Sa Moravcem kroz ceo svet

Iako je diplomirala ekonomiju i počela da radi u tadašnjem Saveznom ministarstvu državnih nabavki, mladu Živku Grbić život je zahvaljujući folkloru odveo na sasvim drugu stranu. Volela je da igra i to lepo, što je na audiciji primetila i čuvena Olga Skovran, te je postala članica legendarnog Ansambla „Kolo“. Nije prošlo dugo te je tu upoznala Bratislava Batu Grbića, naočitog mladića s Kosova i uskoro su se venčali. Obišla je ceo svet zahvaljujući voljenom „Kolu“. Jedino nije bila u Albaniji gde „Kolo“ nije nastupalo i u Španiji, jer je u to vreme bila trudna. Sve drugo je videla, a naročito su joj bili potresni susreti sa našom dijasporom.

Ima dvoje dece ćerku Nevenu i sina Milana, četvoro unučadi i dvoje praunučadi. I danas, kada je proslavila 89 leta, rado priča i seća se igre i druženja u „Kolu“, nastupa pred Titom, a naročito pamti šta su ona i njene kolege naučili od velike umetnice Olge Skovran.

– Rođena sam Beograđanka, mada su mi roditelji poreklom iz Srema i u prestonicu su došli 1925. godine. Moje devojačko prezime je Beogradac i svi se pomalo začude kad ga čuju. Moji stari preci živeli su u Beogradu, ali su se preselili u Slankamen i prezivali su se Jovanović. Ali toliko su voleli naš lepi grad da su odlučili da uzmu prezime Beogradac, a slavu Sveti Vrači nisu menjali. Odrasla sam i školovala se u Beogradu i posle završene ekonomije dobila sam posao u Saveznom ministarstvu državnih nabavki – priča naša sagovornica.

Raskinula veridbu

Međutim, život je imao druge planove i Živka se obrela u svetu igara i kola.

– Vidim ja konkurs za spikera u Radio Beogradu, odlučim da konkurišem i bila sam primljena. U međuvremenu se pojavi i audicija za igrače u Ansamblu „Kolo“. Pre toga sam igrala u KUD „Branko Cvetković“ kao amater. Kad sam došla na audiciju u „Kolo“ tu je bila divna Olga Skovran, prošla sam audiciju i primili su me na probnih mesec dana. Posle toga sam postala stalni član ansambla i tu sam provela 30 godina i šest meseci – priseća se Živka.

U Ansamblu Kolo provela je, kako kaže, najlepše dane i obišla ceo svet.

– Ko bi od nas video Tadž Mahal, Pariz, Rim, Sidnej, Japan. Igrali smo pred najvećim državnicima toga vremena, pred kraljevima i carevima.

.Živka je svog životnog saputnika pronašla zahvaljujući folkloru.

– Sećam se po dolasku u Kolo bio je planiran put u Englesku. Autobusom smo 6. maja 1952. krenuli za London. Na sedištu iza mene sedeo je Bratislav Bata Grbić. Imali smo nastupe u Kembridž teatru, bilo je sjajno. Kad god smo nastupali u Britaniji uvek nas je gledala kraljica Marija. Bata me je osvojio na turneji i ja iako sam bila verena, odlučila sam da svoj život provedem sa Batom, tako da smo se 1953. venčali i bili u braku sve do njegove smrti 2005. – ponosna je.

Stariji Beograđani i dan danas se sećaju da su svakog ponedeljka odlazili u Beogradsko dramsko pozorište gde je maestralno igrao Bata Grbić i njegova partnerka Živka Đurić. Naročito je bilo legendarno njihovo izvođenje „Šote“.

– Bila je velika čast igrati u Kolu. Tito je veoma voleo pesmu i igru. Ne znam koliko puta smo gostovali u Karađorđevu, na Brionima. Samo nas pozovu i mi idemo. Nikad se nije mešao, niti nešto posebno tražio da se izvede. Sve to nam je određivala naša velika Olga Skovran. U zavisnosti od pozornice ona je procenjivala koje igre ćemo igrati. Posle koncerta ostajali smo sa Titom i njegovim društvom. Bili su tu i Jovanka Broz, Aleksandar Ranković, Slobodan Penezić Krcun. On je mnogo voleo nas igrače. Kaže nama jednom Krcun „Blago vama, vi možete i da se malo napijete, niko vam neće zameriti, a ja bogme ne mogu! – prepričava dogodovštine.

Emotivni susreti s dijasporom

Dodaje i da je sve najlepše što je mogla da nauči naučila u Kolu.

– Direktorka Olga Skovran nas je učila kako se igra, hoda, kako da se ponašamo za stolom, ma sve. Bila je veliki umetnik i čovek. Susreti sa našim ljudima u Americi i Australiji bili su veoma emotivni. Svi su se utrkivali ko će se pre slikati sa nama, ko će nas ugostiti. Ali i stranci su veoma voleli da prate naše igre, sve im se sviđalo, bilo da igramo moravac ili vranjanske igre. Uvek smo bili maksimalno pripremljeni za igru, ali to nije bila samo igra, nego smo morali da znamo i kako da se ponašamo, da učimo strane jezike. Ansambl nam je svima bila jedna velika škola.

Uvek i svuda su dočekivani sa ovacijama i aplauzima. Ipak bilo je i drugačijih situacija.

– Sećam se bili smo u Sidneju. Iz publike su nas gađali jajima, i to odmah posle pevanja naše himne. Stajali smo na pozornici pa koga pogode. Kasnije smo saznali da su to uradili emigranti iz Hrvatske.

Na listi svetske baštine

„Kolo“ je upisano na listu svetske baštine i to u isto vreme kada i bečki valcer, a od plesova na listi su još samo samba i argentinski tango.

– Nastupa sam imala mnogo, na stotine, tačan broj ne znam, ali znam da smo na turnejama ostajali po mesec dana i da nikome ništa nije bilo teško – priča Živka.

Jugoslovenski Rudolf Valentino

Početkom 1956. godine „Kolo“ je gostovalo u Švajcarskoj.

– Posle nastupa moga muža Bate na scenu je izašao čuveni dirigent Leopold Stokovski. On se pozdravio sa Baton i bio je fasciniran njegovim nastupom. Prozvao da je „jugoslovenskim Rudolfom Valentinom“ – priča Živka.

Do Kine devet dana i devet noći

Sećam se 1955. i naše turneje po Rusiji. Bili smo u tadašnjem Lenjingradu. I tu stiže telefonski poziv Olgi Skovran iz naše ambasade u Pekingu. Ođednom nam ona kaže „Idemo u Kinu“. Otišli smo za Moskvu i otuda transibirskom železnicom devet dana i devet noći do Pekinga. Tamo smo ostali mesec i po dana i zaista imali spektakularne nastupe.