Vapaj za mir!

Ova knjiga je od početne ideje pisana kao najcrnja i najiskrenija antiratna poruka, kao lično iskustvo, vapaj jednog od učesnika, u ime miliona jadnika na celoj planeti.

Ovako počinje razgovor za „Vesti“ prof. dr Mirko Šošić, akademik Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske pravdajući razloge zbog čega se upustio u pisanje knjige „Život u ratu (Doktori u ratu)“, potresno svedočanstvo o 20. veku.

Prof. dr Šošić je nekadašnji profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, jedan od doktora koji je početkom rata u BiH osnovao Ratnu bolnicu na Palama, ali i dečak koji je sa svojim roditeljima u Sarajevu preživeo golgotu Drugog svetskog rata.

Neprekidni sukobi

Na koricama knjige stoji da je reč o „autobiografskim fragmentima“, a zapravo je reč o potresnom svedočanstvu o ratu, o tragediji Srba u Bosni u 20. veku?

– Prihvatio sam taj naziv na predlog prijatelja, akademika Branka Letića. Nisam želeo da knjigu pretvorim u „autobiografiju“ zato što bih time izneverio osnovnu ideju o antiratnoj knjizi i ratu kao nesreći. A, dvadeseti vek je vreme stradanja Srba i drugih naroda. Međutim, ima se utisak da i 21. vek sa ovim ratovima u Ukrajini i Izraelu i svim prepucavanjima kod nas definitivno dele svet i vode narode u neprekidne, nove sukobe. Kao dete u vreme Drugog svetskog rata, taj užas sa doživeo kroz pojmove koji se danas moderno nazivaju „ključne reči“: strah, glad, tiranija, nepravda, ljudska beda, gubitak dostojanstva. Nažalost, ove „tagove“ možemo primeniti i na svaki prošli, današnji, ali i sutrašnji ratni sukob na planeti.

Da li neko želi da čuje ovaj vapaj za mir?

– Da li neko želi da to čuje? Nisam siguran. Mislim da taj vapaj unesrećenih žrtava iz rata ne može da bude popularan u bilo kojoj zemlji, mada imam utisak da se poslednjih desetak godina kod nas Srba odnos prema žrtvama rata menja u pozitivnom smeru. Manje je komentara i fraza da su priče o ratu „dosadne“, da im je dosta „prvoboraca“ ili kako su ranije, ironično nazivali učesnike Odbrambeno-otadžbinskog rata – „dosadnim Soluncima“. Nove generacije shvataju da se sloboda jako teško stiče, a veoma lako gubi.

U knjizi ukazujete da je rat „najbolji poligon za ispitivanje ljudske prirode“?

– Sa ratom i u ratu se ljudi menjaju. Njihovo ponašanje i postupci se prilagođavaju ratu. Oni igraju voljno ili instiktivno svoju ulogu u ratu, onako kako njima odgovara ili kako je to u interesu čoveka kao pojedinca ili u interesu, društva, vlasti, nacije… Menjaju svoj odnos prema prijateljima, komšijama, rodbini. Menjaju svoje životne stavove, nekada mali neugledni u ratu postaju izrazite „patriote“, „demokrate“ – ljudi koji naplaćuju umišljene dugove, izravnavaju neke nepravde svoje ili svoje okoline, postaju postaju osvetnici, siledžije koje ne prepoznaje ni vlastita okolina, rodbina. Otimaju pljačkaju, a neki postaju i zločinci. Koliko je to posledica odsustva reda, vlasti, pravde, a koliko je to posledica onog negativnog što čuči u svakom čoveku to je teško reći.

Kao ratni hirurg gledali ste onaj najužasniji deo rata. Koja Vas je ljudska drama najviše pogodila?

– Ako je tako nešto uopšte moguće ilustrovati kroz sudbinu samo jednog čoveka onda je to priča o Mladenu G. Stigao je u bolnicu u oktobru 1992. godine sa povredom kičme od gelera. Bio je bivši olimpijac u disciplini trčanju na skijama i gađanju puškom i ako sam kada pomislio na inkarnaciju grčkih atleta sa izvajanom muskulaturom i telom sa grčkih skulptura to je bilo u tom momentu. Ali, oštećenje kičme je prouzrokovalo neizlečivu nepokretnost. Bio je osuđen na život u kolicima i tuđu negu. Kada se oporavio prebačen je u Slankamen na rehabilitaciju gde je dugo ležao sa desetinama drugih ranjenika isti sudbine. Sledeće mesece i godine proveo je u kolicima po raznim banjama. Pratio sam njegovu sudbinu sve dok mi nisu javili da se ubio ne želeći da živi kao invalid. U ratu je bilo na hiljade mladih ljudi sa povredama kičme, nepokretnih, sa sudbinom sličnom Mladenu G.

