da se ljudi oslobađaju predrasuda da je sramota potražiti pomoć psihoterapeuta?

– To je činjenica koja me raduje. Obraćaju se osobe svih generacija iz različitih socijalnih grupa, a interesantno je da sam poslednjih godina sve češće u kontaktu sa našim sunarodnicima iz dijaspore. Zahvaljujući modernim tehnologijama, psihoterapiju je moguće sprovesti online na relaciji Beograd – Toronto, Beč, Sidnej, Pariz, Minhen, Frankfurt, Berlin, Cirih, Lozana……Život u dijaspori nosi sa sobom specifična, brojna iskušenja. Recimo, jednog gospodina, koji je ostvario briljantnu karijeru u zemlji u kojoj živi i radi skoro 30 godina, muči nostalgija za rodnim gradom, a najviše osećaj krivice što nije proveo više vremena sa roditeljima, iako im je, dok su bili živi, obezbedio bezbrižan život. Ima i onih koji i dalje tragaju za identitetom, ne uspevaju sebe u potpunosti da pronađu ni u svojoj novoj domovini, niti u zavičaju, gde se, posle izvesnog broja godina osećaju kao gosti.