Činiti dobro je najveća sreća

Mogu samo da zamislim kako se tokom lokdauna osećala neka usamljena baka u pustoši Pešterske visoravni, gde se odavno zapatilo siromaštvo. Zima tamo traje duže nego u niziji i ogrev je, ako ga uopšte ima, pri kraju. Deca i unuci u inostranstvu ili kovid bolnici muče svoju muku, koju im ne može olakšati, a vesti o skoku broja preminulih i zaraženih stvaraju joj nespokoj ponekad mučniji i od hladnoće. I u boljim vremenima, dešavalo se da je nedeljama niko ne poseti, ali nikada nije bila toliko bespomoćna.

Prvi koji su joj od početka pandemije pokucali na vrata, bili su volonteri Crvenog krsta, koji su joj doneli hranu, lekove i druge potrepštine. Mislim o toj baki dok razgovaram sa Novopazarkom Delilom Badić (21), jednom od osam ovogodišnjih dobitnika prestižnog međunarodnog priznanja Mlada hrabrost, i pitam se šta joj je prošlo kroz glavu kada je među spasiocima ugledala devojčurka, kojem bi, zbog sitnije građe – 158 centimetara visine i 45 kilograma telesne mase, retko ko dao 20 godina.

Najmlađa na terenu

– Tokom najveće krize u Novom Pazaru, Crveni krst je otvorio kol-centar namenjen starijim ljudima koji su, kao što znamo, bili zatvoreni, i nisu mogli da nabavljaju potrepštine. Mi, volonteri, odmah smo se angažovali, primali pozive i dostavljali sve što im je potrebno. Išli smo po gradu, ali i do udaljenih zaseoka, gde mahom žive stariji, siromašniji ljudi. Mnogima od njih deca su bila po bolnicama, jer su bili zaraženi i nisu imali nikog svog da ode u nabavku. Do nekih kuća smo se vozili kolima i po pola sata, po snegu, bljuzgavici i kroz blato. Najviše me je dirnula zahvalnost koju sam videla u očima tih ljudi. Ne mogu to da opišem, jer je bilo veoma emotivno, bilo je tu i suza, beskrajno su nam zahvaljivali… Činilo mi se da su nekako previše zahvalni za to što radimo – kaže Delila za „Vesti“.

Nagradu Mlada hrabrost dodeljuje Akademija „Raul Valenberg“ u saradnji sa Švedskim institutom i ambasadama Švedske, u znak sećanja na altruistička dela ovog diplomate. Reč je o nepolitičkom priznanju za akcije moralne hrabrosti mladih ljudi uzrasta od 13 do 20 godina, kojima su doprineli stvaranju humanijeg društva. Među dobitnicima Mlade hrabrosti za 2022. godinu, Delila je jedina iz Srbije, a, osim nje, nagrađeni su i mladi iz Francuske, Španije, Švedske i Mađarske. Naša sagovornica je dobila ovo priznanje za učešće u akcijama Crvenog krsta tokom pandemije korona virusa u Novom Pazaru, kao najmlađa, a uz to i jedina volonterka na terenu.

Uprkos strahu

– Zanimljivo je da među dobitnicima nagrade iz inostranstva niko nije imao neko konkretno delo, kao što je odlazak na teren ili kao što je prošlogodišnja dobitnica iz Srbije, Milica, spasla život čoveku, koji je imao udes. Oni su više fokusirani na formiranje organizacija koje se bave ljudskim pravima ili pokretanje aplikacija za doniranje krvi i slično.

U našem timu je bilo petnaestak, dvadesetak volontera, zavisno od dana. Neki su već volontirali pri Crvenom krstu, dok su ostali došli iz lokalne Kancelarije za mlade. Većinom su bili godinu, dve stariji od mene, pa nisu mogli da se kandiduju za nagradu. Zato uvek govorim „mi“, „mi smo“ jer smatram da su je zaslužili svi koji su u tom periodu bili tamo.

Možda su neki već zaboravili, ali bila su to teška vremena. Na početku pandemije, kaže Delila, svi su se plašili virusa – i ljudi koje su posećivali, i sami volonteri; niko nije znao koliko je kovid zarazan, u punim bolnicama stotine ljudi se borilo za život na respiratorima, a nije bilo ni vakcine. Roditelji su je podržali u želji da volontira, iako su strepeli da bi mogla da ugrozi svoju baku, pa su se dogovorili da je manje viđa.

– Prijatelji su različito reagovali na moju odluku. Dosta njih je u Crvenom krstu i uključivali su se koliko su mogli. Poznajem i nekoliko mladih ljudi koji su se tada pridružili našoj organizaciji i još volontiraju. Ali, imam i prijatelje koji su svojevremeno negodovali i osuđivali me, iz straha da bih mogla da ih zarazim, pa se zato nismo ni viđali. Na kraju, kad je najgore prošlo i došla nagrada, ispalo je da su svi ponosni na mene. Mada ih donekle razumem, ipak je to pomalo licemerno. Sada svi šire moju priču, oduševljeni su i podržavaju me, ali u trenutku kada se trebalo angažovati, nisu baš tako mislili.