Oduzet od straha

A kada je reč o Drugom svetskom ratu. Koja slika se dečaku ureže u sećanje da je i danas vidite?

– To je slika iz marta 1945. godine. Osećaj oduzetosti od straha. Bio sam na zadnjem sedištu motora, bolestan, otečen od upale zuba. Vozio me je komšija, Hrvat, iz zgrade gde smo živeli. Išli smo doktoru, ali je od ostalih stanara dobio „zaduženje“ i da vidi šta se dešava u gradu jer je u jednom trenutku zavladala stravična tišina. Do zubara smo išli glavnom ulicom u kojoj je celom dužinom, sa obe strane bio drvored kestena. Na svakom od tih stabala je visio po jedan čovek, naravno Srbin. To je bio poznat zločin pred sam kraj rata 28. mart 1945. Drugi događaj koji mi se urezao u sećanje je ulazak Nemaca u Sarajevo 15. aprila 1941. I danas ih vidim kako „paradno“ marširaju, prolaze glavnom ulicom Vojvode Putnika gde smo stanovali. Sedim na prozoru i kao hipnotisan gledam tu vojsku i slušam ujednačeni, tupi bat cokula po kaldrmi…

Pola veka kasnije ste rat gledali, ali očima profesora Medicinskog fakulteta. Kakva je bila situacija za Srbe tih devedesetih godina, uoči novog rata?

– I pored višegodišnjeg iskustva u radu sa ljudima nisam mogao da ne budem neprijatno iznenađen radikalnim promenama u ponašanju mojih kolega intelektualaca, lekara sa kojima sam se godinama družio. To je bila opšta pojava, a izuzeci su bili retki. Nikada nisam mogao zamisliti da mi se može desiti da ulazeći u sobu gde sedi i priča nekoliko kolega muslimana, razgovor ođednom prestaje da bi, kao što se meni desilo, jedan od njih kao dobronameran primetio „ma ljudi on je Šole, ali nema veze on – ionako ne razume jer mi govorimo bosanski“. Bilo je kolega koji su svoje ambicije kao lekari sa početkom rata ostvarivali postajući „šefovi kriznog štaba“ noseći pištolj za pojasom i otvoreno vređajući kolege Srbe, pitajući ih „Dokle mislite biti ovde ili šta ćete vi ovde?“. To je govorio specijalista neurohirurg koji je detinjstvo, mladost i život proveo družeći se sa Srbima. Ovo nije samo moje iskustvo. Ono što se desilo mom prijatelju i kolegi prof. dr Milutinu Najdanoviću je klasičan primer kako rat menja ponašanje u ratu i kod ljudi koji su svojom aktivnošću „glumili“ slobodne, nezavisne intelektualce. Lično sam poznavao književnika Izeta Sarajlića koji je važio za pesnika „rusofila“. Bio je dugogodišnji prijatelj porodice Najdanović. Leta je provodio kod njih. I apsolutno ništa nije ni pokušao da uradi kada je Milutin, pre nego što će biti ubijen, više puta bio zatvaran i mučen.

Prošlo je gotovo 30 godina od tog rata, a čini se da se „ratne trube još čuju“. Grešimo li?

– Po mom mišljenju za BiH reči kao što su iskreno pomirenje, oproštaj, zaborav u funkciji napretka života vođenog zdravim razumom – daleko su od stvarnosti. Još je aktuelna parola „neka Husi crkne krava pa makar i moja zajedno crkne“. Granice u odnosima među nacijama su jasnije više nego ikada sa malim šansama da se u dogledno vreme nešto u tom odnosu promeni. Dobije se utisak da se sa velikim radosnim osećajem zluradosti iznalaze i oživljavaju stare rane, sa namerom da bez obzira na značaj, težinu događaja, rastežu, oživljavaju i proširuju nesreće u nedogled. To je sada važeći sistem. Verovatno da se maskiraju sve teži uslovi života. Daleko je, ako ikada i bude bilo moguće da vreme sanira te rane iz prošlosti. Za tako nešto nedostaje dobra volja. U istoriji je dosta primera „večne mržnje“ između naroda.

