Srbija uvek u srcu!

U Beogradu je održana godišnja Skupština Fonda Dijaspora za maticu, organizacije koja 23 godine aktivno pomaže najugroženijima, posebno Srbima sa prostora Kosova i Metohije.

U razgovoru za „Vesti“, dr Ljiljana Verner, predsednica Upravnog odbora Fondacije, poručuje da srpska dijaspora ne zaboravlja svoj narod u otadžbini i da će i nadalje pomagati.

– Ne odustajemo od osnovnog zadatka koji je Fond postavio sebi davne 1999. godine, a to je razvijanje i jačanje solidarnosti širom naše dijaspore kojim će se doprineti rešavanje humanitarnih, ali i socijalno-ekonomskih problema u matici. Cilj nam je, takođe, da jačamo veze i saradnju matice i rasejanja, očuvanje nacionalnog, kulturnog i duhovnog indentiteta srpskog naroda, kao i širenja istine o Srbiji i srpskom narodu.

Nastali iz inata

Koji su kapitalni projekti Fonda?

– Za ovih 23 godine bilo je više velikih projekata na koje smo ponosni. U prvoj fazi, neposredno po okončanju NATO agresije, to je bila želja za što bržom obnovom zemlje. Uz pomoć Fonda izgrađena je „Varvarinska duga“ kod Novog Sada, most na Velikoj Moravi kod Varvarina, most na Zapadnoj moravi u Jasiki i mosta kod Kruševca. Zahvaljujući velikom srcu naše dijaspore aktivno smo učestvovali u sanaciji posledica katastrofalnih poplava u Srbiji i Republici Srpskoj i za to je izdvojeno više od milion evra. Sanirano je, takođe, 50 domaćinstava u Obrenovcu, izgrađene su škole i obdaništa u Paraćinu, Velikom Gradištu, Kladovu, bolnica u Krupnju, mostovi u Valjevu i Koceljevi, obnovljena domaćinstva u Jagodini, Rekovcu… Tokom pandemije korone 2020. godine Ministarstvu zdravlja Srbije uplaćeno je 100.000 evra. Za bolnicu u Kragujevcu smo kupili ultrazvučni dijagnostički skener, nakon katastrofalnog zemljotresa u Petrinji pomogli u obnovi hrama i parohijskog doma, ali i donirali Srpskoj pravoslavnoj crkvi sredstva za završetak radova na hramu Svetog Save u Beogradu.

Javnosti je malo poznato da je Fond nastao iz „inata“ zbog NATO agresije na SRJ?

– Upravo tako. Kada je NATO započeo agresiju na Jugoslaviju, srpska dijaspora je najpre bila u potpunoj neverici da je tako nešto moguće na kraju 20. veka, a zatim je iz revolta počela da organizuje proteste. Verujem da nema mesta na kugli Zemaljskoj gde je Srba a da nisu protestvovali. Kada je rat završen, Srbija je bila polurazrušena i trebalo joj je pomoći. Zato smo još te 1999. odlučili da taj duh jedinstva srpske dijaspore i njene odanosti matici pretočimo u konkretne akcije pomoći. Otuda su i osnivači Fonda bile ugledne ličnosti javnog života: Borka Vučić, vladika Irinej Bulović, Živadin Jovanović, profesor Milivoje Pavlović, akademik Dejan Medaković i naš dugogodišnji, a sad počasni predsednik dr Miloje Milićević.

Nema amnestije za NATO

Kako je to na početku izgledalo, kako su se sakupljali prilozi?

