Jugom prokrstario Evropu

Ako je čovek bogat koliko ima pečata u pasošu i pređenih kilometara u cipelama, onda slobodno možemo reći da je Ninoslav Trajković milioner. Ovaj mladić godinama unazad poput savremenog Filijasa Foga (junak romana Žila Verna „Put oko sveta za osamdeset dana“) osvaja bajkovite predele i to u jugu starom više od tri decenije. Svojevremeno je za „Vesti“ otkrio da će ići iz avanture u avanturu i da ne planira da odustane, a na pitanje dokle misli tako kratko je odgovorio: „Dok ne osvojim ceo svet.“ Da mu dobro ide pokazuje činjenica da su se Nino i njegov Rina, kako zove svog četvorotočkaša iz 1989, ove godine uspešno vratili sa dvomesečnog putašestvija po Evropi.

Kroz 26 zemalja

Kao i uvek u avanturu su krenuli iz njegovog rodnog Bečeja. Put ih je vodio preko Bosne, Hrvatske, Slovenije, Italije, San Marina i Vatikana do Francuske, Andore, Španije i Portugala. Onda su se okrenuli i istim putem uputili ka severu Evrope. Nino je u svom 33 godine starom automobilu prošao i Luksemburg, Belgiju, Holandiju i Nemačku, odakle je prešao u Dansku i obišao Švedsku, Norvešku i Finsku. Potom se neobičan dvojac uputio u Estoniju, Letoniju, Litvaniju i Poljsku da bi preko Slovačke i Mađarske ponovo ušetali na srpsko tlo.

– Rina i ja smo posetili 26 evropskih zemalja, prešli više od 19.000 kilometara i to sve učinili za dva meseca izvanredne avanture. Na putovanje smo krenuli kako bismo ostvarili tri cilja. Prvi da posetimo najjužniju tačku starog kontinenta Punta de Tarifa koja se nalazi u Španiji, najzapadniju Kabo da Roka koja je locirana u Portugalu i da se zaputimo „gore“ i osvojimo najsevernije mesto u Norveškoj, Nordkap poznatiji i kao Severni rt.

Nino kaže da ga posle velike pauze često svrbe tabani i najradije bi samo seo za volan, ali ističe da organizovanje putovanja zahteva puno koncentracije, detaljno planiranje, malo sreće, novca, ljude dobrog srca i neizostavnu navigaciju.

Zagubio auto

– Nažalost, ne snalazim se dobro u prostoru i zaista nigde ne krećem bez navigacije. Dokaz za to je što sam se već u Bosni tj. u Mostaru zagubio. Parkirao sam Rinu na ulasku u grad ispred avlije jednog čičice koji nas je naveo sa puta oduševljenim mahanjem. Razmenili smo koju rečenicu te sam saznao da on ima jugić i da mu je puno srce kad god vidi istog, a sada je to sve ređe i ređe. Od silnog obilaska grada u jednom trenutku nisam znao na kojoj strani mi je ostao auto. I šta ću, počeo sam da šetam magistralnim putem kao muva bez glave. Hvata me nervoza i onda znam da je vreme da potražim pomoć. Uđem u jedan kafić, izvinim se na smetnji, objasnim problem. Gleda me konobar, osvrne se okolo, kaže da nema puno posla i da ćemo ići njegovim autom da pronađemo juga. Dovezao je svog golfa dvojku i ja pomislih: „Moj si čovek.“ Ubrzo nađosmo Rinu. Na moje iznenađenje, ništa momak nije hteo da prihvati za uslugu već mi reče da nekom drugom ja učinim kada bude u nevolji.

U Italiji ga zadesi još jedna muka. Iako je Nino bio oduševljen picom, infrastrukturom, prirodom. a pogotovo Grota de la poezijom, prirodnim jezerom okruženim krševitim krečnjačkim liticama, sa pećinama i tunelom koji vodi do otvorenog mora, i italijanskim vozačima za koje tvrdi da su najbolji na svetu, Rina nije isto mislila za kružne tokove ove zemlje i „kreni-stani“ stil vožnje.

– Način na koji Italijani voze nije prijao mom četvorotočkašu. Već na izlazu iz ove zemlje sam shvatio da se nešto čuje što ne bi trebalo. U pitanju je bio zglob, a ubrzo mi je crkla i prva brzina. To smo rešili i nastavili dalje.

Bajkovita Norveška

U narednim danima Nino je prokrstario Francuskom. Tu su ga ugostili naši divni ljudi koji su svoje parče neba potražili u ovoj zemlji. Slikao je Rinu ispred Ajfelove kule, a ubrzo potom su mladić i četvorotočkaš ugledali prvo najjužniju tačku Evrope, a onda i najzapadniju u Portugalu.

