Vreme nije izbrisalo sećanja

Posle 40 godina ponovo u istom gradu, isti, a drugačiji, odrasli momci i devojke, sada majke, očevi, bake i deke, za istim stolom, sa širokim osmesima na licima, prisećajući se školskih nestašluka: jedinica, petica, prepisivanja, bežanja sa časova kroz prozor učionice u prizemlju Pedagoške akademije „Savo Dragojević“ u Negotinu. Na sastanak u restoranu Konak, u srcu Negotina, došli su: Rozica, Ljiljana, Slavica, Marija, Nenad, Nebojša i potpisnica ovih redova, predvođeni profesorkom i direktorkom Pedagoške akademije, Bojanom Pavlović. Nažalost, ostali nisu mogli iz raznovrsnih razloga da dođu, ali su pratili prenos uživo putem Fejsbuka, čak sa drugog kontinenta, iz Čikaga. Razredni starešina Draga Roškić, koja živi u Kanadi, nije uspela da uskladi kalendar sa zakazanim datumom. Nije lako okupiti 25 bivših đaka, sada zaposlenih. Nekih od njih više nema među nama, Gorana Usića i Vlade Božovića, ali sa tugom i bolom su se prisećali njihovih nestašluka, a pogotovu upečatljiva anegdota izmamila je gromoglasan smeh kada je profesoru geografije upućen neumesan komentar: „Nismo ti mi krivi što se nisi oženio!“ Uzbuđenje i ushićenje, duše preplavljene radošću, prelistavanje riznice sećanja, smeh… I ovaj susret je pokazao da su vreme i prostor nemoćni kada je reč o čistim emocijama.

– Ovaj susret je bilo nešto najlepše ovog leta. Vredelo je doći na jedan tako emotivan susret – rekao je Nenad Milanović Neli.

Nebojša Grgić Grga kaže da je videti ponovo ljude sa kojima si delio školski život – pravi doživljaj. Veče je proletelo uz priču, pesmu, smeh, a rastali su se sa jednom jedinom željom – da se opet što pre vide. I ovaj susret je potvrda onoga što su nas učili profesori, a to je da su najskupocenije one stvari koje se ne mogu kupiti. Te dragulje života brižljivo čuvamo u svojim srcima.

Kreativni karikaturisti

Omiljena direktorka Bojana Pavlović u detalje pamti te dane. Obraćajući se našem reporteru, slikovito je opisala uspomene:

– Ja vas se sećam kao kreativne generacije. Tada se polagalo mnogo na vannastavne aktivnosti. Bili su u gradu Susreti mladih gde su se škole takmičile u kratkim dramskim formama, muzici, recitovanju i tu se sećam Valentininog učešća i da je naša škola bila uspešna. Literarna sekcija je bila na republičkim takmičenjima, a ti si, Rado, osvojila drugu nagradu. Bilo je dozvoljeno da na hamer papiru u hodniku zapisujete aforizme, komentare, duhovite uglavnom, i to sam rado čitala. Jednom je osvanuo hamer sa karikaturama profesora, čemu se smejao ceo kolektiv. Na njemu su se četiri nastavnika vukla oko jednog dnevnika. Mene su nacrtali kako predajem „Glembajeve“, a svi učenici spavaju. Prof. Ostojić je stajao kraj bicikla, a pisalo je: „Sa biciklom kroz istoriju…“

Poetski osvrt

Slavica Blagojević eks Kojadinović je poetski sažela utiske sa druženja:

– Mnogo je vode proteklo od te naše 1983. godine kada smo s osmesima rekli jedni drugima: „Zdravo, vidimo se“ i otišli putem koji se zove život. Danas posle 40 godina opet se srećemo i opet su to isti osmesi i isti sjaj u očima koji nije izbrisalo vreme. Za mene vreme i daljina ne znače ništa ako su u pitanju ljudi koji mi znače, a značite mi mnogo, moji školski drugovi i svi naši profesori. Bogu hvala što imamo jedni druge i radujem se svakom sledećem susretu. Živi, zdravi i veselog srca mi bili, moji školski drugovi!

Nikad nije kasno

– Utisci su divni, bilo je lepo, ali je trajalo kratko. Biće prilike sledeće godine da se okupimo u većem broju, nikad nije kasno – kaže Ljiljana Mrvoš. Marija Milić Milošević poručila je: „Najdraži moji leptiri i leptirice, letite i dalje kuda god želite, ali ne zaboravite da sledeće godine opet sletite do naše cenjene bivše Pedagoške akademije.“