Menja svet sa đacima

Učitelj Dejan Gigić (55) iz beogradske Osnovne škole „Ćirilo i Metodije“ na Zvezdari poseban je po mnogo čemu, a najviše po rešenosti da vrati stare vrednosti i dobre navike. S tim ciljem je učenike trećeg razreda na letnji raspust ispratio tako što im je u knjižice ubacio papir sa 19 preporuka kako da kvalitetno iskoriste dva i po meseca – tako što će „svakodnevno praviti prave izbore“. Raspust je gotov, a njegov gest se i dalje deli po društvenim mrežama.

Učitelj Dejan je u prosveti 31 godinu, a trenutno vodi osmu generaciju učenika. Želeći da deca budu na raspustu, a ne raspuštena, na početku „odmora“ im je, uz napomenu „da od njih najviše zavisi kakav će im biti život“, napisao niz valjanih predloga: „Izaberi da kažeš članovima porodice koliko su ti važni i da ih povremeno čvrsto zagrliš; da obiđeš bake i deke i provedeš sa njima vreme u priči i druženju; da sređuješ svoju sobu; da vodiš računa o svom zdravlju tako što ćeš jesti raznovrsnu hranu, spavati 9-10 sati i svakodnevno imati fizičke i intelektualne aktivnosti; da se družiš sa vršnjacima na svežem vazduhu; da uradiš neko dobro delo, pomogneš kome je potrebna pomoć; da govoriš samo lepe reči (hvala, molim, izvoli, izvini)…“

– Pre 20 godina to nisam morao ni da govorim, tada je to bilo normalno. Sada više ništa nije normalno, sad moram da im ukazujem na neke stvari koje su, izgleda, prevaziđene. Dao sam im taj papir sa porukama da bismo menjali svet nabolje, da dam svoj doprinos koliko mogu, pa koliko uspemo – objašnjava svoju nameru učitelj Gigić.

Dnevnik odrastanja

Životno bitne poruke je slao i ranijim generacijama, ali kroz časopise, koje im je delio na kraju godine. Na kraju četvrtog razreda su dobijali „najbolji broj“ na 50 strana, jer tu budu i dečje pesme i sastavi, diplome, uspesi đaka na takmičenjima, fotografije sa izleta i humanitarnih bazara na kojima su prodavali ono što su napravili. Ima tu i poučnih priča, zadataka za rešavanje, igrica i ukrštenica, zagonetaka, ali i dečjih izveštaja gde su putovali uz njegove preporuke koje knjige da čitaju.

– To je kao neki dnevnik odrastanja. Njima je ostala uspomena kojom mogu da se pohvale svojoj deci, a meni da pokažem narednim generacijama, jer deci bude veliki podstrek kad vide šta su prethodnici naučili da urade – kaže učitelj kojem ne manjkaju motivacija i želja za rad s đacima.

Za svaku generaciju je napravio i knjigu s pesmicama, koje su đaci pisali na razne teme.

– Od njih 30, desetoro će samo da napiše pesmu, desetoro uz moju malu pomoć, a desetoro uz moju veliku pomoć. Ali, poenta je da će napisati nešto, nešto na šta će dete biti ponosno. S druge strane, tokom pisanja ja ih usmeravam, a dok oni traže odgovor i rešenje, razvijaju im se mašta i fond reči, pismeno i usmeno izražavanje, što i jeste krajnji cilj – objašnjava svestrani pedagog, koji se dugo bavio sportom i muzikom, pa neretko vežba s decom u sali ili zasvira na harmonici.

Tako ih je i zainteresovao za muziku i blok flautu, čak napravio orkestar od svih učenika u odeljenju. I to pobednički, đaci prethodne dve generacije su, iako najmlađi, osvajali prvo mesto u opštini i u gradu.

– Pitajte nekog muzičkog pedagoga šta znači naučiti celo odeljenje da svira sa samo jednim časom nedeljno. Reći će nema šanse. To znači motivacija – dodaje ponosno.

Za sve što smo pomenuli početak je bio težak, a onda sve lakše, jer je učenicima pokazivao „domete“ prethodnika, ohrabrivao ih da će i oni tako ako budu vežbali.