Aktivizam kroz druženje

Delila, inače, studira na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru Međunarodni odnosi, bila je „vukovac“, a u Crvenom krstu volontira od sedmog razreda osnovne škole. Još kao srednjoškolka, priključila se novopazarskoj Kancelariji za mlade, dok od februara ove godine stažira pri Helsinškom odboru za ljudska prava. Svojevremeno se obučavala u Asocijaciji za afirmaciju kulture i sarađivala sa Zlatkom Pakovićem, piscem i pozorišnim rediteljem, u pripremi nekoliko predstava, koje su se, između ostalog, bavile pitanjem prognane jevrejske zajednice u Novom Pazaru, manjinama, nacionalizmom i ratovima devedesetih.

– Roditelji su me odmalena učili da je važno pomagati ljudima, tako da mi je to vremenom postalo nešto kao prirodni instinkt. Recimo, ako bih videla neku baku ispred prodavnice, kako se muči sa kesama punim namirnica, pomogla bih joj da ih odnese kući, brinula sam o napuštenim životinjama… To su sitnice, dečje stvari, ali tako se razvija empatija. Kao dete sam imala starije društvo i neki od tih drugara i drugarica su volontirali u akcijama prikupljanja krvi, pa sam im se pridružila i zavolela aktivizam kroz druženje.

Žao mi je što mladi danas uglavnom nisu zainteresovani za humanitarani rad, verovatno zato što u tome ne vide konkretni interes i smatraju da za takve stvari nikoga nije briga. Nagrada koju sam dobila je dokaz da neko ipak primećuje ono što činimo i nadam se da će doprineti da se situacija u tom smislu bar malo promeni. Smatram, opet, da to nije dobra motivacija, da ne treba da činimo dobra dela ili se bavimo humanitarnim radom zbog nagrade, ali bih volela da se moji vršnjaci iz ovog ili onog razloga pokrenu, pošto smo mi centar ovog društva, iako smo prilično skrajnuti.

Ponovo bi sve isto

Delila kaže da nije previše razmišljala o opasnosti, i da bi ponovo isto postupila, ako bi to bilo potrebno, zato što je sigurna da će se onome ko čini dobro, vratiti dobro, „nevezano za nagradu“ koju je dobila.

– Nikada nisam pomišljala da odustanem. Ja sam takva osoba – kada nešto započnem, čak i ako u nekom trenutku shvatim da sam možda pogrešila, završiću što sam naumila. Ne bih odustala nikada, pogotovo ukoliko je reč o stvari humanitarnog karaktera. Jer, znam da će, bez obzira na moju eventualnu žrtvu, neko dobiti nešto veliko od toga, nešto od životnog značaja.

Najveći spasilac života

Raul Gustaf Valenberg (1912 – nestao januara 1945) je bio švedski arhitekta, biznismen, diplomata i humanitarac. Poznat je po tome što je spasao oko 20.000 Jevreja u Mađarskoj za vreme Holokausta, u kasnijim fazama Drugog svetskog rata. Kao specijalni izaslanik Švedske u Budimpešti, između jula i decembra 1944, Valenberg je izdavao pasoše koji su štitili Jevreje, i pružao im utočište u zgradama označenim kao švedska teritorija. Posthumno je proglašen počasnim građaninom Sjedinjenih Država

(čime je postao druga osoba u istoriji koja je dobila ovu počast), Kanade, Mađarske, Australije i Izraela. U Izraelu je proglašen i Pravednikom među narodima. Valenberg se, osim toga, nalazi i u Ginisovoj knjizi rekorda kao najveći spasilac života.

Nominovao je poznanik

Delilu Badić za nagradu „Raul Valenberg“ predložio je Dražen Zacero, omladinski radnik sa kojim je sarađivala u nekim drugim humanitarnim akcijama. Njih dvoje su se tada upoznali i Dražen je tako saznao za Delilinu priču.

– On je predlog za nominaciju poslao u C-31 Centar za razvoj kulture dečjih prava, ovdašnju organizaciju koja sarađuje sa švedskom ambasadom i prosleđuje im imena kandidata. Švedske ambasade u četiri zemlje obrađivale su nominacije, da bi žiri Akademije „Raul Valenberg“ odabrao osam mladih ljudi, među tridesetak kandidata koji su ušli u najuži krug – objašnjava Delila.

Valenberg drugi put među Srbima

Ovo je drugi put da mladi iz Srbije dobijaju priznanje Akademije „Raul Valenberg“. Prošle godine, nagrada je dodeljena Mariji Brletić i Milici Jovanović. Marija već godinama organizuje humanitarne akcije za decu kojima je potrebno lečenje u inostranstvu ili medicinska nega, dok je Milica spasla život muškarcu povređenom u saobraćajnom udesu.