Povratak na Oplenac

Ikona od sedefa „Tajna večera“, poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru Karađorđeviću, jedna je od mnogih dragocenosti ukradenih iz naše zemlje tokom Drugog svetskog rata, ali i jedna od retkih koje su vraćene. Ovo neprocenjivo umetničko delo preneto je u Nemačku po nalogu Hermana Geringa, a zatim smeštena u njegovu vilu, gde je ostala do kraja rata. Na Oplenac je vraćena 1947, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, zaslugom agenata OZNA i tamo se i danas čuva.

Iz Vitlejema u Topolu

Reljef „Tajna večera“ je izrađen početkom 20. veka kao ručni rad majstora čuvene radionice Salsa u istočnom Vitlejemu, iz grada Bejt Sahur, po ugledu na istoimenu Leonardovu sliku na zidu trpezarije crkve Santa Marija dela Gracija u Milanu. Kralj Aleksandar ga je dobio 1924. od jerusalimskog patrijarha Damjana, koji je u našu zemlju poslao delegaciju da od kralja traži pomoć u zaštiti Svetog groba (do Oktobarske revolucije Sveti grob je bio pod pokroviteljstvom ruskog cara, da bi posle stradanja carske porodice Jerusalimska crkva postala jedna od najsiromašnijih u pravoslavlju).

– Po Aleksandrovom naređenju „Tajna večera“ je kasnije preneta na Oplenac u riznicu Crkve Svetog Đorđa, poput drugih značajnih poklona koje je dobijao. Zanimljivo je da je jerusalimska delegacija prilikom svoje posete donela još jedan reljef sa istim motivom, ali manji od oplenačkog, za srpskog patrijarha Dimitrija, i ta ikona se danas nalazi u zgradi Patrijaršije SPC. Reljef sa Oplenca, dimenzija 73,5 sa 67,5 centimetara, na kome su svaki lik i predmet urađeni ponaosob, predstavlja izuzetnu retkost već i zbog neuobičajenog materijala od kojeg je izrađen – sedefa. U sredini gornjeg dela okvira postojala su dva manja medaljona, ali je sačuvan samo levi sa prikazom krštenja Hristovog, dok je drugi, na kojem je verovatno bilo Vaskrsenje, potpuno uništen – objašnjava istoričarka Mileva Stevanović.

Geringu je „Tajna večera“ zapala za oko još 1934, kada je kao predvodnik nemačke delegacije, neposredno posle sahrane kralja Aleksandra (na kraljev odar položio je srebrni venac sa natpisom: Svome nekadašnjem herojskom protivniku, u znak bola i žalosti, Vojska i Mornarica Nemačkog Rajha), posetio Oplenac i razgledao riznicu crkve. Među brojnim ikonama, oružjem i umetničkim delima, najduže se zadržao upravo pred ikonom od sedefa koja ga je toliko fascinirala da mu se oteo uzvik: „Čudesno!“

U rukama naciste

Ipak, Hitlerov komandant vazduhoplovstva i jedan od najvećih kolekcionara umetnina tokom Drugog svetskog rata morao je da sačeka još sedam godina pre nego što je stavio ruke na ovo delo. U tome mu je najviše pomogao Franc Nojhauzen, mešetar, korupcionaš i nemački obaveštajac, koji je od 1932. rukovodio Saobraćajnim biroom, turističkom kancelarijom koja je bila paravan nacističkog obaveštajnog centra u Beogradu (u zgradi Riunione, na Trgu Republike), dok je u okupiranoj Srbiji imenovan za generalnog opunomoćenika za privredu, s neograničenim ovlašćenjima.

Za Saobraćajni biro je vezan i skandal iz 1940, kada je jugoslovenska vlada isprva odbila izdavanje viza za oko 10.000 navodnih nemačkih turista, zapravo špijuna, opremljenih jakim dvogledima, radio-stanicama i najsavršenijim fotoaparatima, a onda im, na pritisak Berlina, dozvolila ulazak u zemlju.

– Nojhauzen je 3. maja 1941. poslao na Oplenac nekoliko veštaka za procenu umetničkih vrednosti, u pratnji vojnika. Odneli su 17 sanduka raznih dragocenosti porodice Karađorđević, među njima, na izričit Geringov zahtev, i „Tajnu večeru“. Nojhauzen je ikonu i još neke dragocenosti poslao Geringu, deo zadržao za sebe, a onda 16 sanduka vratio preko Uprave kraljevskih dobara dvorskom kompleksu na Dedinju i jedan Narodnoj banci.

Priča se da je Gering bio toliko zadovoljan što se dočepao „Večere“, da ostatak pošiljke nije ni pogledao. Ikonu je držao u svojoj vili Karinhal do kraja rata. Nojhauzen je, pak, uhapšen u Beču 1946, i naši obeveštajci su ga godinama ispitivali. Osuđen je na 20 godina zatvora kao ratni zločinac, a izdržao nekoliko, nakon čega je oslobođen – pričao je svojevremeno Miladin Gavrilović, nekadašnji direktor Zadužbine na Oplencu.

Vraćena u tišini

O tome kako je „Tajna večera“ vraćena na Oplenac, po izričitom zahtevu službi bezbednosti, nije sačinjen nikakav izveštaj. Sudeći po šturim izjavama neposrednih učesnika, ikonu je 1947. na Oplenac doneo Slobodan Krstić Uča (kasnije sekretar Udbe, poznat i po tome što je učestvovao u hapšenju Draže Mihailovića), i to po nalogu Aleksandra Rankovića. Ali da sve to baš i nije bilo legalno, vidi se i po tome što je sam Uča kasnije izjavio da je „Večeru“ vratio u Srbiju „preko naših švercera“ za 1.200 dinara, 350 dolara i „nešto malo drugih usluga“.

