Penzioner iz metroa!

Radio, naradio se i odahnuo. Put je to svakog penzionera, pa i našeg žitelja Pariza Živojina Žike Nikolića. Sreća je dokučiti penziju, a tu sreću Žika je ozvaničio lepim druženjem sa raznonacionalnim drugarima. Gde? Pod zemljom, u sali koja je sastavni deo podrumskih hodnika, odnosno – pariskog metroa. Prozora nema, ali ima osmeha koji obasjavaju razdraganije od najsjajnijih sunčevih zraka.

Dugački sto, prenatrpan izazovnim zalogajima koje su marljivo nizale dve Žikine žene: Stanka Martinović mu je odnedavno životna saputnica, rodom iz Topolnice, potom 40 godina Negotičanka, a druga je Dafina Milić, velika prijateljica sa radnog mesta. Pogled na trpezu otkriva da ni inspektori za gurmanluk ne bi pronašli zamerke, jedino – bez pića je. Ne može, jer se radnja zbiva na radnom mestu, a tu se ni slavlje penzionog rastanka ne ubraja u izuzeća striktnog pridržavanja pravilnika ponašanja. Kako na Zapadu nema „cile-mile“, ni ovde, zbog navika, nikome nije zasmetao svečarski ručak zalivan običnom vodom i sokićima. Ipak, živeo ti nama, Žiko, još stotinu godina, takva je poruka sa skupa u čast organizatora i domaćina ili, obrnuto, u znak njegove za umnožena drugarstva tokom radnog veka, a među njima su čistači metroa, vozači i drugo službeno osoblje.

Snalažljivost i poštenje

Što je ambijent višenacionalniji, to je obilnija lepota raznovrsnosti, pa u tome koliko se sladilo zalogajima, toliko su bili slatki i opisi Žike-drugara.

– Dobar je, zaista. Tih, miran. Ovde radim 22 godine i potpisujem da su i sve kolege super – izgovara Ba Abdulah, tamnoputi Afrikanac.

Garave su i oči lepe Dafine, iz Ribara je kod Jagodine. Otkriva da tokom 24 protekle godine „živi“ od metroa, dok očevici saopštavaju da je neumorna poput krtice, radi svoje i tuđe, za sve je, i sve i svakoga razume. Mnogo skromna. Nemušto sabirući komplimente na račun novopečenog penzionera, ekspresno ispaljuje:

– Ko brat mi je!

Žika uzvraća:

– Dafina je broj 1, iznad svih.

Uz Dafinu radi i njena sestra Žaklina koja govori:

– Svaki posao je naporan, dobro je kad se ne greši u organizaciji, a u ovoj firmi za čišćenje sve je dobro rešeno. I, moraš biti jednako odgovoran kao da radiš u hemijskoj laboratoriji.

Trolisti su Rade Rucojević, Predrag Čiča i Mile Kesić, gospodare metroom ili voze ga i sa šina ne skreću. Zoran Milošević, Miloš Milenković, Srećko Bogdanović, Goran Ristanović, Žaklina Aranđelović, Slađana Petrović… u raznim su ulogama RTP-a (Gradskog saobraćajnog preduzeća) i Metroa linije 3.

Na ručku smo. Trebao je startovati tačno u podne, ali… Nema ljutnje, kasne i vozovi.

Pitko je teklo druženje, kao i naknadni retrospektivni razgovor sa Žikom.

– Iz Topolnice sam, opština Majdanpek. U Pariz stižem 1976. godine, da zaradim neku paru i – natrag – seća se Žika.

Ne bi natrag. Po daljem dijasporskom odmotavanju građenje je prolazilo kroz radinost, prilagođavanje, snalažljivost, poštenje i neraskidivu vernost matici.

– Dočekao me u Parizu Duško Kitić i odmah posadio za šivaću mašinu koju nikad ranije nisam video. Šio ja konfekciju, naučio, a ne upoznah ni ljude ni grad, samo od jutra do sutra posao.

Umirujuće je što nije samovao:

– Prva supruga je bila sa mnom, sin Ljubiša ostao u Srbiji sa babom i dedom, pridružio nam se u petnaestoj godini, upisali ga u školu, potom je otišao u rodno selo da se oženi i suprugu dovede u Pariz. Obogaćen sam snajom Žaklinom i unucima – Marilen (29) i Kevin (22).

Lekovita otadžbina

Važna sekvenca u Žikinom životu bio je fudbal.

– Godine 1990. družio sam se sa ljudima oko fudbala. Nas pet zemljaka osnivamo klub Timok koji se, po srpski, rasturio. Nasledio ga je „Hajduk Veljko“, posle se fuzionisao sa FK Srbija i – eto korone, ode sve dovraga. Nema uslova, novca, kriza… Mnogo lepe uspomene nosim iz sporta, zdravi, veseli, dobronamerni ljudi. Ja bih da se pohvalim. Sin Ljubiša je bio fudbalski sudija. Od naših dijasporskih fudbalera najviše su se isticali Petar Aritonović, tri brata Pešić… Udaljili smo se, ali kad se sretnemo uvek je lepo, sve pršti.

