Ekskluzivno – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (1): Molitva kao lek

Zemlja živih je brojčano uvećana za još jednog člana posade. Vežite se, polećemo. A možda i nećemo… Letela sam pola života, bio bi red da probam da hodim nadalje.

Ovo je samo deo „dnevne zabeleške“ jednog od „najmlađih hodača“ – članova Zemlje živih. Pun naziv ove zajednice, koju je osnovao i predvodi patrijarh Porfirije je Centar za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti i to je jedina ustanova pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja se, potpuno besplatno, bavi rehabilitacijom i oporavkom teških zavisnika od droge, kocke ili alkohola. Za većinu zavisnika to je, ujedno, i poslednja šansa za spasenje jer su prethodno bezuspešno pokušavali da se izleče u raznim znanim i neznanim državnim i privatnim specijalizovanim bolnicama u zemlji i inostranstvu.

Početak na salašu

„Vesti“ su dobile ekskluzivnu dozvolu da posete Zemlju živih – terapijsku zajednicu u kojoj vladaju stroga monaška pravila i gde je vera u Boga – lek!

U sledećih nekoliko nastavaka vodimo vas kroz gotovo nestvarni svet lažnih vrednosti i životnih razočaranja, ali i mesto nade u kome se molitvom i posvećenošću pomaže i sebi i drugima. Upoznaćemo vas na koji način ova Zajednica funkcioniše, šta je suština programa, a kroz autentična svedočenja njenih članova i koliko su nove generacije promenile stereotipe u poimanju bolesti zavisnosti.

– Na početku je svima bilo čudno da se i verom može lečiti. A može – poručuje protojerej stavrofor Branko Ćurčin, nastojatelj Svetovaznesenjskog hrama na Klisi i sveštenik koji je pre 17 godina inicirao osnivanje Zemlje živih.

Kaže da je tada, još kao mlad sveštenik, uvideo da omladina koja je u problemu ima želju, ali ne i dovoljno snage da se sa njim izbori.

– U tim razgovorima sam shvatio koliko vera može biti snažan lek za svaku, pa i ovu vrstu bolesti. Prvo smo pri hramu u Klisi organizovali dnevni boravak za sve zainteresovane. Ti razgovori su im pomagali, boravak u crkvi im je lečio dušu. Odlazili smo i do manastira Kovilj gde je u to vreme, kao vikarni episkop jegarski, iguman bio današnji nam patrijarh Porfirije. I pokazalo se kako ljude u problemu bolesti zavisnosti leči taj duhovni mir, da ih izolovanost i molitve menjaju nabolje. Međutim, teško je bilo izvodljivo da oni tamo duže borave zato što manastir ipak ima svoj poredak i u krajnjem slučaju bratstvo je tamo s drugim ciljem. Zato je patrijarh srpski Porfirije predložio da napravimo Centar u kome bi svi ti ljudi u problemu bili izolovani i u ambijentu koji će po mnogim stvarima podsećati na onaj manastirski, a opet će sve biti podređeno njihovim potrebama i nastojanjima da se vrate normalnom životu. Vladika bački, dr Irinej Bulović, odmah je prepoznao značaj celog projekta i blagoslovio tu ideju, pa smo 2005. godine, na jednom napuštenom salašu u Čeneju kod Novog Sada osnovali prvu „Kuću“ – priseća se prota Branko Ćurčin.

Od tada se ova terapijska zajednica razvijala, pa se danas prostire na izolovanim salašima, uglavnom oko Novog Sada: Čenej, Vilovo, Slankamenački Vinogradi i Brajkovac.

Dolaze i iz dijaspore

Andreja Jovanović, koordinator Zemlje živih, kaže da je dosad u ovoj Zajednici boravilo više od 4.000 ljudi, kako iz otadžbine, tako i dijaspore.

– Mada postojimo već 17 godina, o nama se relativno malo zna u široj javnosti, verovatno zato što zbog naše humanitarne i neprofitne aktivnosti i osetljivosti poziva kojim se bavimo izbegavamo savremene marketinške aktivnosti i promocije. Ali zahvaljujući redizajniranom sajtu, Fejsbuk stranici, Jutjub kanalu, kao i onima koji su sa uspehom završili naš program, svi koji su u problemu zavisnosti nas lako pronalaze. Taj glas o nama se ipak čuje, tako da imamo pozive sa svih strana sveta, od Kanade do Australije. Većina njih je prethodno pokušavala sa lečenjem u raznim specijalizovanim ustanovama, uključujući i one u inostranstvu – priča Jovanović.