– Te 1999. godine dobročinitelji Fonda pretežno su bili Srbi iz evropske dijaspore, a prvi najveći prilog sakupljen je u Švajcarskoj. Visina tih priloga, ali i gotovo sva imena donatora su sačuvana i dokumentovana u knjizi „Mostovi dijaspora-matica“, objavljenoj 2002. godine. Sećam se da je prvi moto akcije prikupljanja pomoći „Za žrtve NATO agresije“. To je bio šok za zvaničnike zapadnih zemalja zato što su u to vreme njihovi mediji tendenciozno koristili eufemizme, pa su agresiju označavali sa „humanitarnom intervencijom“, „vojnom operacijom“ i slično. Izgovoriti reč agresija je bila u rangu tabua. Mi u Nemačkoj smo se svakodnevno suočavali sa tim problemom jer se od nas tražilo, čak naređivalo da budemo „apolitični“, a istovremeno je sprovođena otvorena diskriminacija građana srpske nacionalnosti na svakom nivou.

Onda ste se sa sličnim problemom susreli i u matici, posle 5. oktobra 2000. godine?

– Nažalost i to je tačno. Od naših političara u Srbiji se tražilo da se povinuju političkom i ekonomskom diktatu imperijalističkih sila, pa čak i otvorenim zahtevima da sami nastave ono što NATO nije uspeo u ratu: teritorijalnu dezintegraciju zemlje, okupaciju i rasprodaju svojih prirodnih resursa. Zbog toga smo bili prinuđeni da isključivo sarađujemo s patriotskim organizacijama i udruženjima koja su u duhu viteške tradicije našeg naroda branile istinu i zalagale se za pravdu. Tada smo pokrenuli i inicijativu NEDAIST – „Ne damo agresoru da nam piše istoriju“, koju je podržao Beogradski forum za svet ravnopravnih. Nećemo nikada dozvoliti amnestiranje NATO agresije, niti prihvatiti da se branioci otadžbine kriminalizuju ili proglašavaju ratnim zločincima. Apsurdno, ovaj naš stav su podržali mnogi građani EU, a istovremeno, zbog tadašnje vlasti u Srbiji, mi smo bili u potpunom medijskom mraku i blokadi.

Vlast u Srbiji se promenila, ali ne i odnos NATO-a prema Srbiji. Jesmo li u pravu?

– Čelnici NATO-a i dalje vode rat protiv naše zemlje. To je strukturalni rat u kome se oni ne ustručavaju da se otvoreno mešaju u unutrašnju politiku naše zemlje kroz razne vrste pritisaka: od onih direktnih do indirektnih posredstvom zavisnih nevladinih organizacija. Od početka nije tajna da Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) finansira u Srbiji one NVO koje rade na promeni političke i državotvorne svesti Srba, na razaranju srpskih nacionalnih osećanja i interesa srpskog naroda. Članovi našeg Fonda u više navrata su ukazivali da bi sve NVO u Srbiji morale da poštuju zakone, odnosno da deluju u skladu s načelima i misijama koje su naveli u svojim statutima i osnivačkim aktima. Nažalost, to se ne dešava.

Ekološki genocid

Skupština Srbije je osnovala posebnu komisiju koja se bavi upravo posledicama upotrebe osiromašenog uranijuma tokom agresije?

– Upoznata sam s njihovim aktivnostima i spremna da im na svaki način pomognem jer bombardovanje Jugoslavije je imalo više dimenzija savremenih oblika ratovanja. Jedna od njih jeste upotreba zabranjene municije s osiromašenim uranijumom i tu bi upravo Albanci s Kosova morali da se zapitaju kako je moguće da su njihovi „prijatelji“ municiju s osiromašenim uranijom koristili u južnoj srpskoj pokrajini. Teško se takva akcija može nazvati „Milosrdni anđeo“, ako će se poslesice tog bombardovanja osećati hiljadama godinama. Međutim, manje istican podatak jeste da je tokom NATO agresije primenjivan takozvani ekološki rat.

Na šta konkretno mislite?

