Živi da bi putovao

O Nenadu Stojanoviću (38) možda najviše govori rečenica koja stoji u opisu njegovog Instagram profila: „Rođen sam u Srbiji, ali svet je moj dom. Granice su samo u našim umovima. Živim da bih putovao.“ Ovaj avanturista iz Niša do sada je obišao 91 zemlju i 2.150 gradova. Kaže, da je žurio, mogao je za ovih 14 godina na putu da obiđe i ceo svet, ali bi sve to umanjilo broj neverovatnih iskustava koja je doživeo. Stopirao je od Njujorka do Ekvadora, prisustvovao „nebeskoj sahrani“ u najvećem tibetanskom hramu, prešao Avganistan praveći se da je gluvonem, upoznao Indonežanina koji zna pesme Zdravka Čolića, bio hapšen tri puta pod sumnjom da je terorista…

– Trenutno sam u Tanzaniji već nekoliko dana, ušao sam iz Ruande, koja je za sada bila najorganizovanija i najčistija zemlja u Africi. Od zanimljivih avantura u istočnoj Africi izdvojio bih uspon na planinu Kenija. Hodao sam tri dana, prošao 50 kilometara i popeo se na 5.000 metara nadmorske visine. Jedno od najlepših mesta na ovom kontinentu – počinje Nenad priču za „Vesti“.

Pet punih pasoša

U obilazak crnog kontinenta pustolov iz Niša krenuo je pre nekoliko meseci iz Egipta. Nastavio je kroz Sudan, Etiopiju, Keniju, Ugandu, Ruandu sve do Tanzanije. Kuda će dalje odlučuje u hodu.

– Planove pravim dok putujem. Nisam siguran koliko ću još provesti u Africi, jer mi je ostalo još samo pet slobodnih stranica u petom pasošu po redu. Tako da ukoliko nađem srpsku ambasadu koja je u mogućnosti da mi da novi pasoš, moći ću da pravim dalje planove za kretanje po Africi – otkriva Stojanović.

Odmalena je imao avanturistički duh i želju za upoznavanjem novih, nepoznatih mesta, pa je sa samo osam godina pobegao od roditelja i hodao 10 kilometara od Stoliva do Kotora.

– Put oko sveta za mene je na neki način bio prirodna odluka. Na prvo samostalno putovanje sam krenuo pre 14 godina svojim autom preko Grčke za Italiju, kako bih stigao na koncert Enio Morikonea u Veneciji. Za svako od sledećih putovanja imao sam različite inspiracije, a pre svega sam želeo da upoznam svet na neki svoj, drugačiji način, avanturistički i spontano – objašnjava naš sagovornik.

Čudesna Etiopija

Kao jednu od najvećih inspiracija za put oko sveta izdvaja aplikaciju couchsurfing,
koju aktivno koristi 13 godina.

– Povezuje lokalce sa putnicima, i omogućuje besplatan smeštaj kod različitih domaćina širom sveta. Tokom godina sam stekao brojna prijateljstva sa veoma zanimljivim ljudima, a za ekonomično upoznavanje sveta mi je pomoglo nekih 1.300 domaćina koje sam imao u osamdesetak različitih zemalja. I sam sam ugostio oko 330 putnika, mnoge u Srbiji, a mnoge u zemljama u kojima sam živeo – priča Nenad.

Ova aplikacija dala mu je mogućnost da upozna različite ljude svih socijalnih staleža, drugačijih kultura, mišljenja i stilova života. Mnogi od njih nikad nisu ni putovali, a mnogima je putovanje život.

– Sa mnogima sam ostao u kontaktu godinama i uspeli smo da se vidimo više puta. Jednom sam ugostio Koreanca koji je pešačio od Crnog do Sredozemnog mora, a drugom prilikom Italijana koji je putovao motorom do Australije. Često sam se uklapao u stil života svog domaćina, pa sam bio na mnogo različitih venčanja i proslava, kao i religioznih ceremonija u islamu, budizmu, taoizmu, hinduizmu i hrišćanstvu. Jedan od najupečatljivijih trenutaka je susret sa plemenima u Etiopiji, koja žive van modernog sveta. Oni uglavljuju tanjire kao dekoraciju u obrezane usne ili nose okove oko vrata kao dokaz ljubavi – kaže naš sagovornik.

Nastavnik, vozač, prevodilac

Nenad je brzo shvatio da nije toliko komplikovano putovati, kao što većina veruje.

– Jednom kada krenete na putovanje sami, počinjete da shvatate svoju kreativnost, snalažljivost, kao i da svako novo poznanstvo donosi mnogo novih mogućnosti, u zavisnosti od ličnih interesovanja. Spoznaja slobode i jednostavnosti upoznavanja sveta, inspirisala me je da već prve godine obiđem dvadesetak zemalja. Putovanje me ispunjava, čak i posle petnaestak godina, svako mesto je posebno na neki svoj način – smatra Stojanović.

