Vitez na večnoj straži

Baš negde u u ovo vreme, 28. marta – samo dan pošto je nad Buđanovcima u Sremu srušen ponos američke borbene avijacije, a u naseljima Meljak i Stepojevac, NATO „zbog guste magle“ u tri navrata bombardovala privatne kuće ubivši 28 i ranivši 40 meštana, na peron glavne železničke stanice u Beogradu je izašao tada 29-godišnji Albert Ahsarbekovič Andijev.

Čim je te 1999. na vestima čuo da je počelo bombardovanje Srbije, seo je u autobus i iz svog rodnog mesta Eljhotova na Vladikavkazu najpre došao do Moskve, a onda se sledeća tri dana truckao vozom do Srbije da bi joj se našao na usluzi onda kada joj pomoć bila potrebna.

Pre samo nekoliko dana, 22. marta, na Centralnom groblju u Beogradu, na rukama nekadašnjih saboraca Albert se uzneo u ešalon u kome su postrojeni samo oni srpski junaci koji su svojim delima zadužili otadžbinu. Jedan od heroja sa Košara i Paštrika preminuo je 14. marta od posledica virusaCOVID-19.

Novi Rajevski

Na večni počinak ispraćen je uz neizgovorene reči „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“, pesme „Vidovdan“, jer je baš tamo ratovao i baš tamo ostao bez desnog oka i baš tamo se zaljubio u Srbiju i Srbe da se više nikada nije vratio u svoj zavičaj.

– Došao je spreman da svoj život položi za Srbiju i uzvišenu ideju odbrane pravoslavlja koja je ispunjavala njegovo srce i dušu. Albert Ahsarbekovič Andijev novi je srpski i ruski Rajevski! Taj njegov prethodnik, takođe ruski dobrovoljac, pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, ostavio je 1876. u Adrovcu, u krvavoj borbi protiv Turaka, svoje srce da zauvek počiva u Srbiji. Hrabrost, dostojanstvo i žrtva Alberta Andijeva, našeg Rajevskog 20. veka, čine da se veze dva bratska naroda, kroz zajedničku patnju i stradanja, ali i kroz borbu za slobodu koja nema cenu, vinu u nebesa – poručio je u emotivnom posmrtnom govoru general Stojan Konjikovac, nekadašnji zamenik komandanta legendarne 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa koja se posebno istakla u borbama na Paštriku.

U razgovoru za „Vesti“, general Konjikovac kaže da je Andijev bio u sastavu dobrovoljačke jedinice koja je priključena ovoj brigadi nakon što se vratila sa Košara gde su, rame uz rame sa pripadnicma 72. specijalne brigade, bili na prvoj liniji odbrane od 12. do 23. aprila 1999.

– Ta jedinica je bila mešovito srpsko-ruska, ali se odmah videlo da je reč o elitnim profesionalcima. Već u prvim borbenim dejstvima su pokazali da su neustrašivi borci koji su uvek bili tamo gde je najteže i najzahtevnije. Tokom jednog borbenog dejstva sa delom vojnika prenoćio sam sa njima na položaju u okolini Suve Reke. Imali su iskustva i primenili su mere predostrožnosti i obezbeđenja koje sam odmah usvojio i koristio kasnije sa jedinicom tokom borbi. Albert se izdvajao među njima samoinicijativom i hrabrošću. Bio je istinski heroj i patriota koji je voleo Srbiju kao i Rusiju i to je pokazivao na delu – ističe ovaj general.

Gorostas nežne duše

Albertu je 2019. Akademija Vidovdanskih vitezova srpskih dodelila statutu srpskog viteza. Književnica izbegla iz Prištine, Olivera Budimir, autorka kultnog romana „Uvir na izvir“ – priče o mladoj medicinskoj sestri iz Niša Slađani Stanković i ruskom dobrovoljcu Juriju Osipovskom, nekoliko godina je istraživala ovu nesvakidašnju ljubavnu priču iz rata na Kosovu. Među onima koji su joj pomogli da sastavi sve kockice te priče bio je i Albert Andijev.

