Avantura kroz Evropu

Ruta heroja vožena na biciklima u čast dece obolele od cerebralne paralize bila je za Zorana (48) i Bojana (38) Kačavendu pozitivno i neverovatno životno iskustvo. Tokom tih 36 dana koliko im je trebalo da pređu 2.800 kilometara svašta su, kažu, doživeli.

– Bilo je i zanimljivo i uzbudljivo, na momente i opasno. Zaista značajno iskustvo – ističu braća za „Vesti“ na početku razgovora tokom kojeg su podelili anegdote s puta.

Ugostili su nas u Novom Sadu, gradu u kojem žive i za čiju Dečju bolnicu žele da sakupe novac za lokomat pro, robotizovani aparat koji bi pomagao u rehabilitaciji dece.

Čudni pogledi

Glavni grad Vojvodine je bio i cilj njihovog misionarskog puta, a krenuli su iz Pariza, pa preko Brisela, Kelna, Frankfurta, Linca, Beča, Graca, Ljubljane i Budimpešte. Osim nekoliko razočaranja što naši ljudi nisu bar odgovorili na imejlove, a kamoli ih primili i saslušali priču o Ruti heroja, tokom putovanja nisu imali većih problema. Ali jeste bilo neprijatnosti.

– Dogodilo nam se da smo na izlasku iz Pariza ušli u arapsku četvrt gde nisu hteli da se pomere da prođemo, vikali su jedni na druge… Posle smo završili u crnačkoj četvrti gde su svi bili po grupama i čudno nas gledali. Nije nas niko napao, ali nije bilo prijatno – priznaje Zoran.

Tada im je rečeno da izbegavaju četvrti po obodima većih gradova i da ulaze i izlaze iz grada prelaze vozom, a ne na biciklima „jer u te delove ni policija ne ide“.

– U Briselu nas je ambasadorka pitala gde smo smešteni, mi joj rekli, a ona će: „Dobro je, da ste samo kilometar dalje, preko kanala, upali biste u deo gde je bezvlašće, pitanje da li biste ujutru našli bicikle“ – priča Bojan.

Nastavak misije

Neverovatno im je, ističu, koliko se razlikuje ponašanje u saobraćaju od Zapada do Beča (gde je biciklizam zastupljen, a biciklisti poštovani) i od Beča naovamo (gde baš i nije).

– Kroz Belgiju, Holandiju, Nemačku i deo Austrije se sporije vozi, a pešaci i biciklisti se uvažavaju. Tamo su nam svirali iz automobila da nas pozdrave, mahali nam. Već u Mađarskoj je brža vožnja, a odnos takav da smo pored gledanja na putu zbog rupa i ostalog, morali da pazimo da nas neko „ne počisti“. Jedan džip je prošao pored nas vozeći bar 140 na sat. Mislio sam da će nas oduveti… O preticanju da ne govorim, skoro da se očešu o nas – požalile su se Kačavende.

Hvala bogu, stigli su u Novi Sad, pomalo umorni, ali živi i zdravi. I iznad svega, ponosni što su ispunili obećano – da će dijasporu upoznati s njihovom akcijom i što su zapušili usta „nevernim Tomama“ koji su sumnjali da će uopšte krenuti na put, verovali da će na pola odustati kao i onima koji postavljaju ružne komentare.

– Ostavlja gorak ukus, ali samo nakratko. Posvećeni smo ideji od koje ne odustajemo i u koju od početka veruju naši prijatelji i rodbina, a njih nije malo. Svi zajedno smo u borbi za bolje sutra obolele dece – uverljiva su humana braća Kačavenda.

Pomoć brata po točkovima

Pre Regenzburga (Nemačka), kada im je nestala navigacija, uskočio je jedan Nemac, „brat“ biciklista Ričard Lomaks, koji im je pokazao put. U Francuskoj su naleteli na stazu koja uredno postoji na gugl mapi, a tamo žbunje i trava, koja nije sečena ko zna otkad, smeće i zapaljeni automobili. Šok je bio i u Nemačkoj. Jedna staza lepo asfaltirana, tek odjednom makadam, pa zemljani put, pa trava. I iznenada kraj staze, nema dalje. Prateći ljudske i tragove guma, nastavili su kilometar, dva travom gde su naleteli na nastavak staze. Tek tako prekid, tek tako nastavak.

Psiha jača od mišića

Tokom fizički zahtevnog puta, mnogo im je pomoglo što su obojica bivši ragbisti, pa su davno naučili kako da psiha pobedi fizičko iskušenje, kad telo stane.

– Na ulasku u Bavarsku smo 15 kilometara vozili čak tri sata zbog silnih brda. Od Beča do Graca smo vozili 180 kilometara u cugu, nekih 11 sati, a nadomak Graca smo naleteli na najveće brdo koje smo ikad videli. U jednom trenutku sam stao nasred uzbrdice i počeo da vrištim. Telo mi je puklo od napora, nisam mogao više. Seo sam, popušio dve cigarete, smirio se, pa smo nastavili – otkriva Zoran.

Osećali se kao kraljevi

Na putu su im se desili i ugođaji kakve nisu mogli ni da sanjaju.

– U Frankfurtu nam je smeštaj „sredio“ generalni konzul Branko Radovanović kod našeg zemljaka, koji ima hotele. Objasnio mu je ko smo i šta radimo, pa je gospodin Slavko poslao kombi po nas i bicikle i naložio svima da nas ugoste. Osećali smo se kao kraljevi. Svako u svom apartmanu, s otvorenim barom i kuhinjom, sve besplatno. Tretman od kog nas je bilo sramota – našalio se Zoran, a Bojan dodao:

– Ambasador u Budimpešti Ivan Todorov je pitao koja nam je sledeća stanica, mi kažemo Baja, a on pozove drugara Mađara rođenog u Bačkoj Topoli. Mislili smo da će nas samo dočekati, a on nam je iz svog džepa platio smeštaj i odveo na večeru. Bili smo više nego iznenađeni.