Prvih nekoliko godina putovao je svojim automobilom i sa njim prošao tridesetak evropskih zemalja. Tri puta je kupovao motore, u Indoneziji, Filipinima i Meksiku, sa kojima je u svakoj zemlji napravio po 8.000 kilometara. Putovao je jedrilicama, teretnim i putničkim brodovima, avionima, kamionima, pa čak traktorima i prikolicama, mnogo puta je stopirao, ali i hodao i planinario. Iako živi nomadskim životom, čak i on ponekad mora da napravi pauzu.

– Obično se zadržim negde zbog posla. Mada i kada radim moram da pobegnem van grada za vikend. Zadržao sam se duže svega u par zemalja, u Indoneziji, Kolumbiji, Ekvadoru, Letoniji kao i dva puta u Kini. Uglavnom nađem poslove na nekoliko meseci ili godinu dana. Bio sam više puta nastavnik engleskog jezika, radio kao organizator mreže ekološkog turizma, vozač, menadžer hotela, prevodilac… Što se tiče posla, u svim zemljama u kojima sam živeo osećao sam se mnogo prihvaćeniji nego li u sopstvenoj. Što se tiče društva, u zemljama Latinske Amerike sam stekao iskrena prijateljstva, a dodao bih Indoneziju i zemlje Bliskog istoka i Centralne Azije, gde su ljudi veoma srdačni – navodi Nenad.

U rečniku ovog avanturiste reč zauvek još ne postoji, ali ako bi bio prinuđen da se negde skrasi na duže vreme to bi verovatno bila Indonezija ili neka od zemalja Latinske Amerike, Meksiko.

„Gluvonem“ kroz Avganistan

Pre nekoliko godina Nenad je auto-stopom obišao Avganistan.

– Kroz južni deo Avganistana (Kandahar i okolina) koji je u to vreme bio rizičan, prošao sam pretvarajući se da sam gluvonem. Imao sam prednost da po izgledu podsećam na lokalce, pa je samo bilo potrebno da se tako i obučem i strpam ranac u džak. Bradu sam već imao, naučio sam da klanjam svaki put kada bi stali na molitvu i to je bilo sve. Prošao sam bez problema. Avganistan je fascinantna zemlja, bogata antičkom istorijom i prelepom prirodom, sve od pustinja pa do glečera. Ljudi su gostoprimivi, žive veoma tradicionalno, kao da je vreme stalo negde u 17. veku. Izuzetak su mobilni telefoni.

Zarobljen u Kolumbiji

Kada je počela pandemija Stojanović je bio zarobljen tri meseca u Kolumbiji. Uspeo je da se ukrca na humanitarni let za SAD, a odatle na let za Portugal. Iz Lisabona se dva i po meseca vraćao u Srbiju.

– Pandemija je jedino uticala da promenim kontinent, ali me nije usporila. S obzirom na to da je Južna Amerika bila veoma rigorozna sa merama, vratio sam se na kratko u Evropu, našao saputnicu iz Perua i sa njom krenuo polako Afrikom.

Imenjak iz Ugande

U gradu Kazese u Ugandi, avanturistu iz Niša i njegovu saputnicu ugostio je Vilijam, koji već nekoliko godina prima goste iz celog sveta preko kaučsurfinga. Vilijam ima troje dece, a imena im je dao po ljudima koje je ugostio u svojoj kući. Njegova žena nosi četvrto dete, a kako su Stojanović i njegova drugarica iz Perua bili jedini gosti ove godine, ako bude dečak beba će dobiti ime Nenad.

Hapšen kao „terorista“

Nenad je doživeo toliko zanimljivih situacija da ne može sve da ih nabroji. Svoje avanture deli sa pratiocima putem svog Instagram profila Whereisnenad,
a za „Vesti“ je izdvojio neke od najupečatljivijih događaja:

– Ustopirao sam jedrilicu sa Haitija do Jamajke.

– Snimio pozdravnu poruku na engleskom za kineske auto-puteve i poželeo dobrodošlicu vozačima na relaciji Peking – Šangaj.

– Popeo sam se na desetak vulkana po centralnoj Americi sam, i to bar na tri u sandalama. Na jednom sam se zamalo izgubio, a na drugom raskrvario glavu.

– Prošao sam Mjanmar za mesec dana, spavajući od hrama do hrama. Učlanio budističke monahe na kaučsurfing.

– Dobio posao na islamskoj TV stanici u Iranu, nažalost odbio ponudu radi daljeg putovanja putem svile.

– Stopirao od Njujorka do Ekvadora, uključujući Meksiko, Honduras i Venecuelu, a bio opljačkan samo jednom i to u SAD.

– Prisustvovao „nebeskoj sahrani“ u najvećem Tibetanskom hramu Larung Gar, trenutno zabranjenom za strane državljane. Gledao lešinare kako doručkuju spaljeno ljudsko meso, prethodno donirano od lokalnih Tibetanaca.

– Bio uhapšen tri puta po zemljama Centralne Azije, pod sumnjom da sam potencijalni terorista.

– Vozio 150 kilometara po Ruskom putu, sve dok nisam stigao do znaka „kraj puta“. Onda sam morao da vozim nazad.

– Upoznao sam Indonežanina koji zna pesme Zdravka Čolića.

– Prodavao krompire u Tadžikistanu, reklamirajući ih na lokalnom jeziku.