– Upecaju se na to. Svi žele da budu uspešni, pa im treba ponavljati da uspeh prati trud. I da ne mogu svi da budu u svemu uspešni, jer to zavisi od talenta i uloženog vremena, ali je poenta da svi žele da probaju, da budu dobri. Treba im pričati da sve mogu ako se trude i vežbaju, a ne da ih ubijamo u pojam izjavama da nema poente učiti, da im učenje ništa neće doneti – smatra učitelj Dejan uz priznanje da se jeste umorio od objašnjavanja njemu normalnih stvari.

Podstrek za mlađe

Ipak, ovaj učitelj, vidno zaljubljen u svoj posao, ne gubi nadu, već veruje i dalje da ima smisla truditi se.

– Jednostavno im pričam da, kad uče, imaju mogućnost izbora u životu. Dajem im i primere: ako učite, završićete dobre škole i voleti svoj posao, lepo živeti. Ko neće mnogo da uči, neka završi zanat, a imaće sve, možda i više od onog prvog, ali će se možda više prljati. Možeš da budeš sportista ili umetnik, ali moraš da imaš talenat za to. Možeš da budeš i kriminalac, ali rizikuješ da ne dočekaš 30 godina ili završiš u zatvoru… Neki misle da je rano da im to pričam, ja tvrdim da nije – siguran je učitelj te je zato u pismu naznačio: „Uvek možeš da nađeš izgovor da nešto ne uradiš, ali skoro uvek možeš i da nađeš način da to isto uradiš.“

A glavnu poruku – da se trud isplati ponovio je i na kraju razgovora za „Vesti“.

– To je najvažnije, ne odustajem od toga. Pa, i mene i moju decu sutra čeka svet u kojoj će ovi đaci odrasti, zavisimo jedni od drugih. Kakav će biti svet ako su ljudi polupismeni, nasilni i slično? Šta ću u takvom svetu? Da, isplati se učenje. Radi, trudi se i uspećeš, a dokaz za to su neki moji bivši đaci koji su veoma uspešni u zemlji i svetu – kaže ponosno učitelj koji je deci napisao i „izaberi da budeš takav da se tobom ponose i tvoji roditelji i tvoja domovina, da tvoji postupci budu korisni i za tebe i za tvoju porodicu, tvoj Beograd i tvoju Srbiju“.

Porodica na prvom mestu

Osim što tvrdi da se učenje isplati, Gigić ističe podršku porodice koja ispravno usmerava i podržava dete i ima dobru saradnju sa učiteljem.

– Porodica je najvažnija, na prvom mestu, a učitelji i nastavnici su važna usputna stanica u dečjem osetljivom dobu. Roditelji treba da nam veruju da radimo najbolje za njihovu decu i da je saradnja roditelja i škole veoma bitna. Pun pogodak i najbolji efekat se postiže kad učitelj u školi i roditelji kod kuće pričaju isto detetu. Tad nema greške – tvrdi Gigić.

On je dodao da je učitelj najvažnije zanimanje „jer stvara ljude“.

– Učitelj ne uči dete samo da zna, već da bude dobar čovek, za sebe, za druge i za zemlju – objašnjava Gigić.

Diploma na Kembridžu

– Imam jednog klinca, koji je doktorirao na Kembridžu, a ove godine je izabran među 30 najperspektivnijih mladih ljudi na svetu (Nikola Mrkšić). Tu je i nekoliko sportista, reprezentativaca. „Moj“ je i momak koji je prodao svoju firmu Nordeus Amerikancima za 378 miliona dolara.

Ne umeju da uhvate loptu

Dejan se posebno osvrnuo na fizičku aktivnost na otvorenom jer, kako kaže, to deca retko upražnjavaju. Posledica su smanjene sposobnosti i ugrožen razvoj.

– Postrojio sam ih u prvom razredu i rekao: „Sad ću da bacim loptu, a vi treba da je uhvatite.“ Uradim tako, a polovina nije ni podiglo ruke! U trećem razredu se igramo Između dve vatre, samo petoro njih je moglo da prebaci teren – kaže zabrinuto, uz opasku da su se deca ranije mnogo više kretala te im je motorika bila bolja, a način razmišljanja nekako širi.

Učitelj opominje da poslednjih godina deca previše sede u kući, malo se druže i igraju, jer su previše zauzeti telefonima.

– Neku decu samo to zanima, pa sve ostalo mrljave. Čak desetoro klinaca u mom odeljenju nosi naočare. Uvek je bilo jedno ili dvoje, ali ne trećina. Ne tvrdim, nisam oftalmolog, ali verujem da je to zbog preterane upotrebe tehnike. Ako se ovako nastavi, svi će nositi naočare i niko neće izlaziti napolje – kaže tužno.

