Raj za digitalne nomade

Eda Sadikovića iz Prijepolja život je naučio da je lakše preživeti u prirodi nego u velikom gradu. Iako je obišao 50 zemalja širom sveta, od 2013. godine živi u španskom seocetu Senderiz, koje ima svega dvadesetak stanovnika. Ovde je sa suprugom Marijom Rodrigez pokrenuo Sende, jedan od prvih ruralnih coworking i coliving prostora na svetu. Njihovu zajednicu posećuju digitalni nomadi sa svih meridijana kako bi radili i stvarali iz „kancelarije“ u prirodi.

Dok je bio još srednjoškolac kroz učešće u izviđačkoj sekciji uplovio je u volonterske vode i otkrio putovanja, i od tada, kako kaže, nije stao. Nekako se poklopilo da odmah nakon dobijanja fakultetske diplome iz turizma i hotelijerstva iskrsne i prilika da volontira u Fromisti, jednom selu od 800 stanovnika u Španiji, koje je i jedna od stanica na poznatom putu za Santijago (Camino de Santiago).

Mudrost hodočasnika

– Odabrao sam sunčanu Španiju, jer su baš tada padale neke duge kiše u Srbiji. Nisam ni znao gde je Fromista ni šta ću tamo da radim. Bio sam osam meseci, volontirao na programima u njihovoj opštini. Ujutru u domu za stare, i popodne u kancelariji za mlade, pa onda u biblioteci. Uporedo sam imao časove španskog jer nisam uopšte znao jezik. Svaki dan bi kroz Fromistu prolazili novi hodočasnici. Više od 100 ljudi bi stiglo, tu bi prespavali i sutradan krenuli dalje, peške ka Santijagu. Svako veče bi seli u kafić, da popiju času vina i da se počaste tapasom. Ja bih seo sa njima, čisto da čujem razlog zašto su krenuli da šetaju i da čujem njihovu priču. Tako sam upoznao ljude iz celog sveta, čuo puno mudrosti i životnih priča. Izgledalo je kao pravo putovanje tih 45 minuta sa njima – seća se Sadiković svojih prvih iskustava iz Španije.

Da nastavi život u ovoj sunčanoj zemlji presudno je uticala i ljubav sa Marijom Rodrigez, koja je danas njegova supruga. Ovaj mladi par leti živi u španskom Senderizu, a zimi u Portugalu, u jednom selu odmah pored Setubala, pola sata od Lisabona i dvadesetak minuta od okeana, gde će uskoro pokrenuti i Sende 2.

– Sende funkcioniše kao kancelarija, ali na selu, gde kreativci i ljudi iz celog sveta mogu da dođu i rade onlajn. Programeri, dizajneri, pisci, arhitekte, inovatori, umetnici kod nas iznajmljuju prostor na mesec dana i rade svoj (često dosadni) posao u prirodi i uz društvo drugih gostiju. Tako „dedlajn“ manje boli. Do sada je kroz naše selo prošlo preko 3.000 ljudi iz celog sveta. Čak i kreativci koji rade u Netfliksu, Guglu, Dizniju i Boingu dolaze ovde da pronađu inspiraciju. Osim toga, organizujemo i različite događaje, na primer festivale za ilustratore, gejming događaje, kreativno kodiranje… – objašnjava ovaj mladi preduzetnik kako funkcioniše njegov projekat.

Ćaskanje uz vino

Prema Sadikovićevim rečima, od svojih gostiju i on svakodnevno nauči nešto novo.

– Ovde se svako budi kad god želi, „nomadi“ pripreme sebi doručak, a onda rade. Često se ruča u grupicama jer svi imaju drugačiji raspored i vreme za pauzu. Ali već uveče se svi okupimo i pravimo veliku večeru za više od 20 ljudi. Sednemo za isti sto i polako jedemo, pijuckamo vino i pričamo. Zimi ne radimo zbog kiša, koje su ovde na severu Španije uobičajene, ali je zato leto uvek popunjeno i potrebno je da se rezerviše par meseci unapred preko naše stranice sende.co ili preko Instagram.com/sende – priča on.

Broj „digitalnih nomada“, kako se popularno nazivaju ljudi koji putuju dok rade višestruko se uvećao od kada je Edo pokrenuo Sende. Danas u svetu ima stotine prostora koje rade po ovom principu.

– Da smo pokrenuli coworking i coliving prostor u velikom gradu, verovatno bismo odavno propali. Ali smo išli principom da uradimo suprotno od ostalih i da je bolje da budemo prvi u selu, nego zadnji u gradu i to funkcioniše. Sende se napuni nekoliko meseci pre svake sezone. Skoro smo lansirali naš novi biznis, koji se zove villagenomads.com (u prevodu „seoski nomadi“). Tu objašnjavamo čime se u stvari bave naši gosti i kako mogu da priušte da putuju celim svetom dok rade. Ideja je da svako ko želi može da iskopira njihove korake. Upravo smo objavili prvi tutorijal, besplatan je i preveden na srpski. Razvijamo i program koji se zove „Download Sende“, kroz koji će svako moći da nauči šta je sve neophodno za pokretanje jednog ovakvog prostora – kaže Sadiković, koji svoje znanje i iskustvo nesebično deli.

Nepresušna energija

Španiju Sadiković opisuje kao divnu zemlju punu života.

