Rodoljublje jače od bombi

Napad 18 najmoćnijih država sveta na SR Jugoslaviju bila je tipična agresija na jednu suverenu, međunarodno priznatu zemlju, a odolevajući 78 dana nasrtajima neuporedivo moćnijeg neprijatelja, Vojska Jugoslavije čuvala je svoju snagu za očekivani kopneni napad kad ne bismo bili nimalo nemoćni. Tada iskazan patriotizam i jedinstvo naroda, rukovodstva i vojske dragoceno je iskustvo koje treba ugraditi u sve projekcije pripreme društva za odbranu.

Ovako, u ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“, povodom 22. godišnjice od početka NATO agresije na SRJ, 24. marta 1999, priča jedan od legendarnih komandanata iz tog perioda – general-potpukovnik Mladen Ćirković. Ovaj general je profesionalnu karijeru završio na dužnosti zamenika načelnika Generalštaba VS, a tokom 1999. je komandovao 15. oklopnom brigadom Prištinskog korpusa, koja je tokom celog rata imala samo dva oštećena tenka.

Sloga i poverenje

Čini se da se patriotizam iskazan 1999. teško može ponoviti. Grešimo li?

– Skup pojedinačnih, posebnih, na raznim mestima i od različitih aktera izvršenih akcija čini, po mom mišljenju, veličanstvenom našu borbu i otpor nesrazmerno jačem protivniku te 1999. Svaki pojedinac, borac, učesnik u događaju je važan, na svoj način značajan, svaka borba, akcija, od pojedinačnih do najviših sastava je doprinos u određenom trenutku i mestu vrlo bitan. Patriotizam, jedinstvo, poverenje jednih u druge kao bitne odlike naših sastava, kao i stručnost, osposobljenost i spremnost na najteže lične žrtve komandnog kadra uz ispoljeno jedinstvo naroda, rukovodstva i vojske su dragocena iskustva koja treba ugraditi u sve projekcije pripreme društva za odbranu. U tom smislu sva priznanja odajem iskazanoj veličini boraca s Košara, na Paštriku, u Drenici, na Ćićavici, Dulju, kao i mnogim drugim borbenim položajima kako na teritoriji KiM, tako i u ostatku države.

Prošlo je 22 godine od NATO agresije. Da li se kod Vas lično, iz današnje perspektive, nešto promenilo u oceni te akcije?

– I onda i sada i ubuduće, iz bilo koje perspektive posmatrana, jedina kvalifikacija, utemeljena na međunarodnom i domaćem pravu, međunarodnom ratnom pravu i svim međunarodnim konvencijama kojima se reguliše ova problematika – jeste da je to bila tipična agresija na jednu suverenu, međunarodno priznatu zemlju. Ta agresija je i nelegalna i nelegitimna jer je izvršena bez odluke Skupštine OUN, bez objave rata i bez objektivno prihvatljivog razloga, a svi navedeni razlozi zbog čega je izvršena bili su zapravo lažni izgovori namenjeni isključivo domaćoj javnosti zemalja koje su u njoj učestvovale jer drugima i nisu polagali račune.

Nadmudrili NATO

Iz strogo vojničkog ugla, koje su bile ključne karakteristike ove agresije?

– Karakteristike ove agresije bili su masovni vazdušni udari, neselektivni, po svim vojnim objektima, po objektima infrastukture, po odabranim civilnim objektima privrednog, energetskog i saobraćajnog značaja, ali i bolnice i škole, a u kasnijoj fazi to je bila kombinacija jakih, masovnih i neselektivnih udara iz vazduha i kopnena agresija težišno iz pravca Albanije, a manjim delom i iz Makedonije. Za izvršenje agresije korišćeni su vojni, obaveštajni, elektronski, medijski i propagandni kapaciteti 18 država članica NATO-a kao i objekti, teritorija, akvatorija i vazdušni prostor susednih zemalja. Podsetiću da prema međunarodnom tumačenju agresije, zemlje koje ustupe svoje kapacitete, teritoriju, akvatoriju i vazdušni prostor su takođe učesnici u toj agresiji, pa je tako broj država koje su izvršile agresiju na našu zemlju veći od 18 članica NATO-a.