– U odbrani svete srpske zemlje, rame uz rame sa našim hrabrim borcima borilo se i 17 ruskih dobrovoljaca iz Rusije i Ukrajine. Alberta sam upoznala u kancelariji generala Božidara Delića, legendarnog komandanta 549. motorizovane brigade. General me je prethodno pozvao i rekao da jedan od ruskih dobrovoljaca želi da mi ispriča o Juriju i Slađani zato što je sa njima ratovao na Paštriku. Čim smo se upoznali na mene je ostavio veoma jak utisak. To je nesporno bio veoma obrazovan čovek s kojim ste lako mogli da pričate na mnoge teme, ali istovremeno to je i bio neko ko je bio veoma škrt na rečima. Ali, veliki ljudi i ne pričaju mnogo. Oni svoju veličinu grade delima. Na kraju tog razgovara delovalo mi je da nisam uspela u svom naumu da još više osvetlim priču o ljubavi rođenoj usred užasa rata. Ali, tek kada sam kasnije pogledala svoje beleške shvatila sam da mi je rekao o sebi mnogo više nego što je mislio da jeste. Shvatila sam da se iza te slike gorostasa, krije jedna nežna, suptilna duša – priča Olivera Budimir.

Objašnjava da ga je između ostalog pitala i koji je bio najteži dan tokom tih 78 dana pakla na Kosovu, očekujući da će reći da je to bio 5. maj, kada je izgubio desno oko i ranjen u desnu ruku.

– Nije mu trebalo mnogo da mi odgovori, a sve sam, od reči do reči prenela u svoj roman. „Najteži dan u mom životu je bio kada smo dobili naređenje da napustimo položaje, granicu Zemlje koju smo do juče branili svojim životima. Mnogo bi mi bilo lakše da sam poginuo, da to nisam doživeo. Još sam bio u Prizrenu kada je počela da ulazi vojska Kfora. Uzeo sam bombe i pošao na njih. Nisam to mogao da gledam. Drugovi su me jedva zaustavili. ‘Ništa to neće promeniti. Uzalud je’, govorili su. Znao sam da je tako, ali mnogo mi je bilo teško.“ Nakon toga je zaćutao. Nije imao više šta da doda, kao osuđenik koji je iscrpio sva prava na žalbe za pomilovanje pa samo čeka smrtnu presudu. Preko njegovog oka je crni povez, kao potamneli, crni orden za ono što je vojevao – navodi ova književnica.

Ljudina kakav se retko rađa

U nepreglednoj koloni koja je u ponedeljak ispratila Alberta Andijeva najviše je bilo njegovih nekadašnjih saboraca sa Kosova. Bratstvo po oružju nastavili su i posle rata, a svi odreda Alberta opisuju kao odanog prijatelja.

Kada je oboleo od COVID-19, većina je svakodnevno odlazila do bolnice ili očekivala njegov telefonski poziv u slučaju da mu bilo šta zatreba. Da je bilo moguće da svoj život zamene za njegov, to bi i uradili, jer, tvrde, on bi to isto učinio za njih.

– Proći će mnogo vremena da se ponovo rodi jedan ovakav čovek. To je bila ljudska veličina koja se retko rađa – priča jedva suzdržavajući suze Nenad Mihajlović, nekadašnji pripadnik 549. motorizovane brigade i 55. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije.

S ponosom ističe da mu je Albert bio kućni prijatelj. Upoznali su se tokom rata i pamti ga kao izvanredno hrabrog ratnika.

Goran Popović, pripadnik 125. motorizovane brigade, Alberta je upoznao tek posle rata. Tada su se i sprijateljili.

– Slabo je govorio o ratu, a posebno o tim akcijama u kojima je i sam učestvovao. Jednostavno, nije bio čovek koji je voleo da se hvali takvim stvarima. I zbog toga je bio veliki čovek jer smo o njegovom junaštvu saznavali od drugih i iskreno mu se divili. Za sve nas je bio veliki drugar. Svi smo ga doživljavali kao starijeg brata. Zauvek će biti u našim mislima sve dok postoji i jedan Srbin – poručuje Popović.

Nenad Stanić jedan je od heroja sa Košara koji se tamo uputio kao i Albert – kao dobrovoljac.

