Još žive perunike despota Stefana

Nema zemlje u svetu koja, kao Srbija, može da se pohvali tako velikim brojem istorijskih znamenitosti. Kuda god Srbijom da se pođe naići će se na istorijske tragove iz svih epoha, a među njima, po značaju i geografskom položaju izdvaja se i selo Borač kod Knića. Iznad njega nalazi se čuven po lepoti i neobičnosti Borački krš. Nekada rimsko utvrđenje, pa potom tursko, ipak je najčuvenije iz vremena vladavine despota Stefana Lazarevića, sina i naslednika cara Lazara.

Opčinjen lepotom ovog kraja despot Stefan je na ovom mestu sagradio letnjikovac u kome je doneo brojne odluke važne za srpski narod. U njemu je, saglasni su mnogi stručnjaci, 1404. ili 1409. godine, napisao i čuveno književno delo „Slovo ljubve“ („Reč o ljubavi“). Letnjikovac je bio, zapravo, dograđeno rimsko utvrđenje na kamenitom vrhu Boračkog krša koji je despot oplemenio sađenjem vinograda, lipa i žute i plave perunike (irisa) po kojima su delovi ove čudne vulkanske kupe i dobili ime Lipar i Lozica.

U ovom delu Gornje Gruže niko bolje ne poznaje istoriju Boračkog krša od meštanina Dušana Dula Božovića, poznatog u selu i među posetiocima ovog kraja i po nadimku Kustos.

– Kao zaljubljenik u vinovu lozu i cveće, a da bi razbio osećaj surovosti Boračkog krša, despot Stefan je uz same zidine utvrđenog letnjikovca zasadio vinovu lozu, a vrtove ukrasio perunikom – žutom i plavom. Perunika se vremenom toliko razmnožila i odomaćila, pa s proleća i sada svake godine krš oboji plavom i žutom bojom. Jedan od vrhova baš i nosi ime Vrh žute i plave perunike. Međutim, za razliku od njih, loza nije bila te sreće kao perunika. Danas je od vinograda, koji se nalazio uz zapadne bedeme utvrđenja, ostao samo jedan čokot – priča za „Vesti“ Božović.

Odmah priznaje i da je on pronašao čokot, ali i da je tim povodom napravio veliku grešku.

– Jednom prilikom sam na nekoj televiziji govorio o lozi despota Stefana Lazarevića koju sam pronašao i već posle nekog vremena sam primetio da su je neodgovorni posetioci lomili i delove odnosili sa sobom. Srećom, sada su iz tog čokota, koji je bio debeo kao ruka, iznikle još dve loze – kaže Dule Božović.

On upozorava i da Borački krš redovno posećuju „divlji arheolozi“ naoružani detektorima za metal, pa je ko zna koliko važnih arheoloških nalaza do sada završilo u vitirinama kolekcionara daleko od Srbije.

Do sada, prema Božovićevim rečima, u ovom predelu nisu vršena značajnija arheološka istraživanja što je, kako ocenjuje, velika šteta jer su i ruševine letnje rezidencije despota Stefana Lazarevića, ali i samo selo Borač, koje je u to vreme bilo veliko naselje na važnom putu od Dubrovnika do Niša i dalje na istok, još uvek neotvorena knjiga u kojoj je zapisano mnogo toga važnog iz srpske istorije.

Dvorište puno lipa

Jedan deo letnjikovca despota Srefana bio je zasađen lipama kojih na Boračkom kršu, ali ih u njegovoj podgradini i danas ima. Jedna takva lipa, najveća od svih, po objašnjenju Dušana Božovića, još uvek raste u porti boračke crkve posvećene Svetom Arhangelu Mihajlu koja je izgrađena pre Kosovskog boja, 1359, a možda i koju godinu pre.

– U porti crkve danas ima oko stotinu stabala lipe koje su potomci onih sa Boračkog krša. Najveća od svih, prema nekim proračunima, stara je oko 350 godina i ima obim stabla 5,2 metara – priča Dušan Božović.

„Moj rođak sa sela“ ih proslavio

– U vreme kada je ovde povremeno stolovao despot Stefan u selu Borač je živelo, bar se tako tvrdi, oko 20.000 duša, a danas je selo jedva živo. Iza vremena despota kojeg je narod voleo ostale su samo perunike, lipe, loza i sećanje, a selo je poznato i po tome što je ovde, pa i u mojoj kući, snimana TV serija „Moj rođak sa sela“ – objasnio je Dušan.

Prirodno dobro

Vlada Srbije je prošle godine stavila Borački krš pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno prve kategorije kao spomenik prirode. Razlog proglašenja ovog lokaliteta za spomenik prirode, kako se navodi u uredbi, jeste da bi se očuvali reprezentativni primeri stubasto lučenih kvarclatita, koji predstavljaju izuzetnu geološku i geomorfološku vrednost zbog svog stepena očuvanosti nakon dugotrajne erozije i ekshumacije.