Poklonio bih se svim žrtvama u Vukovaru

Mada je jedini haški osuđenik kome je Apelaciono veće preinačilo i smanjilo drugostepenu presudu i, istovremeno, nedvosmisleno odbacilo tvrdnju da je „pomagao i podržavao ubistva na Ovčari“, penzionisani pukovnik JNA, Veselin Šljivančanin je i ovog 18. novembra u Hrvatskoj „označen“ kao jedan od glavnih krivaca za taj zločin.

U razgovoru za „Vesti“, nekadašnji oficir Gardijske brigade, kaže da nije iznenađen novim napadima.

– I dalje sam krivac za one koji su nacisti, koje ne interesuje istina i pravda već samo da mrze. Njima ne smeta Šljivančanin, već im smeta svaki Srbin koji voli svoju otadžbinu, veru, svoj narod i sve dobre ljude širom sveta. Suđen sam i pred Vojnim sudom u Beogradu i pred Međunarodnim sudom u Hagu i u oba suda je dokazano da nemam ništa sa događajima na Ovčari koja čak nije ni bila u zoni odgovornosti moje jedinice. Ono što se dogodilo tamo je velika sramota, ali to su napravili pojedinci koji su mrzeli JNA, Jugoslaviju i srpski narod. Oni su to učinili da bi nam napakostili i naneli ljagu. Svedočili su o tome i zaštićeni svedoci koji su učestvovali u tim ubistvima. Piše sve i u presudama.

Časne sudije

Da li ste razmišljali, šta je potrebno kako biste sa sebe skinuli tu anatemu krivca ili je to „nemoguća misija“?

– Sve što je trebalo da kažem da se sazna prava istina rekao sam pred Vojnim sudom i pred pretresnim većem Međunarodnog suda. Moje suđenje u Hagu je trajalo oko tri godine, a ja sam tamo svedočio oko devet dana, od 9 ujutro do 7 uveče. Moj cilj je bio da se sazna istina. I koga istina zanima može da pročita i presude Međunarodnog suda i izdvojena mišljenja sudija Andresije Vac i Fausta Pokara. Oni su uzor sudijama koji se bore za pravdu i istinu. Da bih skinuo laži i blaćenja s otadžbine, jedinice, porodice i mene lično, napisao sam i nekoliko knjiga i to pred hiljadama živih svedoka. Šta bih još trebalo da uradim?

I pored te haške presude, hrvatsko pravosuđe je protiv vas podiglo optužnicu. U kojoj fazi je taj predmet i šta vam se stavlja na teret?

– Još 2007. pokušano je da mi se uruči hrvatska optužnica. Dok se protiv mene još vodio sudski postupak. Ali, Hrvatima taj proces nije bio dovoljan, već su tražili da mi se sudi u Zagrebu. Četiri godine kasnije, kada sam pušten iz zatvora, na aerodromu u Beogradu moj advokat Novak Lukić mi je saopštio da su Hrvati napisali novu optužnicu i da je raspisana crvena Interpolova poternica. Zbog toga me je nekoliko puta na graničnim prelazima zadržavala policija. Ali, i pored toga ja i dalje ne znam u kojoj je fazi taj predmet i ne znam za šta bi to trebalo da mi se sudi. Napad je najbolja odbrana, pa su možda oni koji su pisali tu optužnicu želeli da prikriju svoje zločine i nedela koja su činjena. Mogli su i da započnu suđenja oficirima, dezerterima iz JNA koji su zavadili narode u Vukovaru i vodili ih u smrt. Da nije bilo takvih ljudi moja jedinica nikada ne bi ni došla u Vukovar da oslobađa svoje otete i zarobljene vojnike i deblokira kasarnu JNA.

Lažiranje istorije

Ove godine tom događaju je prisustvovao i izaslanik predsednika Srbije, Veran Matić. Njegovo poklonjenje žrtvama na Ovčari je izazvalo buru reakcija. Šta vi mislite o tom činu?

– Nemam nameru da komentarišem odluke predsednika Srbije. Verujem da Vučić čini sve da Srbija i Hrvatska razvijaju prave međususedske odnose, da na našim prostorima i celom Balkanu vlada mir na korist svih ljudi koji žive na ovim prostorima. Nije dobro da se sećamo samo jednih žrtava, a da druge omalovažavamo. Koliko je Srba nevinih stradalo u Vukovaru? Koliko pripadnika drugih naroda? Koliko je mladih i nevinih vojnika JNA ubijeno u Vukovaru? Zar treba da delimo žrtve?