– U vojnim operacijama NATO-a, a pre svega SAD, nije nepoznata upotreba hemijskih sredstava. Ona je dokazana tokom rata u Vijetnamu, a u napadu na Irak je samo razrađena. Amerikanci i njihovi saveznici nisu direktno koristili hemijsko oružje već su namerno gađali naftna postrojenja i od posledica takvog zagađenja imate na desetine hiljada umrlih ili obolelih. U slučaju SRJ prvi put je korišćena strategija ekološog rata u kojoj se, umesto korišćenja hemijskih sredstava, namerno pogađala hemijska postrojenja. Time je napravljena katastrofa nesagledivih razmera, jer sva ta štetna jedinjenja su se našla u zemlji, vodi i vazduhu. Alarmantni porast kardiovaskularnih i malignih oboljenja, kao i porast urođenih anomalija u Srbiji od 2000, smatraju se posledicama ekološkog genocida. Naravno, izostalo je očekivano izvinjenje NATO članica, pre svega SAD za ratni zločin, ali i njihova spremnost da Srbiji nadoknadi svu materijalnu štetu i novčano kompenzuju gubitke u životima njenih građana – zaključila je Ljiljana Verner u razgovoru za „Vesti“.

Istina o bombardovanju

Aktivni ste i u Međunarodnoj organizaciji lekara za prevenciju nuklearnog rata?

– Reč je o nemačkoj sekciji ove međunarodne organizacije. Ponosna sam na činjenicu da sam 2007. u Hanoveru učestvovala u organizaciji prvog i jedinog simpozijuma na temu „Zdravlje u kontekstu strukturalnog i vojnog nasilja“, koji je održan na Medicinskom fakultetu. Tada sam predstavila svoj rad „Prećutane posledice novih ratova na primeru Jugoslavije“ jer sam želela da ukažem da je NATO agresija na SRJ izazvala ne samo ekonomske, već i drastične ekološke posledice. Inače, u junu 2018. formirana je Komisije za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja, čime je poslata jasna poruka koliko je važno da se sazna istina o posledicama NATO agresije.

Pomoć za narodne kuhinje

Na koje aktivnosti ste posobno ponosni?

– Bez ikakve dileme to je naša posvećenost pomoći srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Poslednjih osam godina svakog meseca uplaćujemo po 1.000 evra za potrebe narodnih kuhinja koje funkcionišu u okviru raško-prizrenske eparhije. Veoma smo ponosni na izgradnju obdaništa u Brnjici kod Gračanice, za čiju smo izgradnju donirali 70.000 evra, a koju sada pohađa oko 100 srpskih mališana. Takođe, sanirani su manastir Duboki Potok kod Kosovske Mitrovice i parohijski dom u Peći.

Prioritet je narod na Kosovu

Koji su ključni zaključci Skupštine Fonda dijaspora za maticu?

– Fond će i u narednom periodu dati prioritet u rešavanju humanitarnih problema ugroženog naroda na Kosovu i Metohiji, izbeglim i raseljenim licima, kao i siromašnim porodicama sa troje i više dece. Takođe, Uprava Fonda će se angažovati u nalaženju rešenja za početak izgradnje Srpskog doma u Beogradu kao institucije kulturnog i duhovnog povezivanja matice i rasejanja. Istovremeno, nastavićemo sa dosadašnjom pomoći Društvu za cerebralnu i dečju paralizu „Ana Antonijević“ iz Kragujevca, ali i Fondu za doškolovanje mladih poljoprivrednika „Borka Vučić“, u novčanom iznosu od hiljadu evra po korisniku. Takođe, aktivirali smo ponovo Fondaciju „Sanja Marinković“ koja je dosad stipendirala više od 50 studenata, talenata iz matematike i tehničkih nauka. Na Skupštini je ponosno o tome govorio naš štićenik koji je na Kembridžu završio doktorske studije, a potom se vratio u Srbiju kako bi svojim znanjem pomogao svojoj državi. Da podsetim, Sanja Milenković je bila jedna od najuspešnijih učenika Matematičke gimnazije u Beogradu, a poginula je u NATO bombardovanju Varvarina.

