Konstituisanje Skupštine srpskog naroda BiH iz koje je nastala Narodna Skupština Republike Srpske, veliki je dan u istoriji Srba u Bosni i Hercegovini, a njeno delovanje je primer mudrog, trezvenog, ujedno i hrabrog predstavljanja političkih i istorijskih interesa Srba u bivšoj BiH.
Zato imena poslanika Skupštine srpskog naroda Bosne i Hercegovine moramo večito da pamtimo, poput imena onih velikih srpskih narodnih tribuna sa prostora Bosne i Hercegovine. Ovo, u razgovoru za „Vesti“ povodom 30 godina od osnivanja Narodne skupštine Republike Srpske ističe dr Radomir V. Lukić, profesor Pravnog fakulteta u Istočnom Sarajevu, koautor prvog, ali i svih kasnijih Ustava Republike Srpske, kao i član delegacija Srpske na mirovnim pregovorima od Ženeve do Dejtona.
Prisećajući se početaka stvaranja Republike Srpske, dr Lukić ističe da je 1991. godina bila veoma burna u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Bosni i Hercegovini.
– Otvoreni secesionizam koji su pokazivala politička vođstva Slovenije i Hrvatske, ne hajući nimalo za Ustav SFRJ i odluke saveznog Ustavnog suda, dugo vremena stimulisan i potpomagan tajno i mučki, a potom neskriveno podržavan od zapadno-evropskih država i SAD, stalno je i dramatično pogoršavao stanje u BiH. Pitanje dana tada je bilo pitanje opstanka BiH kao federalne jedinice u SFRJ. Za to rešenje zalagali su se Srbi iz BiH i njihovo političko rukovodstvo, insistirajući na ustavnosti i zakonitosti – ističe profesor Lukić.
Prema njegovim rečima, Bosnu su najpre pokušali da pocepaju Hrvati kako bi Hercegovinu pripojili Hrvatskoj, a zatim su im se priključili i muslimani – ali sa sasvim drugim namerama.
– I dok su se Hrvati nadali da će Hrvatska politički nekako privući sebi BiH posle nestanka tj. razbijanja Jugoslavije, dotle su muslimani videli šansu da lukavo postanu politički gospodari Bosne tako što će kroz neko vreme postati numerička većina stanovništva koja će tada da donese ustav kakav hoće i zakone kakve hoće. Lažno su se 1991. godine politički ujedinili Hrvati i muslimani, lažući jedni druge u iskrenost svojih namera. Vreme je to i pokazalo – naglašava dr Lukić i objašnjava da je ta „ljubav“ trajala sve do takozvanog referenduma o državnoj nezavisnosti Bosne i Hercegovine.
– Posle toga je svako krenuo svojim putem, pa je među njima izbio težak sukob sa brojnim ljudskim žrtvama i među njihovim vojnicima i među civilima i sa rekama raseljenih lica na obe strane. Mi Srbi smo pokušavali da budemo u tom vremenu taktični, legalisti i spremni da pregovaramo o budućem statusu i uređenju Bosne i Hercegovine. Međutim, razumevanja i volje sa hrvatske i muslimanske strane nije bilo zbog čega smo, ako već ne može pregovorima, mirno rešenje postići političkim teritorijalnim organizovanjem srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Nadali smo se da će to da bude dovoljno upozorenje da ne srljaju u dalji razvoj političkog sukoba – kaže naš sagovornik i objašnjava da je prvi korak na tom putu bilo osnivanje Skupštine srpskog naroda Bosne i Hercegovine.
– Tu Skupštinu su činili poslanici Skupštine SR BiH srpske nacionalnosti koji su želeli da učestvuju u njenom radu. Naravno, najviše je bilo poslanika Srpske demokratske stranke, koja je tada kao narodni pokret obuhvatila barem 95 procenata glasova srpskih birača na izborima iz 1990. godine. Bili su to i legalni i legitimni narodni predstavnici Srba u Bosni i Hercegovini. Od oktobra, kada je konstituisana, ona je dozirano i postepeno donosila odluke odgovarajući njima na poteze kako Hrvata i muslimana u BiH, tako i na poteze međunarodnih pregovarača i zapadnih država. Međutim, sve to nije pomoglo da se ozbiljno sedne za pregovarački sto u okviru Kutiljerove radne grupe i same Mirovne konferencije o Jugoslaviji. S obzirom na to, Skupština srpskog naroda BiH je nastavila rad na zaštiti srpskih narodnih i nacionalnih interesa i donela najvažnije akte koji su vodili ka stvaranju i delovanju Srpske Republike Bosne i Hercegovine, koja je kasnije promenila naziv u Republiku Srpsku – ističe prof. dr Radomir Lukić.
Podmetačina Hrvata
Profesor Lukić podseća da su Hrvati iz BiH u to vreme otvoreno podržavali napore političkog rukovodstva Hrvatske, a tako posredno i Slovenije, na razbijanju, rasturanju i nestanku SFRJ.
– U delovima Hercegovine koje su nastanjivali Hrvati blokirali su na saobraćajnicama pokrete jedinca JNA i pravili inscenirane događaje koji su snimani i slati u svet kao slika raspoloženja Hrvata u Bosni i Hercegovini prema jednoj saveznoj instituciji kakva je bila JNA i prema celoj saveznoj državi. Sve je tamo bilo na ivici incidenta, koji su sprečavani strpljenjem jedinica tadašnje jedine legitimne oružane sile tadašnje jedinstvene države – kaže Lukić.
Signali sa Zapada
Lukić objašnjava da su Hrvati i muslimani od početka bili podržani sa Zapada kako bi proizveli krizu u BiH.
– Oni su razumeli da čine numeričku većinu i da mogu da se skoro pa sprdaju sa političkim zahtevima Srba. Tako su se i ponašali. Sigurno je da su imali sve signale i abere sa Zapada da se tako ponašaju. To je bio primer građanizacije Bosne i Hercegovine i volje navodne građanske većine. Usledio je i da tako kažem kilav rad i smer Haške mirovne konferencije – kaže dr Lukić.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