Ključni faktor, nastavlja glavni koordinator je da osoba razume svoj problem, kako i na koji način kroz dugotrajan boravak u zajednici može da ga reši i želi da se izleči, zbog čega je ulazak u Zemlju živih zasniva isključivo na dobrovoljnoj osnovi.

Istovremeno, u Zajednicu ulaze samo oni za koje stručnjaci procene da im je moguće pomoći.

– Pre ulaska, svaki zavisnik, ali i njegova porodica sa nama obavi dva do tri pripremna razgovora koji su prilika da oni upoznaju šta mi to radimo, ali da i mi upoznamo njih. Drugi ključan uslov za ulazak je da svaki štićenik prethodno ode u neku specijalnu bolnicu na detoksikaciju, jer mi ćemo im pomoći da prebrode onu psihičku krizu, ali za onu fizičku moraju prvo da potraže i dobiju medicinsku pomoć uz neophodnu farmakološku terapiju. U našim zajednicama se rehabilitacija vrši nefarmakološkim metodama, stoga je neophodno da u program novopridošli članovi ulaze posle detoksikacije. Zahvaljujući dugogodišnjoj saradnji sa Ministarstvom zdravlja i nadležnim medicinskim ustanovama, uz našu preporuku, onima koji se spremaju za ulazak u program, ta vrsta medicinskog tretmana će biti omogućena u okviru zdravstvenog sistema – naglašava Andreja Jovanović.

Lična „terapija“

Kroz ceo taj pripremni period je prošla i Novosađanka J. B, koja je sa 46 godina, zapravo, najstariji član ženske zajednice smeštene u Slankamenačkim Vinogradima. Ženska kuća broji tek šest članica, a većina je tu zbog problema sa teškim drogama. J. B. je tu „uglavnom“ zbog mešanja alkohola i antidepresiva.

Kada je došla, priča, samoj sebi je ličila na zombija, a danas, posle pet meseci, veruje da postoji nada. Smeje se kada je pitamo kako je to kada najstariji po godinama prima naređenja od mlađih.

– Starešina naše kuće je devojka koja ima godina koliko i moja kćerka. Na početku mi je sve bilo zbunjujuće, pa i to, ali pokazalo se da ona posle dve godine provedene u zajednici mnogo zrelije razmišlja od mene – počinje svoju ispovest ova žena koja je pre devet godina doživela tešku saobraćajnu nesreću nakon čega je ušla u začarani krug kombinovanja lekova za bolove, antidepresiva i alkohola.

U tome je bila toliko „dobra“ da poslednjih godina uopšte nije izlazila iz kuće, zapostavljajući ne samo sebe, već i svoju decu.

– Treba dosta hrabrosti da priznaš gde si doveo svoj život. Tek tada je moguće da negde u daljini vidiš i tračak svetla kao nadu. Meni je delovalo potpuno nemoguće da uopšte funkcionišem bez lekova, a evo, već nekoliko meseci nisam popila nijedan. To je taj tračak nade da i za mene ima spasa – kaže Novosađanka.

J. B. je dosad u više navrata bezuspešno pokušavala da se izleči. Kaže, posle svakog tretmana bi zapadala u još veći problem.

– Zbog višestrukih preloma još u bolnici sam počela da pijem lekove protiv bolova i posle sam samo pojačavala doze, ali i kombinovala sa sredstvima za spavanje jer sam imala strašne košmare. Onda sam počela da ulazim u depresiju, pa sam krenula i sa antidepresivima i na kraju sam sve to mešala sa alkoholom. Na početku je ta moja „terapija“ davala rezultata, a onda su se stvari otele kontroli i ja sam počela svakodnevno da se opijam i drogiram ovim tabletama. Roditelji su prvi uočili da imam problem i odveli me u bolnicu. Tamo sam ostala oko mesec dana i izašla „izlečena“, a zapravo sam nastavila po starom uverena da imam kontrolu nad onim što radim – kaže J. B.

Kada su njeni roditelji shvatili da je ponovo u problemu angažovali su psihijatra.

– Umesto da me „pročita“, on mi je promenio šifru bolesti i terapiju. Bila sam kod još nekoliko psihijatara i svaki put bi se sve završilo receptima za nove lekove, a ja sam tonula sve dublje u začaran krug zavisnosti. Kada bih se pogledala u ogledalo videla sam zombija i ništa nisam mogla da uradim da mu se suprotstavim.

Ispostavilo se da je to za Novosađanku bilo tek predvorje pakla.