Ratna bolnica

Jedan ste osnivača Ratne bolnice na Palama. Kako je bilo praviti bolnicu u zgradi nekadašnjeg odmarališta?

– Zahvaljujući zavidnom nivou znanja i beskrajnom entuzijazmu medicinara, i lekara ali i drugog medicinskog osoblja, a većinu nas su činili ljudi koji su radili na klinikama u Sarajevu, uspeli smo da stvorimo Ratnu bolnicu. Jeste, ona je bila formirana kao velika improvizacija, u neuslovnim prostornim, materijalnim, funkcionalnim uslovima sa opremom za mobilne ratne bolnice. Ipak, ona je bila izraz realne potrebe i uslov opstanka ljudi na tom području jer je trebalo osigurati zdravstvenu zaštitu za više od 150.000, što stanovnika Sarajeva, što izbeglica, vojnika…

Improvizacija

– Upravo tako. Improvizacija. Od hotelskog restorana napravljena je sala sa krevetima gde leže ranjenici, od dela kuhinje – laboratorija, od bilijara sale operaciona sala, od sale za konferencije hotela – prostor za intenzivnu negu najtežih bolesnika… U sobama na spratu hotela živili su lekari i drugo osoblje, ali i izbeglice iz Sarajeva, oko 500 „gostiju“. Bila je to tih godina stalna postava koji je živela i radila u bolnici 24 sata. Druga strana medalje je kako jedan grad može da podnese gubitak tolikog broja specijalizovanih lekara, a da ne doživi propast zdravstvenog sistema. I danas toliko godina posle rata taj nedostatak specijalista sudeći po aferama u zdravstvenim ustanovama je evidentan.

Majke

Šta se detetu najviše ureže u sećanja od onih običnih stvari, ukoliko je takvih bilo u Drugom svetskom ratu?

– To je glad. Glad je sveprisutna tema. Kao dete u nekim momentima gubiš realnost i želiš nemoguće i buniš se svojim zdravim telom koje odbija da prihvata glad. Borba roditelja, posebno majki. Žene su u ratu manje vidljive, ali izuzetno mukama i problemima izložen deo porodice. One su zapravo prave heroine zato što su, kao što je to moja maka, u ratu pravile čudesa u svojim naporima da nahrane porodicu i spasu je od gladi. Ti „ratni recepti“ koje su žene primenjivale da spasu porodicu i ta snalaženja kako su dolazile do hrane su sada nazamisliva. Šta se sve radilo… Jelo se od repe, zobi, ono malo povrća koje se moglo skupiti u bašti… Moja je majka danima odlazila na pijacu da proda preostale očeve cipele, odela, košulje da bi za dobijeni novac mogla da nam obezbedi obrok.

Odlazak iz grada

Kako ste se osećali kada ste bili prinuđeni da napustite Sarajevo?

– Želim i moram da priznam da sam, usprkos velikog broja negativnih pojava početkom rata, verovao da ću se vratiti u grad u kome sam rođen, gde moja porodica i porodica moje supruge žive više od sto godina. Imao sam nerealan osećaj da pripadam tom gradu da sam u njemu proveo proveo najbolji godine života i da neki tamo nematerijalni, već emotivni deo grada pripada i meni. U tom gradu je moje detinjstvo, mladost, uspomena, iskustva… Tamo sam radio i učestvovao u životu grada, dobio Šestoaprilsku nagradu za zasluge u promociji moderne medicine. Kada sam izlazio osećao sam se nepravedno pokraden, neprirodno i nasilno isteran, kao kriminalac jer sam nemogući legalno da napustim grad koji je bio prvenstveno iznutra zatvoren, ilegalno izašao.

Ratna vila

Manje poznat detalj je da je u Ratnoj bolnici na Palama tri godine radila i jedna Holanđanka, Jeni Ligtenberg?

– Kada se sećam rata, ljudi u ratu, junaka i heroja – moje opredeljenje za najpatriotu rata, junaka, heroja odnosi se je na jednu penzionerku iz Holandija koja se zvala Jeni Ligtenberg. Jeni je u našu bolnicu došla početkom rata kao dobrovovaljac sa jednim transportom humanitarne pomoći koju su skupljali ona i njene kolege sa posla.