– Kad putujem po centralnoj i severnoj Evropi, tamo ljudska energija ima tri crtice baterije (zamislite ikonicu baterije na telefonu). E u Španiji ljudi imaju šest crtica. Dan se nekako duže živi, a i dani su generalno duži u Galiciji. Zato ljudi iz celog sveta dolaze kod nas u Sende a rade onlajn na svojim projektima i poslovima, jer se kući vrate sa punom baterijom. Mi sa Balkana, uključujući Grke i Italijane imamo slične baterije – zaključuje Edo.

Malobrojni stanovnici Senderiza lepo su ga prihvatili.

– Rosa, Otilija, Hulija, Antonio i još 16 komšija i komšinica, to su svi stanovnici u našem malom selu… Svi imaju više od 70 godina i lepo se slažemo. Pomažemo se, oni nas paze sa svežim voćem i povrćem i već su navikli na strance koji nas posećuju. Nedeljom u 12 sati organizujemo vermut u bašti kod komšije Antonija. Vermut (pored pića) je to kratko nedeljno okupljanje gde popijemo po koju čašicu uz koji tapas, da otvorimo apetit pre ručka – objašnjava Sadiković.

„Pomirenje“ Jugoslavije

Edo je odrastao u Prijepolju, na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Svoje odrastanje u Srbiji pamti kao šareno i bezbrižno uz mahalski fudbal dok su se na TV-u smenjivale vesti da je počeo jedan rat, pa drugi, pa sankcije, pa bombardovanja, pa ubistvo premijera.

– Moji roditelji, kao i većina tada, ponašali su se poput Roberta Beninija u filmu „Život je lep“ (i ako se naš kontekst ne može porediti i nije uopšte tako strašan kao u filmu). Pravili bi nam male šarene avione od beskorisnih inflacijskih novčanica, dok su te iste novčanice za njih predstavljale nemoć. Kad se rodiš u Prijepolju, rodiš se i pomalo svetski. Jer u tom gradiću je potpuno normalno da su Anes i Miloš najbolji drugari – seća se Edo detinjstva i dodaje da strancima koje svakodnevno upoznaje, Srbiju opisuje kao prelepu zemlju, sa divnim ljudima i dobrim humorom, gde se dobro jede i pije za malo para.

Kako kaže, mnogo njegovih gostiju zna za Srbiju.

– Naši gosti su svetski putnici, pa poznaju bar Beograd i Novi Sad. Jednom se desilo da smo slučajno okupili ljude iz cele Jugoslavije. Onda je drug Tomi rekao da ako ovde ne pomirimo Jugoslaviju, nećemo nigde. Jer danima se svirala gitara i pevali smo domaće pesme koje su svi znali. Bilo je prelepo – priča Sadiković.

Nije svaka stranputica loša

Sadiković kaže, da su njegove odluke često bile „naopake“ u očima drugih, ali da se na to nije obazirao.

– U srednjoj školi smo imali sastav na temu stranputica. Pisao sam kako stranputice mogu da budu dobre, posebno kad odlučimo da uradimo suprotno od onoga što radi gomila. Dobio sam keca. Taj princip da radim suprotno od onoga što radi masa se ispostavio kao najbolji putokaz u mojoj „karijeri“. Kontra je bila i kad sam počeo da živim u jednom seocetu dok su ostali išli da se snalaze po velikim gradovima. Isto je bilo i kad smo 2013. pokrenuli mali biznis sa modernim coworking i coliving prostorom u ruralnom mestu. Kad pokrenemo neki posao koji se kosi sa tradicionalnim normama i pravilima u nekom društvu, onda to privlači pažnju. To je veoma dobar marketing. Neki ljudi i univerziteti me zovu da držim predavanja na temu marketinga i socijalnih biznisa, ali ja u stvari nemam pojma kako marketinški alati funkcionišu. Volim da izučavam društvene promene, konflikte i stvarne potrebe, i onda samo „udarim“ kontru sa novom idejom koja rešava realan problem. Po mom mišljenju, to je cela tajna uspešnih biznisa i kampanja – priča Sadiković, koji svoje znanje i iskustvo deli i preko bloga edo.rs.

Jezik učio preko nalepnica

U životu ovog mladog preduzetnika ništa nije obično, pa tako ni način na koji je naučio španski jezik.

– Pohađao sam časove, ali sam napredovao sporo, jer je profesorka morala da prati „plan i program nastave“ (ovo već zvuči kao smor). Ja sam joj govorio da moramo da ubrzamo proces, jer je ta zvanična knjiga dosta sporija od mog života u Španiji. Pošto me nije previše slušala, rešio sam da se opet vodim onim svojim „principom“ i da probam da naučim španski brže. Počeo sam da zapisujem šta bih ja sve rekao komšijama kad bih znao jezik. Onda sam lepio nalepnice po celoj kući i to samo po predmetima čije sam nazive obično koristio u konverzaciji, a onda sam nakon 10 dana od tih istih reči konstruisao rečenice i pitanja. I bukvalno sam za nekih mesec i po dana počeo da pričam španski. Prilično brzo, ali „tarzanski“. Nisam mogao da diskutujem, ali sam mogao da komuniciram sa celim selom. Usput su me ispravljali i to su mi bili časovi gramatike, sve te njihove ispravke. Kasnije sam to svoje iskustvo pretočio u onlajn kurs i tako počeo da zarađujem novac na internetu – priča Edo koji je i trener za rezoluciju konflikata i Youth Peace Ambassador.