– U Španiji osim Punta de Tarife najveći ustisak mi je ostavila Barselona. Ovaj grad i Istanbul u Turskoj su mi dva najlepša grada na svetu koje sam do sada posetio. Kad sam došao u Kabo da Roku i dotakao krajnji zapad našeg kontinenta, posetio sam i Nazare, grad gde se održavaju takmičenja surfera i gde talasi dostižu i visinu do 15 metara što je poput petospratnice. Onda smo se uputili ka Skandinaviji. Svaka zemlja kroz koju sam prošao je prelepa na svoj način. Norveška je kao iz bajke. Priroda je nestvarna a životinje poput losa slobodno šetaju. Nebo je sivo, vodopadi kao da su živi a stene gotovo ljubičaste. Sedeo sam i na čuvenom trolovom jeziku. Litici na 700 metara nadmorske visine u Norveškoj koja nosi titulu najstrašnijeg mesta za fotografisanje.

Kada je pokorena i najsevernija tačka Evrope, Nino je pokušao da „skokne“ do Rusije i poseti Sankt Peterburg, ali nažalost nije dobio dozvolu da pređe granicu sa Rusijom. Tada su se Rina i njen vlasnik nakon 60 dana na putu uputili ka Srbiji.

Osvajanje Amerike

Na pitanje šta dalje, Trajković kaže da su mu planovi da 20. aprila 2023. krene sa jugom u Ameriku. Poslednji kontinent koji mladić i njegov stari prijatelj nisu pokorili.

– Voleo bih da odem u Severnu Ameriku, malo da „zakačim“ Kanadu i da se u istoj turi spustim ka Južnoj Americi. Onda je vreme da stavim tačku i završim fakultet već jednom – završava za „Vesti“ priču mladi Bečejac Ninoslav Trajković.

Putevima Džingisa-kana

Ninoslav je 20. aprila 2017. prvi put odlučio da se iz rodnog mesta otisne u nepoznato. Nije kupio kartu u jednom pravcu već je seo ni manje, ni više u juga 55 i uputio se ka imperiji slavnog osvajača Džingis-kana – Mongoliji. Tridesetogodišnji plavo-beli četvorotočkaš, kojem je kao pravom saputniku na ovom putešestviju nadenuo ime Rino, vodio je Nina od Srbije do prestonice Mongolije Ulan Batora. Put je trajao 64 dana, a ukupno je prešao oko 21.500 kilometara! Ovo putovanje imalo je humanitarni karakter. Ninoslav je ostatak novca od puta darivao za izgradnju azila za napuštene pse u Bečeju. Kao da mu je otkrivanje novih prostranstava ušlo u krv. Istog datuma naredne godine Nino se Rinom uputio ka crnom kontinentu tj. ka jednoj od njegovih najjužnijih tačaka. Afriku je takođe prokrstario s Rinom. Ovog puta pomogao je meštanki Ivani Ćurčić, koja boluje od raka. Nino se vratio u Srbiju pun utisaka, ali nažalost njegov mezimac nije. Auto je karijeru završio u Bocvani i to u kao eksponat u dvorištu Srpske pravoslavne crkve u glavnom gradu Gaboroneu. Iako bi svi pomislili da se pokvario, Nino veli da jugu ništa ne fali i da ga čak nekada i provozaju.

„Skok“ na Peti kontinent

Tokom 2019. godine Ninoslav Trjaković je pošao u novo putašestvije koje su „Vesti“ takođe ispratile. Simbolično istog dana kao i prethodna dva puta, 20. aprila je seo u svog „novog“ juga nazvanog ženskim imenom Rina i zajedno su krenuli put Australije. Tokom narednih 62 dana, Nino je prešao 14.500 kilomatara, od toga 9.500 u Rini, 500 na motoru i 4.500 u Tojotinom lend kruzeru. Ninoslav je jugom krenuo iz Srbije ka Bugarskoj, zatim je krstario Turskom, Iranom, Pakistanom, usput je imao policijsku pratnju, zagubio pasoš i upoznao sijaset zanimljivih ljudi i predela.

Prošao je kroz Indiju i nažalost tu je ostavio Rinu. Neplanirane okolnosti su promenile tok putovanja pa je Nino odleteo za Tajland, a odatle do Australije. Mnogi su se rastužili što će putešestvije nastaviti bez svoje ljubimice, ali je Nino objasnio da on nije samo da je svetski putnik već i humanitarac, te da je zbog troškova za prolazak Rine kroz Mjanmar odučio da je „odmori“ u Nju Delhiju. U povratku je pokupio svoju mezimicu i sa njom se vratio u rodni Bečej.