– Upoznali smo se u selu Brestovac kod Doljevca gde su svi dobrovoljci poslati nakon prijavljivanja u kasarni Bubanj potok. Potom smo svi poslati u Junik. Kada je počela bitka za Košare naša grupa je tamo stigla između 11. i 12. aprila, a već 14. aprila smo primili borbu terorista. Karaulu je tada branilo svega 130 vojnika i oficira i to herojski. Našim dolaskom spasli smo, u to sam siguran, mnoge živote naših vojnika – priča Stanić, koji je upravo na Košarama teško ranjen.

Geleri granate su mu pocepali ruku, a dva veća komada se zabila u grudi i leđa. Alberta opisuje kao čoveka koji je nesebično voleo i cenio srpski narod.

– To je bio čovek koji vam nikada neće okrenuti leđa. Mi njegovi saborci smo izgubili brata, a Srbija velikog prijatelja – poručuje Stanić.

Naslednik Lazar

Albert Ahsarbekovič Andijev rođen je 3. decembra 1970. u mestu Eljhotovo na Vladikavkazu u Severnoj Osetiji, Ruske Federacije. Potiče iz ugledne, patriotske porodice koja je poznata po rvačkim šampionima. I sam je bio uspešan u tom sportu.

Nosilac je spomenice 20 godina od NATO agresije, spomenice PJP sa mačem. Za zasluge u borbi nagrađen je pištoljem 1999. godine. Andijev je bio oženjen i iza njega je ostao sin Lazar.

Leptir

U romanu „Uvir na izvir“, Olivere Budimir, našlo se i jedno Albertovo sećanje iz tih ratnih dana na Kosovu koje na najbolji način govori o svom užasu rata.

„Bio sam na zadatku. Naslonjen na barikadu načinjenu od kamenja i granja sa puškom na oprez streljao sam pogledom celu okolinu. Odjednom, na nišan puške obasjanom suncem sleteo je leptir, šaren, sav raskošan u svojoj lepoti. Gledao sam ga zatečeno. Otkud li je on zalutao ovde? Lice mi se razvuklo u osmeh, a da nisam bio ni svestan. U sebi sam molio Boga da ne naiđe neprijatelj, da moram da pucam. Trajalo je to par minuta, možda sekundi, ni sam ne znam koliko. Leptir je nehajno zamahao krilima i lagano odleteo kao da ga se ništa ne tiče. Ni ja, ni bilo šta oko njega. Gledao sam za njim, u pravcu gde je odleteo. Tada sam shvatio da sam još uvek živ, da postojim, da lepo još uvek može da me ponese, da još uvek imam dušu“, ispričao je ovaj ruski dobrovoljac.

Burma za sreću

Albert Andijev ranjen je u ruku i izgubio je desno oko u jednoj visokorizičnoj akciji 5. maja 1999. godine, u selu Budakovo kod Suve Reke.

On je ranije ovako opisao taj događaj.

„U akciji protiv terorističkog centra kod Suve Reke pogođen sam u oko. Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao i tada sam dobio i drugi metak u ruku. Bio sam svestan da ako ostanem da sedim, više neću moći da se podignem. Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu“, govorio je Andijev.

U romanu Olivere Budimir je ispričao i s koliko ljubavi i pažnje su o njemu brinuli u bolnici u Prištini, a zatim i na VMA u Beogradu.

„Tada, kada sam bio ranjen, video sam, i sam sam osetio lično koliko su žene nenadmašne i nezamenljivo značajne za bolesnika. One mogu svakog da vrate iz pepela. One nose na rukama samo da te vrate u život. Mene su prvo prebacili u bolnicu u Prištini. Tu su me upravo žene držale maltene na rukama. Iz Kola srpskih sestara u Prištini su me hranile, donosile od kuće, ništa bolničko nisam jeo. Medicinska sestra je skinula svoju burmu i stavila mi na prst za sreću. Sigurno ne bi preživeo da nije bilo njih.“

Murali

U čast Albertu Andijevu u Beogradu i Odžacima su oslikana dva murala.

U prestonici, u blizini Doma omladine, uz njegov prepoznatljiv lik stoji i legendarna poruka koju je izgovorio: „Nisam ja izgubio oko. Ja sam ga ostavio tamo da kad svi drugi razlozi nestanu da makar imam taj razlog da se vratim na sveto Kosovo i Metohiju i potražim oko.“

U Odžacima uz njegov lik piše: “ U čast i slavu ruskom dobrovoljcu sa Kosova i Metohije, Albertu Andijevu.“