Gotovo nestvarno zvuči da je jedna mala zemlja 78 dana uspešno odolevala naletima 18 najmoćnijih država sveta?

– Nije sporno da su snage agresora bile neuporedivo jače, ali nije sporno ni to da smo bili svesni te činjenice kao i činjenice da su nas tehničko-tehnološki nivo sredstava ratne tehnike upotrebljenih protiv nas stavljali u poziciju nemoći u nanošenju osetnih gubitaka agresoru u toj fazi ratovanja. Odolevali smo nasrtajima očekujući i čuvajući svoje snage i potencijale za eventualni kopneni upad na našu teritoriju kad ne bismo bili nimalo nemoćni. Da bi se objektivnije ocenila odbrana tadašnje SRJ, po mom mišljenju, treba uporediti projektovane ciljeve agresora i ono što su ostvarili po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma i, naročito, usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN.

Tada ste komandovali legendarnom 15. oklopnom brigadom Prištinskog korpusa. Tokom celog rata ste imali samo dva oštećena tenka. To je gotovo nestvaran podatak. Kako ste uspeli da nadmudrite NATO?

– U formulisanju pitanja ste naznačili i odgovor – nadmudriti. Samo biti mudar, biti snalažljiv, obmanjivanjem, maskiranjem, izradom lažnih položaja, objekata i sredstava smo mogli da se sačuvamo. Vrlo smo uspešno primenjivali mere maskiranja, ali i obmanjivanja izradom maketa i imitacijom sredstava po kojima su dejstvovali neprijatelji. Jedno od važnih iskustava jeste da se neprekidno nalazimo u pokretu, da nikako ne postupamo šablonski, da se ne ponašamo onako kako neprijatelj predviđa. Uvek treba primenjivati iznenađenja i nove postupke.

Smešne izmišljotine

Neupućeni će pomisliti da ste komandovali sa desetak tenkova, pa da Vam je bilo lako da ih sakrijete. Koliko je tada bilo „tehnike“ pod Vašom komandom?

– Petnaesta oklopna brigada bila je viša taktička jedinica združenog sastava u formacijskom sastavu Prištinskog korpusa. Mirnodopska lokacija brigade bila je u kasarni „Kosovski junaci“ u Prištini s jednim bataljonom (2. okb) razmeštenim na aerodromu „Slatina“ ispod planine Goleš. Po stepenu razvijenosti u miru brigada je bila A formacije – što znači da je većina jedinica bila razvijena u miru, a do pune ratne formacije popunjavala se rezervnim sastavom – vršila se domobilizacija. Brojna veličina brigade bila je oko 1.800 ljudi po mirnodopskoj formaciji, a po ratnoj formaciji oko 3.500 ljudi. U toku agresije bila je ojačana jedinicama ojačanja pa je u odbrani od agresije brojna veličina 15. oklopne brigade bila 5.500 do 6.000 ljudi. Jedinica je bila naoružana i opremljena velikim brojem oklopnih borbenih vozila, borbenih vozila, raznih vrsta mašina, motornih vozila i ostale ratne tehnike. Tako je u brigadi u upotrebi bilo 83 tenkova T-55, 82 oklopnih transportera – OT BVP M-80, 12 artiljerijskih samohodnih haubica 122 mm „gvozdika“, četiri višecevnih bacača raketa, 18 raznih oruđa PVO, šest oklopno-izviđačkih automobola BRDM-2, kao mnogih drugih što je sve u zbiru brojalo 211 borbenih vozila. Pored borbenih, u sastav brigade bilo je i drugih vrsta vozila – specijalna vozila, tegljači, inženjerijske mašine, transportna, snabdevačka i druga vozila – ukupno još 350. Dakle, u 15. oklopnoj brigadi je tokom NATO agresije bilo više od 550 borbenih i neborbenih motornih vozila. A prikazani broj sredstava ratne tehnike, borbenih i neborbenih vozila u sastavu 15. okb povećan još i za broj sredstava kojima su raspolagale snage ojačanja. Slažem da je sve to predstavljalo unosan cilj za dejstvo agresora.

Po dolasku međunarodnih snaga, NATO na Kosovo, dosta vremena su utrošili da bi pronašli „uništene“ ciljeve iz Vaše, ali i drugih brigada. Nešto nisu imali sreće?

