Bol zaleđena gotovo dve decenije

Vaš opstanak ovde jeste jedna velika pobeda. I tu treba da ostanete dosledni vašem prizivu i vašim precima – da postojimo na mestu strašnom, rekao je episkop Ilarion.

Na sredini goraždevačke crkve s leve i desne strane velikog raspeća stoje dve majke. Stoje nepomično i gledaju ispred sebe, u podnožje onog krsta, kao da su van sveta i vremena. Desno je Senka Jovović, kojoj je na reci Bistrici ubijen sin Ivan, a levo Gordana Dakić, čije je trinaestogodišnje dete, Panto, smrtno pogođeno na viru pre devetnaest godina.

Oko njih su porodice, unuci, rodbina i sve ono što bi njihov život trebalo da učini ispunjenim i srećnim, ali su one ovde osnovni nosioci bola i nesreće ovog kraja. Izgleda da se taj bol pretvorio u grč koji, gotovo dve decenije, zadržava istu muku, isto osećanje nepravde i nemoći, zadržava lice zaleđeno i nemo. Zato majke odavno ćute i ne govore ništa iako su sve oči parastosa okrenute prema njima. Senkina ruka je čvrsto stisnuta i neprestano pomera tri prsta, kao da okreće nevidljivu brojanicu i razgovara sa sinom Ivanom: podseća ga na obećanje koje joj je dao da neće ići na bistrički vir na kupanje. Uzalud! Život je bio jači i radost života dece iz geta odvela ga je tog dana na reku. „Majčino srce je znalo da je Ivan stradao”, rekla je pre desetak godina, sećajući se trenutka kad je čula rafale sa Bistrice.

„Čovek ne može da prihvati gubitak nikada, zato tuga ostaje u dubini duše sve do onoga dana dok se s njima ne budemo sreli. Ne u nekoj priči i imaginarnoj budućnosti, nego dok vi, roditelji njihovi, ne budete mogli ponovo da ih zagrlite, dok u tom nebeskom kolu zajedno ne zaigramo – nećemo moći da se utešimo. Zato je, na neki način, život prekinut – prekinut svima nama”, rekao je na besedi posle liturgije i parastosa vikarni episkop novobrdski Ilarion, izaslanik vladike raško-prizrenskog Teodosija. On je pomenuo postradalu decu iz Prebilovaca, Jasenovca i podsetio da se sila božja savršeno pokazuje u nemoći.

„Vaš opstanak ovde, možemo reći na stratištu, jeste jedna velika pobeda. I tu treba da ostanete dosledni vašem prizivu i vašim precima – da postojimo na mestu strašnom. Okupili smo se zbog dece koja su, u vremenu u kom je najveće zlo trijumfovalo, imala snage da se raduju životu. Pritisnuta uza zid, u nekom ćošku postojanja, ta deca (Ivan i Panto) nisu odustala od radosti, od igre. Nisu odustala od čuda da se na toj reci raduju. To je hrišćanska pobeda i pobeda jevanđelja”, zaključio je episkop Ilarion, iguman manastira Draganac.

U ovoj Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice sve izgleda isto kao onog dana kada su ubijeni Panto i Ivan, malo toga se promenilo i u samom selu, tek nekoliko pomaka u infrastrukturi Goraždevca, najveće srpske sredine u ovom delu Metohije.

„Ja ne mogu da očekujem od ubica da pronađu ko nam je ubio decu. Uzdam se u našu državu”, kaže Milisav Dakić, otac ubijenog Panta.

Tog dana su teško ranjeni Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević i Bogdan Bukumirić. Njihov tretman u pećkoj bolnici je bio katastrofalan. Na teške prostrelne rane Dragani i Đorđu stavljen je gips. Glas čestite službenice Ujedinjenih nacija Darije Šafranić doprineo je da se ranjena deca evakuišu i spasavaju.

„Nedelju dana pre nego što dođe ovaj dan i nedelju dana posle njega, svako ima potrebu da se povuče i da nađe svoj mir. Danas je sve isto, samo nema sirena i nije temperatura četrdeset. Mi čekamo da se počinioci pronađu i obnavljamo bol. Moja ćerka Dragana je punih pet godina čekala posao u Goraždevcu, a završila je fakultet. Za nju nije bilo mesta, pa je otišla”, kaže Mirjana Srbljak, majka ranjene devojčice.

Iako su obećali da će prevrnuti svaki kamen da pronađu ubice dece, predstavnici stranih misija koje su tada vršile vlast nisu praktično ništa uradili. Istraga je obustavljena. Juče se u Goraždevcu, na početku službe, pojavilo tek dvoje vojnika italijanskog Kfora.

Predstavnik vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Boro Tajić pročitao je okupljenim meštanima pismo direktora Petra Petkovića.

„Demokratski svet je poražen pred ideologijom mržnje i terorizma. Danas treba ponoviti da je, pre devetnaest godina, kada je ovaj zločin izvršen, krivica bila na onima koji su pucali i onima koji su akciju osmislili i naredili. Danas je krivica i na onima koji ne rade ništa, ili rade sve da se ti počinioci ne pronađu”, poručio je Petković.

Liturgiji i pomenu su prisustvovale monahinje Pećke patrijaršije, jeromonah Petar Rojević iz Visokih Dečana, sveštenici pećki Dragan Radovanović i goraždevački Nenad Našpalić.

Cveće se polaže i kod spomenika u centru sela, a sve se završava na groblju gde je sahranjen Panto Dakić. Jedno dete iz njegove porodice stoji i želi da poslužuje slatkiše.

„Ti ličiš na Panta”, obraća mu se neko.

Ovde sve pomalo liči na dvoje dece i njihovu potrebu za prostim ljudskim oduškom, za rekom, igrom i slobodom.