A kada je reč o postupku Matića?

– Ne želim da komentarišem postupke Verana Matića.

Da li biste i vi učinili isto?

– Ja bih otišao na pomen samo svim žrtvama. Još jednom napominjem da je sramota što su neki zarobljenici ubijeni na Ovčari.

Od tog događaja je prošlo 29 godina. Nesumnjivo je reč o najužasnijem zločinu. Da li ste u međuvremenu saznali šta se tamo tačno dogodilo?

– Šta se desilo na Ovčari utvrđeno je i napisano u presudama na beogradskom suđenju i na suđenju u Hagu. Ali, Hrvati neke haške presude priznaju, a neke ne. Ovu presudu ne poštuju, pa se i dalje služe lažima i neistinama što je ružno. Ružno je i što se menjaju istorijska fakta. Pa te 1991. godine ni JNA ni Srbija nisu želeli međunacionalne sukobe. To su Hrvati želeli, njihovi nacionalisti, tadašnji predsednik Franjo Tuđman. Nije JNA počela sebe da ubija, nego su to činile hrvatske paravojne formacije koje su počinile mnoge zločine i prema pripadnicima JNA, ali i prema pripadnicima srpskog naroda koji je vekovima živeo na teritoriji današnje Hrvatske. Bilo bi dobro da se svi oni koji se i dalje služe lažima napokon okrenu budućnosti i razvoju dobrih odnosa Srbije i Hrvatske.

O Šešelju i Gotovini

Šešelj je u svom predmetu tvrdio da je reč o „zaveri“ vojne službe bezbednosti. Imate li slične informacije?

– Za mene je merodavno šta je dokazano na suđenjima. Ne verujem ni u kakve „zavere“.

Ipak, nedavno vas je prozvao kao jednog od odgovornih za događaje u Vukovaru i Ovčari?

– Možda mu sada treba reklama, pa tako priča. I ne bi mu to bio prvi put. Šešelj je još u Hagu pokušavao, a i sada nastavlja da svojim lažima nanosi zlo mojoj porodici i meni. Zapravo, jedna od nesrećnih okolnosti koja je išla uz Hag jeste da sam tamo upoznao tog čoveka i shvatio da je reč o velikom manipulatoru, spletkarošu i lažovu. Zato ne želim da znam šta on tvrdi, a kamoli da tako nešto komentarišem.

Da li ste se u kontaktu sa nekim od pritvorenika Haškog tribunala? Tu mislimo i na Srbe, ali i na Hrvate?

– Imao sam i imam kontakt sa pojedinim ljudima koji su bili u pritvoru u Hagu. Čujemo se po potrebi, a ponekad se i sretnemo. Nema u tome ništa senzacionalno.

Ovo vas pitamo i zato što ste jedan od retkih Srba koji je u pritvoru bio dobar sa generalom Gotovinom. Zagrlio vas je kada ste oslobođeni. Zar i to nije apsurd svoje vrste?

– Imao sam normalne odnose sa svim Hrvatima u pritvoru pa i sa Gotovinom. Kada su emitovali na hrvatskoj TV film o meni, prekinuo sam odnose sa Čermakom koji je tada pokazao svoje pravo lice. Tačno je da sam se sa Gotovinom pozdravio kao i sa svim ostalim Hrvatima kada sam pušten iz zatvora. Gotovina me i zagrlio i rekao: „Upoznao sam jednog dobrog čoveka, želim ti svaku sreću…“ A da li je apsurd što sam se zagrlio sa Gotovinom? Ne, ne mislim da je takav naš odnos apsurdan. Da smo se ranije upoznali možda i ne bi došlo do sukoba.

Da li ste se čuli sa njim pošto je pušten na slobodu?

– Sa Gotovinom se posle izlaska na slobodu, nisam čuo. Razmenili smo samo pozdrave preko jednog čoveka koji je pre pet-šest godina boravio u Zagrebu.

Vučićev patriotizam

Istovremeno, stalno ste na meti i dela srpske javnosti zbog učešća na nekim tribinama SNS. Šta je, prema vašem mišljenju, pozadina tih napada?