Veći procenat uspšenih lečenja

Na pitanje koji je postotak uspešnosti, tek posle insistiranja koordinator Andreja Jovanović priznaje da je on daleko veći od proseka u drugim specijalizovanim mestima.

– Posledica dugogodišnje zavisnosti je, nažalost, i porazna činjenica da se procenat onih koji uspeju da prevaziđu tu bolest relativno mala. Zbog toga je i veoma teško govoriti o statistici uspešnosti. Prema svetskim naučnim studijama, tek šest od 100 hroničnih zavisnika uspe da se izleči. Kod nas su ti procenti svakako značajno veći, ali je i vremenski period boravka uz sveobuhvatan pristup ličnosti zavisnika daleko duži nego u ostalim ustanovama ovog tipa. Program u Zemlji živih traje dve i po godine i najveći broj onih koji su ga završili danas je uspešno rehabilitovano, zasnovalo je porodice i vode normalan i zdrav život. Imamo uspeha i kod onih koji dobrovoljno prekinu program ranije, ali tu je teško govoriti o pravilu, jer svaka osoba je slučaj za sebe i uspešnost rehabilitacije zavisi od mnogo faktora – kaže Jovanović.

Nigde ograde

Sa J. B. pričamo u trpezariji. Sami smo. Sve druge devojke su na dnevnim zaduženjima po salašu oko koga nema obezbeđenja, visokih zidova, čak ni ograde.

– Boravak u zajednici je od početka do kraja potpuno dobrovoljan. Svaka od nas može da ode kada god poželi. Međutim, niko ovde nije došao zato što mu je dobro, već zato što svi raniji pokušaji da se izleči nisu uspeli. Odlazak sa ovog mesta bi značio da se odričemo života – kaže naša sagovornica.

Poruka patrijarha

Njegova svetost, patrijarh srpski Porfirije, na sledeći način je objasnio razlog formiranja Zemlje živih: „Crkva je otvorena za sve, raširenih ruku prihvata svakog onakvim kakav on jeste, ne da bi ga kritikovala i osuđivala, nego da bi ga čovekoljubivo tešila, lečila i bez obzira na dubinu pada, ukazivala svakom čoveku na mogućnost preobražaja i uzrastanja ka savršenstvu. Zavisnost otkriva neutoljivu i neugasivu metafizičku žeđ čovekovu za smislom i ljubavlju. Jedino Bog može da zadovolji ovu potrebu. Bez Boga, kod zavisnika se više nego kod drugih vidi osećaj usamljenosti i praznine. Droga je svakako jedan od najpogubnijih i najvarljivijih surogata. Stoga, kad neko postane zavisnik, to je vidljiv znak da on nema samo psihološki, nego i duhovni problem. Nažalost, iskreno govoreći, zavisnicima se kod nas malo ko ozbiljno i s ljubavlju bavi. Oni su uglavnom prezreni. Jedini način da im se pomogne jeste spremnost da se s velikom pažnjom i saosećanjem osluškuju njihove duše, egzistencijalni bolovi i duboki vapaj za smislom, a to znači da im se pruži bezuslovna, jevanđeoska, hristolika ljubav.“

Sumnjičavost

Protojerej stavrofor Branko Ćurčin, nastojatelj Svetovaznesenjskog hrama na Klisi i sveštenik koji je inicirao osnivanje Zemlje živih, otkriva da je na početku rada Centra bilo dosta sumnjičavih i zluradih komentara zbog čega se to Crkva našla „prozvanom“ da pomaže zavisnicima kada za to već postoje specijalizovane ustanove.

– U jednom trenutku su nas čak i tužili za nadrilekarstvo, kao da smo mi davali „čarobne napitke“. Naravno, dobili smo ih na sudu, ali i to je odvlačilo pažnju od suštine našeg posla, a zajednica od početka nikada nije ni imala ambiciju da leči, već isključivo da se bavi rehabilitacijom i resocijalizacijom zavisnika. Danas je situacija potpuno drugačija. Svi su shvatili da svojim radom ne ugrožavamo ni nauku, ni medicinu ni struku, već smo im ispomoć. Već godinama imamo odličnu saradnju sa svim specijalizovanim ustanovama u Srbiji koje se bave lečenjem zavisnosti i oni nam zaista puno pomažu kada je reč o prvom koraku ka rehabilitaciji, a to je otklanjanje fizičke zavisnosti – ističe prota Ćurčin.

Sutra – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (2): Šetajući zombiji