Da li je Nemačka kriva za raspad Jugoslavije?

Narativ po kojem je Nemačka svojim preuranjenim priznanjem Hrvatske i Slovenije kriva za rat u BiH, pa čak i raspad Jugoslavije, i dalje opstaje u nekim krugovima. To je potvrdila i jedna rasprava održana u Minhenu.

– Već i sama činjenica da mi o priznanju Slovenije i Hrvatske od strane Nemačke raspravljamo i više od trideset godina posle tog događaja, pokazuje da nešto s tim događajem nije bilo u redu – rekao je u svom završnom izlaganju Johanes Hajndl, bivši diplomata i službenik nemačke ambasade u Beogradu u periodu od 1989. do 1991.

To je bila samo jedna od teza izrečenih na okruglom stolu pod nazivom „Nemačka spoljna politika i raspad Jugoslavije 1991.“ koja je, u organizaciji nemačkog Društva za jugoistočnu Evropu i Fondacije Fridrih Nauman održana ovog utorka 2. maja u Minhenu. Ona pokazuje u kolikoj meri je još uvek duboko usađeno nepoverenje prema tom potezu nemačkog političkog vrha krajem 1991.

„Površne ocene“

Voditelj rasprave i dobar poznavalac prilika u jugoistočnoj Evropi, novinar i autor Mihael Martens, u uvodu je ukazao na to s kakvim se sve tezama svetska javnost suočavala poslednjih tridesetak godina kada je u pitanju uloga Nemačke u procesu raspada Jugoslavije – poput, kaže, one američkog komentatora društvenih zbivanja Noama Čomskog koji je u priznanju Slovenije i Hrvatske video nastavak saradnje nacističke Nemačke i ustaške Hrvatske. Da je nemačko priznanje Hrvatske i Slovenije uzrokovalo rat verovao je (neko vreme) i tadašnji ministar spoljnih poslova SAD Voren Kristofer.

No, takve, kako se čulo u Minhenu, površne ocene, ubrzo su oborene mnogim naučnim radovima. „Danas više niko ozbiljan ne postavlja takve teze“, rekao je Martens. To je, kako je rečeno, potvrđeno i u prvim radovima koji su kao izvore koristili materijale nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji su odnedavno dostupni javnost, a između ostalog i jedno istraživanje samog Martensa iz januara prošle godine.

„Rat u BiH se pripremao mnogo ranije“

Na početku rasprave u Minhenu, austrijski autor i novinar Norbert Mapes-Nidik ublažio je tezu koju je izneo u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Rat u Evropi: raspad Jugoslavije i preopterećeni kontinent“, po kojoj je priznanje Hrvatske od strane Nemačke krajem 1991. ubrzalo početak rata u Bosni i Hercegovini.

– Priznanje Hrvatske i Slovenije je rukovodstvo u BiH sateralo u ćošak i ono je bilo primorano da donese odluku o samostalnosti – rekao je Mapes-Nidik i zaključio da tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke i svojevrsni „motor“ procesa priznavanja Hrvatske i Slovenije, Hans-Ditrih Genšer, „uopšte nije mislio na Bosnu i Hercegovinu“.

Ipak, u toku rasprave učesnici su se složili da se rat u Bosni i Hercegovini pripremao mnogo pre nego što je Nemačka 23. decembra 1991. priznala Sloveniju i Hrvatsku.

– Signali da dolazi do rata bili su mnogo ranije prisutni. Rašković i Karadžić su i pre otvoreno govorili o spajanju srpskih teritorija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Delilo se oružje. Priznanje je verovatno sprečilo još gora ratna razaranja – rekla je učesnica u raspravi, istoričarka sa Univerziteta u Gracu Armina Galijaš.

Nemačka nije nastupala izdvojeno

Istoričarka sa Univerziteta u Minhenu Mari-Žanin Čalić jedina je među okupljenima kritikovala nemačku predvodničku ulogu kada je u pitanju priznanje Hrvatske i Slovenije. Ona smatra da je priznanje tih dveju republika SFR Jugoslavije u tom trenutku „onemogućilo neke mehanizme mogućeg kasnijeg pritiska na ratne strane“.

Martens je s druge strane ukazao da se ipak nije radilo o nekakvom „soliranju“ Nemačke, spominjući činjenicu da su sve zemlje tadašnje Evropske zajednice bile za priznanje Hrvatske i Slovenije. Jedini greh Nemačke je, smatra, bio taj što je taj potez izvršila tri nedelje pre dogovorenog datuma.

Oko samog čina priznanja nije bilo sumnje: za to se još u septembru 1991. zalagao i Lord Karington koji je predvodio mirovne pregovore Evropske zajednice. Nemačko isticanje u jugoslovenskoj krizi Mihael Martens obrazlaže geografskom blizinom i povezanošću kroz mnoge državljane Jugoslavije koji su živeli i žive u Nemačkoj, za razliku od Francuske ili Velike Britanije.

Profesionalni diplomata Johanes Hajndl uzeo je svoju struku u zaštitu zbog eventualnih propusta počinjenih tokom jugoslovenske krize.

– Diplomatija je bila nemoćna i našla se pred zadatkom koji je prerastao njene mogućnosti – rekao je Hajndl. „Asimetrični konflikti nisu bili na listi specijalnosti zapadnih diplomatija koje su godinama bile usredsređene na hladnoratovsku podelu“, zaključio je.