– Nisam na meti dela srpske javnosti, već nekih pojedinaca, žalosnih plaćenika kojima smeta svako moje pojavljivanje. Njima smetaju moje knjiga, moja istina. Smeta im što me većinski narod Srbije voli. Ukoliko su problem moje knjige, a zašto ne napišu šta to u njima nije dobro? Očigledno im najviše smeta što volim svoju zemlju. A ako me zapravo pitate za Aleksandra Vučića, njega cenim i poštujem zato što je patriota, što voli svoj narod i svoju otadžbinu, što poštuje borce i što sve stvari naziva pravim imenima. Moram ceniti čoveka koji se bori da Srbija bude moderna i razvijena država u kojoj će mladi ostajati, a neće odlaziti za boljom srećom. Takođe mu se ne može osporiti borba da Vojska Srbije bude sposobna i opremljena, da bude pravi čuvar suvereniteta zemlje, ali i da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Srbije.

Kako ste se našli u SNS?

– Na predlog gospodina Vučića postao sam član GO SNS. Mene političke funkcije ne interesuju, ali želim da pomognem SNS, Srbiji i svim mojim dragim prijateljima iz SNS. A ima ih. Mnogi od njih su nekada bili i odlični vojnici u jedinicama gde sam ja komandovao. Kada su me nepravedno hapsili da bi me po svaku cenu, bez obzira na to da li sam kriv ili ne, izručili Haškom tribunalu među hiljadama mladih Beograđana koji su štitili moju decu i mene bili su i Aleksandar i Andrej Vućić, Aca Vulin i mnogi drugi. Zar treba to da zaboravim ili da se stidim što pomažem i podržavam takve ljude?

Kumstvo sa vladikom Joanikijem

Rodom ste iz Crne Gore. Da li ste bili iznenađeni izbornim rezultatima u ovoj republici?

– Uopšte nisam bio iznenađen. Da nije bilo torture, krađe i pritisaka vlasti bila bi ubedljivija pobeda slobodarskog naroda Crne Gore. Zar neko na silu može da vam otme veru? Litije su pokazale da narod Crne Gore ne može dalje u budućnost bez svoje vere.

Kada ste već spomenuli litije, malo je poznato da ste prijatelj sa vladikom Joanikijem. On vas je i posećivao u Hagu?

– Preosvećeni vladika Joanikije posetio me je u Centralnom zatvoru Beograd i dva puta u zatvoru u Hagu. Kada su čuli da sam dozvolio posetu vladike, mnogi su mi predviđali doživotnu robiju, koliko su bili uplašeni. S vladikom se okumio moj sin posle mog izlaska iz zatvora. To je čestit, mudar, hrabar i dostojanstven čovek. Pravi vernik i vladika dostojan svakog poštovanja.

Značaj vere

Koliko je vera važna za vas. Ovo vas pitamo i zato što vas optužuju da ste „Titov oficir“?

– Vera je za svakog čoveka važna pa i za mene. To je nešto bez čega narod ne može napred. Da nije bilo vere naš narod bi bio zbrisan sa ovih prostora. U Titovo vreme postao sam oficir JNA, došao sam na službu u Gardu. Zbog toga sam i danas ponosan. Za vreme Titovog života JNA je bila priznata i prava vojska. Nama veru ni tada nije niko zabranjivao. Bili su zabranjeni verski obredi u kasarnama i odlazak u uniformi u verske objekte. Svaki čovek je imao i svoje roditeljsko vaspitanje. Moj otac je i u to vreme slavio Božić i krsnu slavu. Nije mi jasno zašto bih se stidio svoje prošlosti. Oni koji me optužuju neka im je na čast.

Susreti sa patrijarhom Irinejom

Da li ste imali priliku da upoznate patrijarha Irineja?

– Sa Njegovom svetosti patrijarhom SPC gospodinom Irinejom, sreo sam se više puta i svaki put je bilo pravo zadovoljstvo razgovarati i slušati predloge, mišljenja i savete tako mudrog, čestitog, hrabrog čoveka, patriote i duhovnika. Bio je mudar, odmeren, nenametljiv i tih. Ulivao je veru i poverenje. Oči su mu uvek bile pune sjaja i sagovornika je gledao pravo u oči. Mnogo je učinio za našu veru i Crkvu. Nastaviće se njegove misli za dobro SPC i Srbije. Trebalo bi da se radujemo što smo imali Njegovu svetost, mudrog patrijarha. Neka mu je večna slava!