Zahvalnost „Vestima“

Dr Ljiljana Verner je u svoje i ime Fondacije zahvalila „Vestima“ na dosadašnjoj uspešnoj saradnji i čestitala predstojeći jubilej – tri decenije postojanja najčitanijeg medija srpske dijaspore.

– Promenom vlasti u Beogradu 2000, uslovi za realizaciju ciljeva definisanih u statutu Fonda kao i njihova realizacija su se drastično promenile. Zbog medijske blokade, o našem radu se u matici skoro ništa nije znalo. U dijaspori je to bilo drugačije zahvaljujući redakciji i novinarima „Vesti“. Aktivnosti naših članova, od humanititarnih akcija, nastupa na javnim tribinama i učešća na protestima do prikupljanje donacije za urgentne zdravstvene slučajeve bile su najavljivane i dokumentovane u objavljenim člancima Vašeg lista. Bitno je istaći da je upravo Vaš list je podržao akciju Fonda „Opremimo bolnice u otadžbini“. Zahvaljujući objavljenom članku, naši građani u Hanoveru i studenti Muzičke akademije u Detmoldu, sakupili su novčani prilog u roku od nekoliko dana. Zajedno sa donacijama iz Australije i Berlina kupljen je ultrazvučni skener za Klinički centar u Kragujevcu.

Kultura sećanja

Kako će 20. vek biti zapamćen u istoriji srpskog naroda?

– Srbi su narod koji je u samo jednom veku doživeo tri agresije. Ali, nacionalna nesreća je u tome što ne poštujemo podjednako sve svoje bitke i ratnike za slobodu. Naime, jedan istorijski period se glorifikuje, a drugi degradira ili prećutkuje. Buduća pokolenja ne podižemo na kontinuitetu oslobodilačkog duha, što je suština istorije ovog naroda. Nažalost, prisustvujemo kulturi zaborava, ali i neopravdanog ćutanja o zločinu koji je počinjen nad našim narodom. Trebalo bi da „čujemo“ reči našeg patrijarha Pavla: „Zlo koje je zaboravljeno, sakriveno i neokajano, postaje izvorište novih zala.“ Zajedno s više drugih nevladinih organizacija u Srbiji i srpskom rasejanju, već godinama se zalažemo da se svim srpskim žrtvama genocida u 20. veku podigne Srpski memorijal poput Memorijala Jad Vašem u Izraelu ili Ararat u Jerevanu. Zalagali smo se i za vraćanje spomenika žrtvama agresije NATO u prvobitno stanje, jer NATO zločin, ekološki genocid treba posebno obeležiti. Tužno je da je ugašena vatra koja je trebalo da večno gori kao uspomena na rat koji je 19 zemalja NATO-a vodilo protiv Srbije od 24. marta do 10. juna 1999. Dolaskom na vlast SNS 2012. godine, državni predstavnici počinju da koriste termin agresija NATO-a, a potom i mediji. U međuvremenu je spomenik žrtvama agresije NATO na Ušću saniran i nadamo se da će uskoro biti i večni plamen upaljen.

Saradnja sa Beogradskim forumom

Kako je došlo do saradnje Fonda i Beogradskog foruma za svet ravnopravnih?

– Saradnja Beogradskog forum i Fonda nije slučajna i ne ogleda se samo u zajedničkom obeležavanju datuma početka NATO agresije na našu zemlju. Rekla bih ona je logična i značajna za članove Fonda.

– Logična je jer u svojim aktivnostima članovi našeg Udruženja se rukovode istim principima i načelima međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih organizacija koja osuđuju vojno i strukturalno nasilje nad civilnim stanovnistvom i diskriminaciju. Značajna je jer je BF izvor inspiracije i podrške u realizaciji ciljeva Statuta Fonda član 3 tačka 4 koji glasi: članovi se obavezuju da doprinose očuvanju nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda i šire istinu o Srbiji i srpskom narodu.