Mnogi ga, dodaje, osuđuju da ne voli tehnologiju, a on tvrdi da to nije istina, da misli da je kompjuter veoma korisno sredstvo, ali ne i igračka.

– Tehnologija se razvija, deca treba da budu u toku, ali treba naći balans. Tu roditelji treba da odrede šta i koliko, jer deca ne umeju da procene šta je na internetu dobro za njih. Caka je u meri. Koliko znam, svi vodeći proizvođači savremene tehnologije ne daju svojoj deci da pre 12. godine koriste telefone ili računare po svojoj volji. Može i ranije, ali kratko i ciljano. Voleo bih da se vrati dogovor kakav sam imao s roditeljima ranije da deca ne nose telefone do četvrtog razreda – iskren je Dejan.

Veruje deci i u decu

„Preuzmi odgovornost za svoj život praveći svakodnevne prave izbore. Tvoje ‘hoću’ i ‘mogu’ je najvažnije. Ja verujem u tebe, veruj i ti“, napisao je učitelj na početku pisma s predlozima među kojima su se našli i izaberi da vodiš računa o svom zdravlju tako što ćeš jesti raznovrsnu hranu, spavati devet do deset sati; da svakodnevno pročitaš nekoliko strana knjige; da pišeš, sviraš, pevaš, crtaš, glumiš, praviš, popravljaš; da naučiš da radiš nešto novo, da praviš neko jelo ili kolač; da vodiš računa o prirodi… Napisao je i nešto mnogo bitno, a zaboravljeno: „izaberi da govoriš i radiš drugima ono što bi voleo da drugi govore i rade tebi; budeš vesela, razdragana, dobronamerna, tolerantna, druželjibiva, pristojna, iskrena, pažljiva, poštena, pravedna, radoznala, vredna, uporna, strpljiva i samostalna osoba“.

– Kad dođu 1. septembra, videću šta je ko i koliko uradio, pročitao, gde je bio, pa ćemo videti gde smo. Neće me lagati, biće iskreni – uveren je učitelj.

Prijateljstva

Za tri decenije rada, kroz Gigićevu učionicu je prošlo oko 250 đaka. Nako možda priča da je strog, ali obožavaju ga i deca i roditelji.

– Sa puno učenika sam ostao u kontaktu. Ja sam kao seoski učitelj od pre 100 godina – ističe Gigić i dodaje da mu je nagrada što ga deca i roditelji pamte, javljaju mu se i smatraju ga kućnim prijateljem.

Milovan kao Dobrica Erić

Učitelj Dejan svima govori da nije strašno dobiti dvojku, strašno je ako neće da se potrudi da je popravi. Kaže im da nema kukanja zbog ocene, već da treba da shvate da su lošu ocenu dobili jer nisu dovoljno radili i da će je popraviti ako budu radili.

– Ne forsiram ih da budu najbolji đaci, ne mogu svi biti naučnici. Neka deca ne vole da uče, ali imaju savršenu motoriku. Njih treba dati u zanatlije, šta im se sviđa i lepo će živeti. Budi što bolji sportista, umetnik, zanatlija, šta god, samo se trudi i neguj talenat koji imaš – savetuje učitelj.

On navodi da u svakoj generaciji ima decu nadarenu za različite stvari.

– Imao sam jednog Milovana, koju god temu da sam mu dao, napisao bi pesmu kao Dobrica Erić. Imam u ovoj generaciji i klinca, Pavla, koji voli poljoprivredu. Oduševljen sam. Zna kad se šta ore, kojim mašinama, donosi fotografije domaćih životinja, priča o njima. E, njega treba školovati dalje u tom pravcu, sutra mu kupiti njivu, ako postoji mogućnost. Neka radi kad voli – napominje.

Ormar znanja i uspomena

Sa Dejanom Gigićem smo razgovarali u njegovoj učionici u kojoj nije bio više od godinu dana zbog korone, a bio je i drugi raspored razreda po učionicama.

– Nedostaje mi naša učionica, a i deca su kukala kad ćemo da se vratimo – kaže dok pokazuje ormar u kojem drži dečje radove, knjige i primerke časopisa i knjiga pesama koje je radio sa đacima skoro svih generacija koje su prve godine školovanja provele s njim.