– Čitao sam te izveštaje u kojima se pozivaju na neke satelitske i snimke dronovima… Negde su čak naveli da smo pravi broj uništenih sredstava prikrili tako što smo u jeku najžešće kampanje iz vazduha i napada OVK na terenu, umesto zaštite ljudstva i tehnike, težišta svojih zadataka preneli na navodno prebacivanje oštećene tehnike s Kosova na druge lokacije kao da su u pitanju konzerve, a ne tehnika svaka teška po nekoliko desetina tona. Sumnjam da su u te izveštaje poverovali i oni koji su je tako bestidno izneli u javnost. Uveren sam da su se toj izmišljotini zapravo najviše smejali mnogi stratezi u NATO-u koji su od početka znali pravu istinu o učinku svojih snaga tokom agresije na našu zemlju.

Napuštanje KiM najteži momenat

Kad je Vama lično, kao komandantu i čoveku, bilo najteže. Koji je to bio događaj?

– Mnogo je ličnih događaja. Teško je izdvojiti neki jer je svaki osoben, različit i teško ih je upoređivati. Svako stradanje bilo kog saborca, pripadnika Vaše jedinice je traumatičan i težak događaj. Možda je ipak za mene lično i kao komandantu, najteži momenat bilo napuštanje teritorije KiM. Ne zbog vojničkih razloga ili profesionalno teškog izazova, već zbog lokalnog stanovništva. Kada pođu prema meni i pitaju: „Nećete, valjda, stvarno da odete?“, a ja ne znam šta da im kažem.

Ulaganje u Vojsku nije bacanje para

Nekadašnji ste zamenik načelnika Generalštaba. Kako ocenjujete osposobljenost, a posebno opremljenost Vojske Srbije danas?

– Lično me ohrabruju najnoviji potezi državnog i vojnog rukovodstva u opremanju Vojske kao i formiranju jedinica koje su značajne i, po meni, bezrazložno svojevremeno rasformirane specijalna i padobranska brigada. Kao neko ko je čitav svoj radni vek proveo u Vojsci, u meri koja je moguća, pratim aktivnosti Vojske, radujem se svakom boljitku i iskreno želim svojim mlađim kolegama uspeh.

Mnogi tvrde da je to bacanje para.

– Ne smatram da je ulaganje u odbranu zemlje bacanje para. Svet je danas suviše isprepletan raznim interesima, nepredvidivim novih izazovima i opasnostima i najnovija situacija samo potvrđuje da za uspešno odupiranje i ovoj vrsti izazova nije dovoljno samo biti integrisan u međunarodne unije i saveze. Pored ovog, važno je imati sopstvene snage i potencijale koji su nezamenljivi.

Haška nepravda

Nažalost, mnogi Vaši saborci su optuženi i osuđeni u Haškom tribunalu. Šta je, po Vama, bila suština tih procesa?

– To nije bila institucija koja je u pravnom smislu trebalo da predstavlja međunarodnu pravdu. Čak nema govora ni da je namera tvorca Haškog tribunala bila da se utvrdi istina, da se „podeli“ pravda i izvrši pomirenje na ovim prostorima. Naprotiv, ovaj sud bio je samo nastavak pritisaka, ucenjivanja i podešavanja „istine“ prema sopstvenoj projekciji onih koji su u velikoj meri odgovorni za tragična dešavanja na ovim prostorima u poslednjoj deceniji 20. veka i neposredno odgovorni za ubistva, razaranja, neopravdanu upotrebu moćne sile protiv isključivo jedne strane u sukobima. Delovanje Haškog tribunala bilo je u svrhu aboliranja pravog krivca, prikrivanja istine i prikazivanje Srbije kao jedinog krivca. U tu svrhu su ignorisana mnoga svedočenja kojima se neoborivo dokazuju laži i manipulacije protiv srpske strane, a sa druge strana angažuju lažni svedoci u korist drugih strana u sukobima.

Tek 20 godina kasnije su počele da se podižu optužnice i protiv Albanaca. Očekujete li pravdu?

– Ne, naravno. Pravda ovde nijednog trenutka nije bila stvarni cilj.