Hotel rađa inspiraciju

U Galeriji Kuće legata u toku je šesti Beogradski mesec fotografije Kolorama. Međunarodni festival posvećen popularizaciji fotografije kroz edukativne i umetničke programe, ove godine predstavio je pet samostalnih projekata domaćih i inostranih fotografa, među kojima i Atopos fotografa i retušera Jasne Vukos. Jasna je, osim u Srbiji, živela i radila u SAD, Kanadi i Italiji, a Atopos (ne-mesto) je višegodišnji fotografski projekat koji čini niz autoportreta nastalih u raznim hotelima. Taj ciklus fotografija je praktični deo njenog master rada, a radovi predstavljaju lično preispitivanje koncepta identiteta kroz autoportret i kroz prostore hotela. Jedan od Jasninih radova je izabran i za vizuelno rešenje ovogodišnjeg Beogradskog meseca fotografije.

– Sve fotografije iz serije Atopos su inscenirane. Snimam samo u hotelima u kojima zaista boravim. Hotele ne biram ciljano, odnosno ne idem u hotel da bih snimala. Zato uvek osećam izvesno uzbuđenje kad uđem u hotelsku sobu. Umesto da izađem u šetnju novim gradom, osećam potrebu da se stavim u centar ovog nepoznatog, a ipak intimnog prostora. Nikad ne znam unapred šta nameravam da uradim. Sama soba me vodi i inspiriše na osnovu onoga što u njoj nađem, postojećeg svetla, položaja nameštaja, prozora… Pomeram stvari, okrećem nameštaj, skoro uvek koristim veštačko osvetljenje, modifikatore svetla. Ne fotografišem trenutak, već postavljam scenu – kaže nam Jasna Vukos.

Hotel naziva ne-mestom koje nas oslobađa brige o identitetu i, kako kaže, identitet nije nešto urođeno i nepromenjivo, a svako od nas ima više identiteta.

– Ja sam Kanađanka, ali i Srpkinja, ćerka, ali i supruga, fotograf, žena… To nisu ništa drugo do konstrukti, niz slika nas samih koje projektujemo u svet, često idealizovanih. Naš identitet je umnogome uslovljen pogledom drugih koji, nevoljno ili ne, fiksiraju našu sliku, pokušavaju da nas definišu, a samim tim nas na neki način i ograničavaju. Kada biramo jedno mesto, teško je istovremeno zadržati sve naše identitete. Hotel, kao koncept, ničija zemlja u koju smo privremeno smešteni, ili gde smo izmešteni iz originalnog konteksta, za mene predstavlja bekstvo od fiksnog okruženja, od jednoznačnog određenja, od previše očiglednih identitetskih privida. Od ne-mesta, hotel za mene postaje mesto stvaranja.

Za ovu umetnicu fotografija je medij kome je najviše naklonjena i kroz koji posmatra, istražuje, otkriva i postaje svesnija sebe, sveta i pojava oko sebe.

– Fotografija je medij kroz koji ova svest pronalazi način da se izrazi i, nadam se, otvara dijalog sa drugima. Pretpostavljam da afinitet prema vizuelnoj umetnosti potiče od mog oca, koji je istoričar umetnosti. Takođe, iz nekog razloga, kada sam bila dete, mogla sam satima da gledam stare porodične fotografije. Dok sam živela u Italiji dobila sam na poklon analogni Kenonov fotoaparat i jednostavno nisam mogla da prestanem da fotografišem. Kasnije sam pohađala Istituto Superiore di Fotografia
u Rimu, mnoge radionice i na kraju magisterijum.

Venčanja

Najveće zadovoljstvo na početku bavljenja fotografijom Jasni je bio ceo proces učenja dok je radila kao komercijalni fotograf.

– Tu ima mnogo izazova, kako sa tehničke tako i sa kreativne strane, a postoji i odnos sa klijentima koji ponekad može biti izazovan, ali može dati i puno zadovoljstva. Pretpostavljam da je zadovoljstvo koje sada nalazim u celom stvaralačkom procesu, taj osećaj kada uđeš u jedan mentalni prostor gde je sve puno života i ideja i ne želiš da staneš ili da odeš odatle. Moje iskustvo u fotografisanju venčanja uglavnom je vezano za kanadsko i američko tržište koje je veoma standardizovano. Većina tih venčanja na otvorenom koje sam fotografisala su izuzetno dobro isplanirana dešavanja koja često traju i duže od 12 sati. Još sam u kontaktu sa mnogim klijentima, koji me sada pitaju da fotografišem neke druge njihove porodične ili poslovne događaje, njihovu decu, itd. Kanada je takođe veoma specifično, multikulturalno okruženje, i zato je svako venčanje sasvim drugačije, fotografisala sam anglosaksonska, južnoamerička, azijska, indijska, italijanska i srpska venčanja.

Sve boje Rima

Jasna Vukos je 15 godina živela i radila u Rimu.

– Rim ima veoma specifičnu svetlost i boje. Njegovi parkovi, arhitektura, dizajn, čak i detalji kao što su poklopci šahtova je nešto što me još uvek oduševljava. Vremenom sam razvila neku vrstu potrebe za harmonijom u onome što vidim oko sebe. Međutim, lepota se nalazi u mnogim stvarima kojima nedostaje ovakva harmonija, često je nesavršenost upravo razlog zašto je nešto lepo. I Rim naravno ima svojih problema. Ne znam, ali verujem da lepota ima sposobnost da izazove onaj prijatan nemir i uzbuđenje.