Stoga se čini uverljivom priča da je do „Tajne večere“ u Nemačkoj prvi došao Ante Topić Mimara, kontroverzni trgovac umetninama, koji je 1946. (zahvaljujući misterioznoj vezi sa Titom) akreditovan kao umetnički savetnik pri jugoslovenskoj vojnoj misiji, odgovoran za povratak umetničkog blaga u zemlju.

Mimara je ikonu navodno pronašao u Centralnom birou za vraćanje ukradenog umetničkog blaga, u Minhenu, gde je kao mlađi kustos radila njegova buduća žena, doktorka Viltruda Mersman, koja mu je vremenom pribavila podatke (opise i fotografije) i o mnogim drugim dragocenostima, tako da je iz Biroa, na kraju, izneo više od 150 umetnina koje nisu imale nikakve veze sa Jugoslavijom. U prilog ovoj tezi su i saznanja o ličnim poznanstvima i prijateljstvima maršala Geringa, Mimare i Nojhauzena, još pre okupacije Jugoslavije, kao i posebna vrsta interesovanja naših bezbednosnih službi za Mimarinu posleratnu aktivnost, ali bez prava da prema njemu budu preduzete bilo kakve represivne mere.

Jugoslovensko zlato

Do danas nije utvrđeno koliko je dragocenosti pokradeno iz Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, ali je izvesno da je reč o desetinama tona zlata i srebra. Poznato je da je jugoslovenska izbeglička vlada morala da 245 kilograma iznetog zlata preda engleskoj državnoj banci, koja je od tog novca isplaćivala plate i mesečnu apanažu ministrima i službenicima izbegličke vlade do 1952. Međutim, manje je poznato da su Amerikanci vratili samo deo jugoslovenskog zlata zarobljenog u američkim bankama, jer su prethodno obeštetili svoje građane koji su tokom Drugog svetskog rata pretrpeli štetu na prostoru Jugoslavije.

Geringov čovek

Franc Nojhauzen (1887 – 1966) je započeo karijeru kao pilot Nemačkog ratnog vazduhoplovstva u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu, postavljen je za izaslanika Nemačke i nacističke partije u Beogradu, i tada se naglo obogatio, zahvaljujući, između ostalog, i vezama koje je uspostavio u Jugoslovenskoj vladi i ovdašnjim političkim krugovima. Uz pomoć svog bliskog prijatelja rajshmaršala Hermana Geringa, Nojhauzen je stekao deonice u nizu naših rudarskih i metalskih preduzeća kroz sumnjive transakcije. Zbog takvih poslova, nekoliko puta ga je hapsio Gestapo, ali se Gering svaki put mešao u Nojhauzenovu korist, umanjujući ozbiljnost optužbi.

Gospodin iz Skadarlije

Nojhauzen je od aprila 1941. do avgusta 1944. godine bukvalno bio privredni diktator okupirane Srbije. Posle oslobođenja, jugoslovenska komunistička vlast osudila ga je na 20 godina zatvora, ali je zbog zaštite koju je pojedinim komunistima pružio tokom rata i iskustva u rukovođenju privredom, te dobrih međunarodnih privrednih kontakata, već 1949. angažovan na poslovima izrade jugoslovenskog privrednog plana, upravljanja rudnikom bakra u Boru i rudnikom olova i cinka u Trepči, kao i na iznalaženju inostranog investicionog kapitala (zajam Svetske banke). Tako je često viđan u beogradskoj boemskoj Skadarliji, obično sredom u kafani Tri šešira, uz pivo i kartašku igru skat, a subotom u hotelu Mažestik. Uskoro mu je kazna smanjena, da bi 1953. godine bio oslobođen, posle čega se vratio u Nemačku. Umro je 14. aprila 1966. u Minhenu.

Mimara – portret u tri slike

O životu Anta Topića Mimare (1898 – 1987) postoji više pretpostavki i glasina, nego konkretnih istorijskih podataka. Bio je kontroverzni hrvatski slikar, sakupljač umetnina, restaurator, istoričar umetnosti i slikarski falsifikator. Prema jednoj priči, Mimara je 1927. ili 1928. godine, zajedno sa mladim komunističkim gradskim rukovodiocem Josipom Brozom Titom, organizovao krađu diptiha od slonovače iz Zagrebačke katedrale i prodao ga muzeju u Klivlendu, ali je vraćen 1936. godine. Svoju privatnu kolekciju umetnina počeo je da skuplja tridesetih godina 20. veka, što mnogi dovode u vezu sa imovinom jevrejskih porodica, koja je prodata uoči rata ili oteta od nacista, i Mimarinom bliskošću sa visokim nacističkim funkcionerima, među kojima je bio i Herman Gering. Tu zbirku, vremenom naraslu na oko 3.000 predmeta, Mimara je 1972. zaveštao hrvatskom narodu. Petnaest godina kasnije (1987), smeštena je u muzej u Zagrebu, koji i danas nosi njegovo ime.

Novinar Milomir Marić, trenutno glavni urednik televizije „Hepi“, navodno je prvi uradio intervju sa Mimarom i o tome kazao:

– Kada sam ga prvi put video, rekao je: Imam tri slike – ja i Hitler, ja i Musolini, ja i Tito. Objavi koju hoćeš ili koju smeš.