Svaki dan ovog hodočašća je poseban i ima neku svoju priču, a sve to ćemo zabeležiti u dnevniku koji vodimo. Ipak, većinu stvari koje doživljavamo nemoguće je rečima opisati.
Ovako priču za „Vesti“ počinju dva prijatelja iz Srpca u Republici Srpskoj, Gojko Basurić i Goran Grabovac, koja su pre 20 dana iz rodnog mesta, sa blagoslovom igumana manastira Osovica, krenula na hodočasničko putovanje u Hilandar – 1.200 kilometara peške.
– Hodočašće smo započeli ispred ikone Presvete Bogorodice Trojeručice u Osovici koja je naslikana po ugledu na čudotvorni lik Trojeručice u Hilandaru, ispred koje ćemo put završiti. Biće to put od malog do velikog Hilandara – kaže ponosno Gojko, profesor matematike i informatike i fitnes-instruktor.
U momentu dok smo razgovarali nalazili su se u Vladičinom Hanu. Plan je da u krenu prema Vranju, a možda stignu i do Bujanovca. Sve zavisi od vremenskih prilika. Uglavnom ih prate velike vrućine.
– Ništa nam nije teško. Oprema koju nosimo u torbama na ramenima je glomazna, ali uspevamo. Jedina posledica su žuljevi koje svaku noć prebrojavamo na nogama. Ja sam imao i jednu malu povredu, ali sve je to već ujutro prošlost i put uspešno nastavljamo dalje – priča Gojko.
On je već iskusan hodočasnik. Dva puta je pešačio od Srpca do Ostroga, prvi put 2019. sa kolegom, a drugi put 2021. išao je sam. Prijateljstvo sa Goranom oplemenio je i ovim putovanjem.
– Ovo je korak napred u našem dugogodišnjem druženju. Priprema puta trajala je nekoliko meseci. Budući da kolega Gojko već ima veliko iskustvo sve je bilo lakše. Sve što prolazimo tokom hodočašća na mene ostavlja ogroman utisak, mislim i nešto veći nego njemu, jer mi je ovo prvi put – kaže Goran.
A na dosadašnjem putu susretali su samo dobre ljude. Kažu da nisu ni primetili kada su prešli granicu.
– Sve je to naš narod – dodaje Gojko.
Uglavnom se kreću magistralnim putevima, ali često procene da će im pešačenje svojevrsnim kozjim stazama olakšati put. Kažu da je lepotu predela i srdačnost naroda najlakše i najlepše spoznati kad se pešači.
– Prolazili smo kroz Kosjerić i Kadinjaču gde su velike plantaže malina. Ljudi na koje smo nailazili su mislili da tražimo sezonski posao, pa su nam nudili dodatnu zaradu, svraćali nas da beremo maline. Kada smo im objasnili o čemu se radi, srdačno su nas pozivali u svoje kuće i dvorišta da pojedemo ili popijemo nešto, porazgovaramo. Nailazimo na podršku gde god da zađemo – kaže Goran, inače privatni preduzetnik.
Samo jedan dan ih je pratila kiša.
– Tada je nezgodno hodati magistralom, jer kad naiđu veliki kamioni i bace vodu budete više mokri ispod kabanice nego iznad nje. Ali to je trajalo jedan dan. Svih ostalih dvadesetak nas prate velike vrućine, pa tako i držimo tempo. Kada baš upekne, zastanemo u neku hladovinu, pred neku prodavnicu ili kafanu. Predahnemo, uzmemo zalet za dalje – otkrivaju ova dva sjajna momka.
Blagoslov igumana manastira Osovica u Srpcu ih dodatno motiviše da na putu ka Svetoj Gori ne odustanu.
– Obojica smo vernici Srpske pravoslavne crkve, a ovim poduhvatom želimo da se pomolimo za svoje porodice i zdravlje svih ljudi na planeti, da živimo bez ratova i zlih namera – priča Gojko.
Ne žure. Plan je bio da 4. ili 5. avgusta stignu do Hilandara, ali sudeći po tempu koji su sami sebi zadali, moglo bi to da se dogodi i par dana ranije.
– Sada sledi Makedonija pa onda Grčka. Radujemo se prolasku tim predelima. Uživamo u svakom danu i trudimo se da maksimalno ulepšamo sebi ovo putovanje – dodaje Goran.
Na pitanje kako će se vratiti kući, kroz smeh odgovaraju – sigurno ne peške.
– Verovatno nekim od vidova javnog prevoza, ali o tome ćemo razmišljati kad stignemo na Svetu Goru – ističu momci iz Srpca.
Dobri čovek iz Aleksinca
Nisu imali neugodnih situacija tokom dosadašnjeg putovanja, a kao jedno od pozitivnih iskustava ističu slučaj iz Aleksinca. Lokalni sveštenik Aleksandar Srnić čuo je za poduhvat, stupio u kontakt s njima i ponudio im sve što treba.
– Imao je želju da nas dočeka. Otključao nam je lokalni hram u ranim jutarnjim časovima. Tu smo se pomolili Bogu i nastavili dalje – otkriva Gojko.
Nenaseljena mesta
Gojko i Goran kažu da je hodočašće spoj duhovnih vrednosti sa fizičkim, svojevrsni psihofizički test njihovih ličnosti. U tom testu dodatna im je pomoć narod na koji nailaze i koji im pruža podršku. Ima i onih deonica koje su nenaseljene, te rute znaju da budu i po 10-20 kilometara.
– Znamo da idemo u nenaseljeno i onda se dobro pripremimo i snabdemo potrepštinama – objašnjava Gojko.
Dnevno pešače između 25 i 45 kilometara, u zavisnosti od terena, vremenskih prilika i odmora koji sada sebi mogu da priušte jer su, kako tvrde, u blagoj prednosti u odnosu na zacrtano.
– Gde god da prođemo ljudi nam nude pomoć, spavanje, pranje veša, hranu, piće. Sve to nam daje dodatni podstrek – zaključuju Srpčani.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