Za život treba zaraditi. Žika put do penzije oslikava sa „niko nije ubrao ružu bez trnja“:

– Noćni rad, služba održavanja čistoće. U početku je bilo teško, posle sam se navikao, čak i prednost davao noćnom radu. I, vidi, ako noću ne idem na posao, ne mogu da zaspim ili zaspim nakratko, pa se budim. Penzija krenula, a još ne mogu da budem normalan. Iza sebe je na radnom mestu ostavio mnogo kolega.

– Doživotno ću ih se sećati. Beli, crni, žuti. Skromni ljudi, slažu se, a i moraju da bi platu zaradili. Bez rada se propada, bez rada te nema.

Dodaje:

– Više ih radi danju, nego noću. A, gde smo da smo mi zemljaci, uvek smo Srbija. U metro nas je zapošljavao direktor linije 3 Miloš Gomiđelović. Pre pet godina, kad je krenuo u penziju, o njemu su pisale „Vesti“. Tada me je za čistača postavio na mesto šefa smene, pa sam raspoređivao radnike, davao materijal, obeležavao sate. Ej, to je gospodski posao i – napunih 42 godine rada. Mogao sam da produžim, odgovorila me snaja, a i našao sam drugu ženu, Stanku, uđoh u novi život. Dobro je u penziji, ne radiš ništa, odeš gde hoćeš, za sve imaš vremena. Ima i para jer se potrebe i zahtevi menjaju, sve si već kupio, ja i stan u Negotinu, i nameštaj, i električne aparate, garderobe imam i za rezervu. Znam da ću od sada biti leteći. Tamo-vamo i postepeno sve više tamo. Tamo ima svega. Vazduh. Jezik naš. Naši ljudi. Hrana. Da ne budem preterano subjektivan, dobro je i u Francuskoj gde ide red posla, red zarade.

U završnici ispovesti, Žika priznaje da mu Pariz, za mnoge grad snova, ne znači previše:

– Poznajem ulice, mogao bih žmureći da vozim, ali su mi nepoznanice muzeji, pozorišta, koncertne sale, Mulen ruž ili Sena i njeni mostovi, pariski parkovi… Ne samo za mene, ljudi nemaju vremena, vreme je skraćeno.

Kao i svakom penzioneru, Žiki je zdravlje posebna svetinja:

– Noge su me uvek bolele, stepenice, hodanje, žurba. Onda odem u Srbiju, noge mi kao u zeca. Tamo su svi lekovi, a ovde bolesti. Ovde što više spavaš – više bi spavao, tamo si budan i kao ptica. Volim Srbiju, eto!

U društvu je sve lepše

Poreklom iz Bosanskog Grahova, Mile Kesić je rodom Parižanin.

– Ovde je sve izmešano, a hoće i da nas ujednače, što nije dobro, moraju opstati različitosti, moramo zadržati svoje običaje, kulturu.

I Predrag Čiča je rođenjem Parižanin, poreklo mu je iz Crvenke.

– Tamo kod nas je bolje, bolji su ljudi. Ovde svako za sebe, zato je i prirodno što kao dijasporci tražimo svoje, mi volimo da delimo, u društvu smo veseli, kvalitet do kvaliteta. Imam troje dece, kao mali sam želeo da idem u Srbiju kod bake i dede, a mojoj deci su baka i deda ovde. Moja generacija želi da se vrati u Srbiju, a bojim se da se kod sadašnje omladine gubi dubina tog osećaja.

Za slavljenika Žiku ovaj tandem zemljaka ima samo lepe reči:

– Odličan kolega. Iako je radio u noćnoj smeni uvek nasmejan, pozitivan, uvek spreman da pomogne i druguje.

Pravi zaštitnik

Vranjanka Lidija Kostadinović Anđelić i Svilajnčanka Slađana Petrović istresoše medovinu na Žikinu adresu:

– Super kolega. Obraćali smo mu se sa poštovanjem, znali da će nam uvek zaštititi leđa i dati najbolji savet.

Kum i podrška

Mlađani bračni par Radovanović, Ilija iz Aranđelovca i Milica iz Orašca, prigrlili trogodišnju Andreu i jedanaestomesečnog Teodora. U ljubavi blistaju, pa je i razumljivo da iz njih izvire radost dok gledaju Žiku, „taze“ penzionera.

– Mi smo kao porodica, a meni je Žika kao deda. Bio nam je kum na venčanju. Mnogo mi je pomogao u metro-hodnicima, kao i fudbaleru u „Hajduk Veljku“ gde je svima bio desna ruka – referiše Ilija.

Jasnine zlatne ruke

Na svečanost je stigla i džinovska torta, rukotvorina Jasmine Pavlović iz Vrnjačke Banje.

– Ovo je poklon za Žiku. Učio me poslu. On dobar učitelj, ja dobar đak.